Прву комисију за осиромашени уранијум (ОУ) у Италији основало је 2000. године Министарство одбране. Радила је под руководством познатог лекара-хематолога Манделија (Манделли), неприкосновеног ауторитета у својој струци. Мандели је на конференцији за медије на почетку истраге унапред најавио резултат – “Ово ће бити лак посао. Више се плашим батерије мог кварцног сата него уранијума.”
Затим су у Скупштини, и то у Сенату, а не у Парламенту биле основане две комисије (2003. и 2005). Једну је водио сенатор (ултрадесне) Лега Норде, а другу сенатор левице.
Док је “Манделијева комисија” коју је основало Министарство одбране искључила могућност да је осиромашени уранијум шкодљив, друга, сенаторска комисија закључила је супротно – ОУ је вероватно штетан за здравље и околину.
Недоступан извештај
– Оно што је занимљиво то је да овај први сенаторски извештај може да се нађе на интернету, али други извештај не може нигде да се нађе – рекао је Фалко Акаме, пензионисани адмирал Средоземне флоте НАТО-а у разговору за “Вести” који смо с њим 2008. и 2009. године водили у Риму поводом његове књиге “Осиромашени уранијум – истина”.
– Парламент је у више наврата поставио питање Влади Италије и Министарству одбране и добили смо одговор који углавном гласи ‘нема доказа да је ОУ повезан с обољењима војника – каже Акаме.
Мировне мисије уносан бизнис
Фалко Акаме наглашава да су ратне или такозване мировне мисије заправо великим делом условљене интересима онога што је Ајзенхауер звао “војно-индустријски комплекс”.
“Много новца троши се на те мисије и много тог новца заврши у рукама војне индустрије која нуди све што треба – војна возила, оружје, одећу… такође и цивилне индустрије у мањој мери. Дакле, као што сами знате постоји део у тим мисијама део који није нимало хуманитаран”, закључује Акаме.
Он оцењује да је “став италијанске владе по овом питању исти као став америчке владе”. Акаме верује да жртава и оболелих има знатно више него што то говоре званични подаци јер се не зна ко све умире и од чега и немогућ је увид у то шта се дешава у болницама.
Наш саговорник додаје и да је италијанска влада рачунала само случајеве почев од 1996. године док његова организација за заштиту ветерана АНАВАФАФ има евидентиране прве случајеве обољења већ 1994. године после операције у Сомалији 1993. године.
– После тога, серија тешких обољења почела је међу војницима који су боравили у Босни и на Косову – каже Акаме.
Он сматра да Италија нема традицију вођења бриге о својим војницима и као пример наводи да су у Другом светском рату они на руски фронт слани у ципелама с картонским ђоном. Према његовом мишљењу, на Косову је Италија добила најгори сектор – западни који је и према званичној и свакако непотпуној мапи НАТО-а најжешће бомбардован оружјем с осиромашеним уранијумом.
Акаме верује да се то можда догодило и зато што су други били боље обавештени и упозорени о опасним последицама ОУ.
“То су само претпоставке, наравно, али врло је могуће да се Италијани нису нарочито борили за сектор који ће добити просто зато јер их није много бринуо ризик од последица ОУ.”
Злоупотреба моћи
Акаме сматра да “наравно” постоји амерички притисак да истина не изађе на видело.
“Када кажете НАТО заправо кажете САД. Они, наравно, не желе да буду одговорни за оно што се десило, за све страшне последице осиромашеног уранијума. Јасно је да постоји притисак и јасно је, на основу ових докумената Кфора, да је овде реч о злоупотреби моћи”, каже Акаме.
О томе да ли постоји парламентарна контрола војних снага – оно што је званично један од кључних принципа НАТО-а, наш саговорник истиче:
– Код нас у Италији америчке базе имају екстериторијалност. Имамо на пример атомску бомбу, између осталог, у бази у Авијану. Ми немамо никакву контролу над тим јер мировни уговори из 1945. не дају могућност ни Парламенту, ни Влади Италије да било шта контролишу. Други сличан случај: имамо антиперсоналне мине у америчкој бази у Ливорну. Италија нема увид у то. Италија званично нема мине, али имају САД у Италији – каже Акаме.
Војска уточиште за сиромашне
Наш саговорник објашњава да су италијански војници наставили да иду у такозване мировне мисије и после учесталих информација о обољењима.
“То је питање новца. Када трупе иду напоље зарађују 20 пута више него у Италији. Овде зарађују 1.000 евра. Треба да знате да у Италији има много сиромашних и за њих је војска уточиште.”
О томе до које мере нико није водио рачуна о италијанској војсци – сведочи аматерски снимак једног учесника за време операције уништавања уранијумске муниције у селу Вукановци (код Какња, централна Босна) изведене 18. августа 1996. године под именом “Операција вулкан”.
На снимку се виде италијански војници који голоруки, у облаку уранијумске прашине, без маски чисте терен од остатака уранијумске муниције. Снимак је објављен 27. фебруара 2002. године у истраживачкој репортажи новинара Зигфрида Ранучија на тв РаиНеwс24.
.Један од учесника операције каже: “Нисмо знали да је реч о уранијуму. Операција је понављана 18 пута у току дана. Било је нас 15 Италијана, било је и Шпанаца и Француза. Од нас Италијана двојица су добила рак лимфних жлезда, шесторица оболела од мање тешких болести, а двојици су се родила деца с деформитетима”.
Емисија је својевремено шокирала Италију, али после тога ОУ више није био тема великих медија.
Равнодушна власт у Београду
Шта се дешава са цивилима на Косову, ако је стање овако страшно међу војницима који су у западном делу боравили само шест месеци?
Фалко Акаме каже да нико није показао интерес да се отвори ово питање и нађу одговори.
“Чак ни власти бивше СР Југославије односно Србије нису показале ни најмање занимање за ово питање. Очекивао сам обрнуто”, каже он.
Адмирал Акаме приликом разговора за “Вести” у Риму 2009. године није крио да је повређен због равнодушности власти у Београду.
– Поручио сам им по мојој сарадници и новинарки Марији Лини Веки да се бар писмено обрате комисији за ОУ италијанског парламента тражећи резултате парламентарне истраге. Ништа нису учинили, а ја никада нисам добио ниједну реч од ваше амбасаде – рекао нам је он тада.
– Можда сматрају да је боље да ћуте – додао је Акаме.
КРАЈ
Н. Јокић – Вести
