Копаоник – Гости Копаоника па и мајстори који раде на бројним градилиштима многима ће, за кога верују да су информисан више од њих, поставити питања: који је хотел Гашићев, који Дачићев, који Звонков, а који Зељов… Тако круже приче планином, приписују се власништва и нагађа ко овде копа и зида хотеле, виле, ресторане… Јер, зна се да табле тамо и где постоје задовољавају само законску форму и нико не верује у то што на њима пише. То важи и за тек подигнуту грађевину на самом врху Копаоника, на Сувом рудишту. На локацији високој 1.970 метара, а испод највишег врха Копаоника, који се некада звао Миланов, (по краљу Милану Обреновићу), а касније по ботаничару светског гласа Јосифу Панчићу.
Да ли ће и Суво рудиште добити нови назив, примера ради, према „заслужном” инвеститору пространог ресторана, грађевина на четири етаже још се не зна, то јест само малобројни знају ко уистину овде улаже новац, али ћуте.
Званично, за досадне знатижељнике, реч је о предузетници Снежани Митковић из Смедерева, али се увелико говори и пише да је то, уистину, бизнисмен Зоран Милојевић Зељо, важан активиста СНС-а са југа Србије.
Такве приче, својом ћутњом, свакако, подстиче и Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије на чију смо адресу, пре десетак дана, упутили питања: ко зида, да ли са дозволом, према ком и чијем програму и пројекту али, упркос позивима, нисмо добили никакав одговор, осим савета да се „још мало стрпимо”. А, незванично поменута Снежана је уз сагласност, сходно програму за постављање привремених објеката општине Брус, којој ова територија Копаоника припада, са условима за градњу од Завода за заштиту природе и сагласност ЈП „Скијалишта Србије” започела градњу тог привременог кафића. О томе, о свим добијеним папирима и почетку градње, како нам је објаснио Бојан Миловановић, директор Националног парка Копаоник она их је обавестила, а затим је из Националног парка обавештено и ресорно министарство које, према правилима, преузима даљу улогу надзора градње.
И, градилиште је јесенас отворено, а сам почетак градње на том планинском крову Србије изазвао је пажњу иако кафић на овој локацији и није нека новина. Још давно био је то план „Скијалишта Србије”. Као идејно решење помињао се ресторан од највише 600 са терасом од 200 квадрата покрај и у саставу излазне станице жичаре. Но, у каси „Скијалишта” за то није било новца. Није спорно што је то искористио други инвеститор, али се замера на тајности и, очигледно, привилегији „попреке” процедуре за издавање поменутих докумената. Уз то, и локација на којој се гради подаље је од раније помињане и што је посебно спорно уместо кафића подигнут је простран и повисок објекат који, према начину градње, нема карактер привременог.
Зато је инвеститору, како незванично дознајемо, од републичке инспекције издато решење о рушењу, а главни разлог је што је уместо омањег панорамског кафића, на темељу за трајне а не привремене грађевине, дакле од армираног бетона подигнут објекат, „кафић” на четири етаже површине веће од хиљаду квадрата…
Инвеститор је на то решење реаговао тражећи, због наводне здравствене спречености, одлагање реализације решења о рушењу. Онда је снег завејао брег и ко ће да руши на врху планине по цичој зими… Зима ће проћи, са првим љубичицама отићи ће и скијаши и снег, брег ће онда прекрити заборав па ће, како то обично бива, до даљњег, остати Снежанин или ко зна чији чардак на овом копаоничком врху…
Аутор: Мирољуб Дугалић, Политика.рс
Фото В. Несторовић
