Тајна комунизма – извори зла (Хес, Маркс, Енгелс) (1)

Поштовани читаоци, поводом 100 година од трагичног Октобарског преврата у Руској царевини, доносимо текст „Тајна комунизма“, који ћемо објављивати у наставцима, и који баца светлост на октобарска и потоња збивања из једног другачијег угла, показујући колико су творци светске револуције били под утицајем сатане и из ког центра је долазило преобликовање света почетком 20. века. Свети Царски Мученици и сви Новомученици и Исповедници руски, молите Бога о нас!

Трагични ХХ век је обележен двема епохалним појавама у светској историји – то је, као прво, комунизам, који је слободну Русију претворио у земљу поробљену заиста пакленим силама. Други покушај да се из бездана изведу демонске силе био је Трећи рајх нацистичке Немачке. Шта је комунизам? Какве су његове идејне основе? Који су истински циљеви оних који су људе позивали да буду на страни Луцифера?

„Устајте, сви на земљи клети!”, пева се у „Интернационали”. Проклетство је пало на древну змију, сатану, првог револуционара, који је под своје знамење окупио легионе оних који су одступили од Бога. Комунизам се повезује с именима Маркса, Енгелса и Лењина. Ко су они били? Које идеје су надахњивале ове титане зла и мржње? Погледајмо чињенице.

 Теоретичари комунизма – Хес, Маркс и Енгелс

Кажу нам да је Маркс био дубоко човечан. Он се, наводно, руководио једном идејом – да помогне угњетеним масама. Сматрао је да их угњетава капитализам. Чим овај неправедан систем буде уништен, после прелазног периода диктатуре пролетеријата настаће друштво у којем ће свако у колективним предузећима радити по способностима и добијати по потребама. Више неће бити ни државе која гуши личност, ни ратова, ни револуција; само једно – светско братство народа за сва времена. Да би се остварила таква срећа мало је просто уништити капитализам. Маркс је у критици Хегелове философије права писао: „Укидање религије као илузорне среће народа представља захтев његове истинске среће.” Критика религије је критика „долине плача”, чији свештени ореол представља религија. Маркс је био против религије, због тога што религија омета потпуно остварење комунистичких идеала. У томе је видео једини одговор на све светске проблеме. Овако марксисти објашњавају своју позицију.

Упознајмо се с Марксовом животном причом. Његово право име је Мардохеј Леви. Зарад користи у друштвеном положају млади Мардохеј Леви, чији су преци по мушкој линији у неколико генерација били рабини, био је крштен и добио је име Карл Хенрик Маркс. Маркс је у раној младости био хришћанин. Први од Марксових, нама познатих радова носи назив „Јединство верника са Христом на основу Јеванђеља по Јовану”. У њему налазимо следеће дивне речи: „Сједињење са Христом се састоји у најтеснијем и најживљем општењу с Њим. У томе што Га увек имамо пред очима и у свом срцу. И прожети највећом љубављу према Њему, обраћамо, истовремено, наша срца ка нашој браћи, коју је Он присније повезао с нама, за коју је Он такође принео Себе на жртву.”

Дакле, Марксу је било познато, у крајњој мери, барем у младости, због познанства са хришћанством, на који начин људи могу братски да воле једни друге. Он наставља: „Спајање са Христом унутрашње узвишава, теши у патњама, умирује и даје срце отворено за људску љубав. Према овом великом и племенитом не треба тежити због частољубља, због стремљења ка слави, већ само ради Христа!” Ова неочекивана сведочанства о младом Марксу могу се открити у трећој књизи архива Маркса и Енгелса издатој под редакцијом Рјазанова 1927. године у СССР-у. Кад је завршио гимназију у његовој карактеристици под рубриком „Познавање религије” било је записано: „Његово познавање хришћанског вероучења и морала је прилично јасно и темељно. И он, до извесног степена, познаје историју хришћанске Цркве.”

Убрзо након добијања овог сведочанства у његовом животу се дешава нешто тајанствено. Још много пре него што га је Мојсије Хес 1841. године довео до социјалистичких убеђења Маркс је постао дубоко и страсно антирелигиозан човек. Овај лик је почео да се испољава у њему још у студентским годинама. У једној од својих песама писао је: „Жудим за тим да се осветим Ономе Ко влада одозго.” Значи, он је био убеђен да „Онај Који влада одозго” постоји. Свађао се с Њим, премда му Бог није учинио никакво зло. Чиме је била изазвана ова љута мржња према Богу? Лични мотиви нам нису познати. Да није Маркс у овој изазовној изјави био само нечији гласноговорник? У узрасту кад је сваки нормалан младић обузет дивним сновима о томе да чини добро, из њега извиру такви стихови (из песме „Заклетве очајника”):

Није ми остало ништа друго осим освете,

Високо ћу подићи свој престо,

Хладан и ужасан ће бити његов врх,

Његова основа је сујеверно дрхтање.

Церемонијал-мајстор! Најцрња агонија!

Ко погледа здравим погледом –

Окренуће се, смртно побледевши и занемевши,

Захваћен слепом и хладном смрћу.

Речи „подићи ћу престо” и признање да ће „од онога ко седи на престолу исходити само страх и агонија” подсећају на горду хвалу Луцифера: „Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој.” Ово сазнајемо из пророчанства Исаије (гл. 14, ст. 13).

Одгонетка мржње према Богу налази се у скоро непознатој поеми, коју је Маркс такође написао у студентским годинама. Поема се назива „Оуланем”. Карактеристично је да је „Оуланем” извртање свештеног имена, анаграм речи Емануил, библијског имена Исуса Христа, које на јеврејском значи „Бог је с нама”. Слична извртања имена се сматрају веома ефикаснима у црној магији. Драма „Оуланем” се може схватити само ако се човек упозна с још једним чудним Марксовим признањем, које је изрекао раније у песми „Виолиниста”: „Паклена испарења се подижу и испуњавају мој мозак док не сиђем с ума и док ми се срце у корену не промени. Видиш ли овај мач? Кнез таме ми га је продао.”

Ови редови попримају посебан значај ако се зна да се у ритуалима највишег посвећења у сатанистички култ кандидату продаје зачарани мач, који му гарантује успех. Он плаћа за њега потписујући крвљу, узетом из његових вена, уговор по којем ће његова душа после смрти припадати сатани.

Сад се обратимо садржају поеме „Оуланем”:

Све јаче и храбрије играм плес смрти,

И он такође, Оуланем, Оуланем –

Ово име звучи као смрт.

Звучи док не замре у болним грчењима.

Ускоро ћу привити вечност на своје груди

И у дивљем крику проклећу цело човечанство.

Чланови секте сатаниста нису материјалисти. Они верују у загробни живот. Оуланем је личност чијим устима говори Маркс, – обрнуто од Христа, тј. антихрист, и не негира постојање загробног живота. Он га признаје, али само као живот испуњен мржњом у највишем степену. Шта се десило с младим Марксом?

Да ли су његова хришћанска убеђења у младости била само на речима? Његова преписка с оцем сведочи о томе да је изгубио велики новац на забаву и о непрекидним свађама с родитељима. Највероватније је да се управо у то време Маркс и упознаје с учењем сатанизма. У драми „Оуланем” Маркс фактички чини исто што и ђаво: он цело човечанство предаје проклетству.

Роберт Пејн, који је проучавао судбину утемељивача комунизма у свом делу „Карл Маркс” пише: „Оуланем је вероватно једина драма на свету у којој су сви актери сигурни у своју порочност и њоме се диче као на празнику. У овој драми нема белог и црног. У њој сви и све откривају Мефистофелове црте карактера. Сви њени учесници су демонични, порочни и осуђени на пропаст. Кад је Маркс писао ову песму имао је само 18 година. Његов животни програм се већ у потпуности формирао. Овде није било ни речи о служењу човечанству, пролетеријату или социјализму. Он је желео да сруши свет, хтео је да подигне себи престо, чије подножје би било грчење људи. У овом стадијуму формирања Марксових гледишта привлаче пажњу нека загонетна места у његовој преписци с оцем. Тако у писму од 10. новембра 1837. године син пише: „Завеса је пала, моја светиња над светињама је била опустошена, требало је у њу сместити нове богове.” Који су то нови богови заузели Христово место? Отац је сину одговорио 10. фебруара 1838. године: „Нисам инсистирао на објашњењу тајанственог дела.” Какво то „тајанствено дело” може бити? До данас ниједан биограф не може да објасни ове загонетне речи. У својој песми „Бледа девојчица” Маркс пише: „Изгубио сам небо и то одлично знам. Моја душа, некада верна Богу, завршиће у паклу.” Коментари су сувишни

Дакле, Маркс је био човек који је купио мач од кнеза таме по цену своје душе. Он је прогласио за свој циљ да одвуче у бездан читаво човечанство. Да ли је Маркс заиста купио мач од сатане?

Његова кћи, Елеонора, написала је књигу под називом „Мавар и генерал”, сећања на Маркса и Енгелса. Она казује да је њој и њеној сестри Маркс причао много прича док су биле још деца. Једна, која јој се највише свиђала, била је о неком Хансу Реклију. Ова прича је трајала много месеци и никад се није завршавала. Ханс Рекли је био чаробњак који је имао продавницу играчака и масу дугова. И премда је био чаробњак, стално му је био потребан новац. Зато је упркос својој жељи био принуђен да прода ђаволу све своје дивне ствари, једну за другом. „Неке авантуре су биле толико страшне да нам се дизала коса на глави.” Да ли је нормално да отац својој малој деци прича тако страшне приче о продаји срцу најдражих ствари сатани?

Марксов биограф Роберт Пејн у својој књизи „Маркс” на основу Елеонориних речи такође детаљно говори о причама како је несрећни чаробњак Рекли нерадо продавао своје играчке, задржавао их је до последњег тренутка, али пошто је био везан уговором с ђаволом није могао то да избегне. Роберт Пејн коментарише: „Тешко се може сумњати у то да су ове бесконачне приче биле аутобиографске.” Маркс је имао демонистички поглед на свет и поседовао је демонску злобу. Понекад се чинило да је свестан да обавља посао ђавола. Кад је Маркс завршавао „Оуланем” и друга дела у којима се садржи признање о потписивању пакта са сатаном, није ни размишљао о социјализму. И више од тога, борио се против њега.

Маркс је био уредник немачког часописа „Рајнске новине”, који није признавао чак ни теоретску вредност комунистичких идеја у њиховом садашњем облику, а још мање могућност њиховог практичног спровођења у живот. „Рајнске новине” су у то време објавиле дословно следеће: „Чим покушаји маса да ваплоте комунистичке идеје у живот, постану опасни, морају се зауставити топовима.”

Тих година Маркс се упознао с извесним Мојсијем Хесом – човеком који је одиграо најважнију улогу у његовом животу и приморао га да прихвати социјалистички идеал. Да би слика била потпунија рећи ћемо још неколико речи о Мојсију Хесу, који је Маркса и Енгелса обратио у социјализам.

У Израелу постоји гробница на којој се могу прочитати следеће речи: „Мојсије Хес – оснивач немачке социјал-демократске партије”. У свом „Црвеном катехизису” за немачки народ Хес је писао: „Шта је црно? Црн је клер. Ови богослови су најгоре аристократе. Поп учи кнезове да поробљују људе у име Божије. Као друго, он учи народ да дозвољава да буде поробљен и експлоатисан у име Божије. Као треће, и најважније, он уз Божију помоћ обезбеђује себи лагодан живот на земљи док људима препоручује да га чекају на небу. Црвена борба симболизује непрекидну револуцију до коначне победе радничке класе у свим цивилизованим земљама црвене републике. Социјалистичка револуција је моја религија. Кад радници остваре победу у својој земљи, они треба да помогну својој браћи у осталом свету.” Таква је била Хесова религија.

Хес, оснивач савременог социјализма, основао је и потпуно другачији покрет – ционизам. Он, који је Маркса учио важности класне борбе, у својој књизи „Рим-Јерусалим” је 1862. године написао следеће чудне речи: „Пре свега – расна борба. Класна борба је другостепена.”

Хес ствара ционизам као расну борбу, намећући борбу онима који не припадају јеврејској раси. Мојсије Хес претендује на то да Јерусалим треба да припада Јеврејима, али без Исуса Христа, Цара Јудејског. Шта ће му Христос? Он пише: „Сваки Јеврејин има у себи зачетке Месије. Свака Јеврејка – зачетке Богомајке која пати.” Зашто, у том случају од Јеврејина Маркса није начинио месију, Богом изабраног човека? За Хеса је Исус, како он сам пише, Јеврејин, којег су пагани обоготворили као свог спаситеља. По Хесу, Јеврејима Он није потребан за њих саме. Хес не жели да буде спасен и тежњу ка личној светости у човеку назива индогерманском. Циљ Јевреја, по његовом мишљењу, треба да буде месијанска држава, прекрајање света по Божанском плану. Ово значи, полазећи од „Црвеног катехизиса” извршити социјалистичку револуцију користећи за то расну и класну борбу.

Мојсије Хес, који је свом идолу дао задатак да докрајчи средњовековну религију и да је замени религијом социјалистичке револуције, пише зачуђујуће речи: „Увек сам се учио из јеврејских молитава.” Какве то молитве изговарају они који религију називају „опијумом за народ”?

Мојсије Хес је Марксу предао социјализам, чврсто повезан с интернационализмом. Маркс у „Комунистичком манифесту” пише да пролетеријат нема отаџбину.

У свом „Црвеном катехизису” Хес исмева немачку представу о Домовини. Он би исто учинио с патриотским осећањима било ког другог европског народа. Хес је критиковао Ерфуртски програм социјал-демократске партије због њеног беспоговорног признавања националног принципа.

Међутим, Хес је интернационалиста посебне врсте: „Јеврејски патриотизам треба да постоји.” Он пише: „Свако ко негира јеврејски национализам није само одступник и издајник у религиозном смислу, већ је и издајник свог народа и своје породице. Ако се испостави да је еманципација Јевреја неспојива с јеврејским национализмом, Јеврејин мора да жртвује еманципацију. Сваки Јеврејин пре свега мора бити јеврејски патриота.”

Могло би се додати да Хес није био само идеолог и оснивач марксизма и човек који је покушавао да створи богоборачки ционизам, већ и претеча богословља револуције, Светског савета цркава и нових тенденција у католицизму, које говоре о спасењу без Христа…

Но, вратимо се Мојсију Хесу. Један исти, скоро непознат човек, Мојсије Хес, био је проповедник три мрачна покрета – комунизма, ционизма и богословља револуције.

Јеврејска религија је једина религија коју Хес дубоко поштује. Он пише: „Наша религија (јудаизам) за своју полазну тачку има ентузијазам расе, која је од времена кад се појавила на историјској сцени предвидела коначне циљеве човечанства, и којој је било дато знамење месијанског времена.” Време које Хес назива месијанским јесте време светске победе социјалистичке револуције. Он пише: „Наш Бог није ништа друго до људска раса, уједињена љубављу. Пут ка остваривању оваквог јединства јесте социјалистичка револуција у којој ће десетине милиона бити убијене у мукама и уништене.”

„Само ако се схвати Мојсије Хес, човек, који је утицао на Маркса, Енгелса и Бакуњина – тројицу оснивача Прве интернационале, могу се схватити сатанистичке дубине комунизма”, пише Марк Леон у свом истраживању „Маркс пре марксизма”. Човек који је убедио Енгелса да постане комуниста био је исти овај Мојсије Хес, који је пре њега убедио Маркса. Хес је после сусрета с Енгелсом у Келну писао: „Отишао је од мене као архиревносни комуниста. Тако творим пустош.” „Творим пустош” – није ли то био највиши циљ у Хесовом животу? То је такође главни циљ Луцифера.

Пошто смо поменули Енгелса рећи ћемо неколико речи и о њему. Енгелс је одгајан у побожној породици и у младости је писао дивне духовне стихове. Енгелсова трагедија се развија даље и дубље него Марксова. Узмимо, макар дивну песму коју је у младости написао човек, који је касније постао Марксов најусрднији сарадник у уништавању религије:

Господе, Исусе Христе – Сине Божји!

Сиђи са Свог Престола и спаси моју душу!

О, дођи у Својој Благодати,

У сјају Своје Отачке Величине,

Дозволи ми да се поклоним пред Тобом.

Пуна је љубави и величине радост,

Којом хвалимо нашег Спаситеља!

Не знамо околности у којима је он изгубио своју веру, али након свог упознавања с Марксом, Енгелс је о њему написао следеће: „Ко то јури с дивљом суманутошћу? Опседнут бесом као да хоће да ухвати далеку завесу неба и да је свуче на земљу, он високо у ваздух пружа руке, савијена је злобна песница, он бесни неуморно, као да му се десет хиљада демона ухватило за косу.”

Енгелс је почео да сумња у хришћанство после читања књиге либералног богослова Бруна Бауера. Ко је он? Либерални богослов који је одиграо одлучујућу улогу у уништавању хришћанске вере у Енгелсу и који је пружао подршку Марксу у новом безбожничком начину живота. Довољно је прочитати шта је Бруно Бауер написао 6. децембра 1841. године свом пријатељу Арнолду Ругеу, који је истовремено био пријатељ Маркса и Енгелса: „Овде на универзитету држим предавања пред великим аудиторијумом. Мој богохулни дух ће се задовољити тек кад ми буде дозвољено да отворено, као професор проповедам атеистички систем.” Георг Јунг пише: „Ако се Маркс, Бруно Бауер и Фојербах удруже како би основали богословско-политички часопис, Богу је боље да окружи Себе Својим Анђелима и да почне да оплакује Себе зато што ће Га ова тројица сигурно прогнати с неба.” Енгелс није нашао пут повратка Богу и придружио се ономе кога је сам назвао чудовиштем, опседнутим хиљадама демона.

Након што је Хес убедио Маркса и Енгелса у истинитост социјалистичке идеје, у његовом животу је дошло до ужасних промена. Арнолд Кинсли у својој књизи „Маркс. Психографија” наводи историју самоубистава обе Марксове кћерке и зета.

Марксова кћерка Лаура, жена социјалисте Лафарга сахранила је троје своје деце, а затим је заједно с мужем завршила живот самоубиством. Друга кћерка, Елеонора, одлучила је да исто учини са својим мужем, али се он у последњем тренутку предомислио, а она је умрла. Овде треба истаћи да је прво троје Марксове деце умрло од глади.

Породице сатаниста се налазе под проклетством. Сви сатанисти воде неуредан лични живот. Маркс не представља изузетак. Маркс није сматрао да је дужан да ради како би материјално обезбедио породицу, иако је то лако могао да учини само уз помоћ изванредног познавања језика. Живео је од Енгелсове милостиње.

У току свог живота Маркс је од Енгелса добио око 6 милиона француских франака у злату (подаци института Маркса и Енгелса). Имао је ванбрачно дете са служавком. Касније је ово дете приписао Енгелсу који је пристао да учествује у овој комедији. Много је пио.

Рјазанов (бивши директор института Маркса и Енгелса у Москви) признаје ову чињеницу у својој књизи „Карл Маркс као мислилац, човек и револуционар”. Бауер, Марксов биограф описује Марксово расипништво у својој књизи „Геније и богатство”: „Док је био студент у Берлину синчић је од тате добијао џепарац од 700 талира годишње. Овај износ је био колосалан, јер је у то време само 5% становништва у Немачкој добијало преко 300 талира годишње.” Маркс је страсно желео да добије наследство. Кад је један његов рођак био на самрти, он је писао: „Ако „псето” умре извући ћу се из беде.” Енгелс је на то одговорио: „Честитам ти болест онога ко ти смета да добијеш наследство и надам се да ће катастрофа брзо доћи.” Кад је „псето” умрло, Маркс је 8. марта 1855. године писао: „Веома радостан догађај! Јуче смо примили вест о смрти 90-годишњег ујака моје жене. Моја жена ће добити око 100 фунти стерлинга. Могло је бити и више да „стари пас” није део новца оставио својој кућепазитељки.”

У њему се није могло наћи било какво нежно осећање ни за људе који су му били много ближи од ујака. Није разговарао са својом мајком. У децембру 1863. године, за време болести, писао је Енгелсу: „Пре два сата сам добио телеграм у којем ми је саопштено да је моја мајка умрла. Једном ногом сам био већ у гробу. Ја сам потребнији него старица.” То је све што је нашао за сходно да каже о мајчиној смрти. Портрет ватреног борца за срећу човечанства допуњују карактеристична сведочанства из његове преписке с Енгелсом.

Из писама:

Маркс – Енгелсу: „Твој матори је ђубре! И с мојом матором се ништа не може учинити док јој сам не седнем за врат.”

Маркс – Енгелсу: „Он (пролетеријат) је дужан да ме брани од бесне мржње коју према мени осећају радници, односно буздовани.”

Енгелс – Марксу: „Никад нас неће волети демократска, црвена или комунистичка руља.”

Маркс – Енгелсу: „Стадо новог демократског ђубрета. Демократска псета и либерални ниткови.”

Енгелс – Марксу: „Какав значај има партија, тј. банда магараца који слепо верују у нас? Заиста ништа нећемо изгубити због тога што ће престати да нас сматрају адекватним изразом оних ограничених паса у чије друштво су нас довеле последње године.”

Маркс – Енгелсу: „Код мене нико не долази. И то ме радује. Јер ударено човечанство може да ме угуши, ђубрад. Поздрав. Твој Карл Маркс.”

Маркс је много новца губио на берзи. Иако је био економиста он је због неког разлога умео само да губи новац. Учесник револуције из 1848. године поручник Чехов, који је ноћи проводио у лумповањима с Марксом приметио је да је дивљење према самом себи прогутало све оно добро што је у њему икада постојало.

Маркс није волео човечанство. Мацини, који га је добро познавао писао је да је у њему постојао дух уништења. „Његово срце је пуцало више од мржње него од љубави према људима”, пише Фриц Радец у својој књизи „Карл Маркс”. Нема сведочанстава Марксових савременика која ово негирају. Маркс који воли све људе је мит који је плански и брижљиво створен тек после његове смрти.

Марксово омиљено дете је била Елеонора. Он ју је звао „Туси” и често је говорио: „Туси – то сам ја.” По Марксовој благонаклоној дозволи Елеонора се удала за Едуарда Евелинга, пријатеља Ени Безант, која је била један од утемељивача теософије.(Теософија је религиозно учење које је настало у ХIХ веку, и које објављује да се спознаја непознатог божанства остварује кроз окултне доктрине.)

Евелинг, Марксов зет, држао је предавања на тему „Нискост Бога”. Код сатаниста нема негирања постојања Бога као код атеиста. Сатанисти могу да негирају постојање Бога само како би скренули пажњу с главне ствари. Они у ствари знају да Бог постоји и верују у то, али Бога описују као ниско и подло биће. Чујмо какви теософски стихови су се редовно читали у Марксовој кући. То ће нам омогућити да осетимо духовну атмосферу која је владала у његовој кући.

Моји стихови, необуздани и дрски,

Нека се узнесу према теби, о сатано, цару пира.

Марш, свештениче са својим кропљењем,

И са својим отегнутим појањем.

Јер никада, о свештениче,

Сатана неће стајати иза тебе.

Твој дах, о сатано,

Надахњује моје стихове;

Твоја муња потреса умове.

Сатана је милостив;

Он пролеће попут урагана,

Раширених крила.

О, народи! О, велики сатано!

То је Евелингова песма. Тадфорд на страницама свог дела о Марксу „Кнез таме” наводи многобројне чињенице сличне врсте из Марксовог породичног живота.

Веза између марксизма и теософије није случајна. Теософија је на Западу ширила учење донето из Индије о непостојању појединачне душе. Оно што теософија није постигла убеђивањем марксизам покушава да постигне батином. Он обезличава човека, претвара га у робота потчињеног држави.

Маркс пред људима није много говорио о метафизици, али можемо да прикупимо податке о његовим погледима и о погледима оних с којима је он општио. Један од оснивача Прве интернационале био је Михаил Бакуњин, руски анархиста. Он је између осталог писао да је ђаво први слободоумњак и спасилац света, да он ослобађа Адама и ставља печат човечности и слободе на његово чело, учинивши га непослушним.

Бакуњин не само да хвали Луцифера. У свом програму револуције он је писао: „У овој револуцији ћемо морати да пробудимо ђавола како бисмо узбуркали најниже страсти.”

Марксизам, увезен у Русију, донео је своје плодове. Најдоследнији присталица Марксових идеја био је Сергеј Нечајев, који је заједно с Бакуњином написао „Револуционарни катехизис” – кредо и програм деловања терориста. Нешто попут „Црквеног катехизиса” Мојсија Хеса. Бакуњин је у свом делу „Принципи револуције” писао: „Не признајући било коју другу делатност осим истребљења, ми се слажемо да је облик у којем ова делатност треба да се испољава – отров, бодеж, омча и томе слично. Револуција све благосиља у подједнакој мери.”

9. септембра 1867. године у Женеви је одржан конгрес Лиге мира и слободе. Конгрес је посетио и Достојевски који се у то време налазио у Женеви. У писмима Мајкову и Ивановој он дешавања описује на следећи начин: „То су била четири дана вике и псовки. Почели су од предлога да нису потребне велике монархије, затим да није потребна вера. И не може се описати шта су ови социјалисти и револуционари лагали с трибине пред 5.000 слушалаца. И ове ништарије подбуњују несрећни радни народ? Почели су од тога да ради остваривања мира на земљи треба истребити хришћанску веру.” Достојевском припада добра и прецизна карактеристика Бакуњина, чије је говоре слушао 1867. године у Женеви: „Бакуњин је стари, трули џак бунила. Њему је лако и да децу дави у нужнику.”

Бакуњинов истомишљеник Нечајев је основао тајно друштво „Народни обрачун” и позивао је да се убијају сви они који се супротстављају револуцији или макар подржавају државно уређење. Нечајев је цару обећао смрт у мукама на развалинама државе.

Отприлике у исто време револуционари Ишутин и Худјаков оснивају тајно друштво попут нечајевског. Притом му дају јасан назив „Пакао”. Члан овог друштва је био Димитрије Каракозов, који је извршио атентат на Александра II – цара који је сељаке ослободио кметства.

Бакуњин је учио: „Револуционар је осуђеник. Сва нежна осећања сродства, љубави, пријатељства, захвалности, па чак и саме части у револуционару треба да буду угушена. Он није револуционар ако му је жао икога на овом свету. Он познаје само једну науку – науку уништења.”

Бакуњин је писао да Прудон (други велики социјалистички мислилац и Марксов друг) такође поштује сатану. У свом делу о правосуђу у револуцији и цркви Прудон изјављује: „Ми освајамо знање без Бога. Ми освајамо друштво мимо Бога. Сваки корак напред је победа којом освајамо Божанство.” Прудон кличе: „Бог је глупост и кукавичлук! Бог је лицемерје и фалш! Бог је тиранија и беда! Бог је зло! Кунем се, Боже, подигавши руку ка небу, да Ти ниси ништа друго до плач мог разума, жезал моје савести.” Сличне мисли нису оригиналне, оне чине уобичајени садржај проповеди у култу сатане.

Овде је крајње важно посебно истаћи да Маркс и његови саборци, који су били противници Бога нису били атеисте у смислу у којем атеистима себе називају савремени марксисти. Односно, одричући се Бога, они су практично мрзели Онога, у Чије постојање нису сумњали. Они нису бацили изазов Његовом постојању, него Његовој Врховној Власти. Њихов циљ је било уништавање религије, а социјализам, брига за пролетеријат и хуманизам – све то је било само изговор.

У писму Бертолду Ауербаху Мојсије Хес Маркса карактерише као највећег философа: „Мој кумир се зове доктор Маркс – он је још сасвим млад човек, нема више од 24 године. Он ће задати коначан ударац средњовековној религији и философији.” Значи, циљ је ударац по религији, а не социјализам.

Георг Јунг, Марксов пријатељ из ових година, исту мисао формулише још јасније у писму Арнолду Ругеу од 18. септембра 1841. године: „Маркс ће сигурно протерати Бога с Неба.” Маркс хришћанску религију назива најнеморалнијом од свих религија. Међутим, Маркс није оригиналан, он само наставља оптужбе хришћана, које су се први пут зачуле у Риму у првим вековима хришћанске ере из уста Јевреја. У супротстављању себе Богу с Марксом слажу се његови савременици: Макс Штирнер (крајњи анархиста), Ниче (омиљени философ Хитлера и Мусолинија) и Оскар Вајлд (први поборник слободе за хомосексуалце).

У свом делу „Шелинг – философ у Христу, или преображај световне мудрости у Божанску мудрост” млади Енгелс, који се тада још није био одрекао Бога, пише: „Од времена ужасне француске револуције потпуно нови ђавољи дух се уселио у значајан део човечанства. И безбожност толико бестидно и надмено диже своју дрску главу да човек и нехотице размишља о томе да се данас остварује време пророчанстава Светог Писма.” Француски револуционар Бабеф је признавао: „Љубав према револуцији је убила у мени сваку другу љубав и учинила ме је окрутним као ђавола.” Маркс је био страствени поштовалац Бабефа. Његова намера била је да пропагира такву љубав према револуцији која би људе претворила у чудовишне човекомрсце. Кад је 1871. године у Паризу избила револуција комунар Флоренц је изјавио: „Бог је наш непријатељ. Мржња према Богу је почетак мудрости.” Маркс је високо ценио богоборство револуционара. Али, шта оно има заједничко с праведном поделом добара или с бољим друштвеним уређењима? Све су то спољашњи мамци који крију истински циљ – потпуно искорењивање вере у Бога.

У писмима упућеним Марксу откривају се занимљиве чињенице. Његов син Едгар му се у писму од 31. марта 1854. године обраћа изражајним речима: „Мој мили ђаволе.”Где је то чувено да син тако назива свог оца? Али, тако сатанисти пишу онима које воле. Да ли је био посвећен и његов син? Марксова жена у августу 1844. године пише следеће: „Твоје последње пастирско писмо, о врховни жрече и владико душе, донело је твојим сиротим овчицама мир и тишину.” Жена му се обраћа као врховном жрецу и епископу. Које религије? Једино веровање у Европи у којем постоји врховни жрец јесте сатанизам. Каква пастирска писма је могао да пише човек којег су сматрали за атеисту? Где су та писма? Има временских периода у Марксовом животу који су до данас остали неистражени.

Први Марксов учитељ био је философ Хегел. Он је припремио пут и за Мојсија Хеса. За Хегела је хришћанство представљало тотално извртање путева човечанства. Он је писао: „…Христос је натрпао такву гомилу разлога за утеху несрећног, страдалног човечанства, да нам је, на крају, крајева, преостало да жалимо што нам сваког дана не умиру отац или мајка.” Хришћанство се подвргавало исмевању у Немачкој и пре Хегела, али је он био први који је исмевао Самог Исуса Христа.

Након читања Дарвиновог „Порекла врста” Маркс је у писму Ласалу ликовао што је Бог, барем у природним наукама, по његовом мишљењу, задат смртни ударац (писмо од 16. јануара 1861. године). Која идеја је за Маркса била главна? Потребе сиромашног пролетеријата? Ако је тако, какву вредност је могла имати Дарвинова теорија? Или је главни Марксов циљ представљало уништење религије?

Добробит радника је била само изговор. Тамо, где пролетеријат није увучен у борбу за социјалистичке идеје марксисти користе расне разлике и такозвани јаз међу генерацијама, али је главни задатак уништавање религије. Маркс је посветивши се служењу паклу, поставио себи за циљ да у њега пошаље човечанство.

Марксизам је први систематски и детаљно разрађен философски систем који у великој мери срозава представу човека о самом себи. По Марксу, човек је углавном стомак који стално треба пунити. Преовлађујући интереси човека налазе се у економској сфери. Он производи предмете за своје потребе ступајући с овим циљем у одређене односе с другим људима. То је основа друштва коју Маркс назива базом. Брачни живот, љубав, уметност, науке, религија, философија – све што нема везе с потребама желуца представљају надградњу и у коначном се одређују стањем желуца. Није чудно што је Маркс био јако обрадован Дарвиновом књигом која је по његовом мишљењу била још један ударац, који је човека приморао да заборави на своје Божанско порекло и највиши циљ. По Дарвину, човек је настао од мајмуна и нема други циљ осим да преживи. Сатана није могао да свргне Бога, зато је обезвредио човека. Човека, цара природе, Маркс и Дарвин су срозали до положаја роба желуца и потомка животиње.

Касније је Фројд наставио овај рад двојице сатанистичких гиганата, сводећи човека углавном на полну жељу и инстинкт агресивности.

У сатанистичкој секти за време посвећивања у трећи степен адепт даје следећу заклетву: „Увек ћу чинити само оно што сам пожелим.” Ово је отворено негирање послушања Богу. Кад некога посвећују у седми степен, он се куне да ће његов принцип бити: „Ништа није истина и све је дозвољено.”

У комунистичком манифесту Маркс признаје да његов циљ није само уништавање сваке религије, већ исто тако и морала – тако да све буде дозвољено. „Обузела ме је језа”, пише Марков у својој књизи о Марксу, „кад сам прочитао тајну седмог степена сатанизма на плакату у једном од париских универзитета за време немира 1968. године. Она је била упрошћена до формуле: „Забрањено је забрањивати”, што представља једноставну последицу пароле: „Ништа није истина и све је дозвољено.”

Фридрих Енгелс, Марксов најближи истомишљеник је изванредно јасно дефинисао коначни циљ револуционарних завера. Енгелс се једном приликом одао: „Борба са хришћанским погледом на свет је на крају крајева наше једино насушно дело.” Енгелс је формулисао и кредо јунака револуције: „Дијалектичко поимање живота своди се на смрт. Све је достојно пропасти.” Или, још краће и страшније: „Живети значи умирати.”

Маркс је умро у очајању, као што умиру сви сатанисти. 25. маја 1883. године, он је писао Енгелсу: „Како је живот бесциљан и празан.” Марксовој сахрани присуствовало је свега шесторо људи. Енгелс је умирао у ужасним мукама од рака усне дупље.

Марксизам крије тајну своје сатанистичке суштине, за коју знају веома малобројни марксисти. Није случајно што је Лењин писао да након пола века ниједан марксиста није схватио Маркса.

Сматра се да су марксисти атеисти, који не верују ни у Небо, ни у пакао. Али, у ванредним околностима марксизам скида атеистичку маску и показује своје право лице – лице сатанизма. Комунистички прогони религије се не могу објаснити људским мотивима. Суманутост прогона који прелазе границе разумног очигледно има ђавољу природу.

Наставиће се…

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Овде се објављује са дозволом издавача, на чему му се братски захваљујемо.

Извор: „Православна породица“