ТАЈНА ТАКОВСКОГ ГРМА: Како је храст прорекао смрт династија Обреновић и Милошевић

Познато је да су Обреновићи веома поштовали Таковски грм зато што су веровали пророчанствима, а и народ је веровао и да постоји нераскидива веза између судбина таковских грмова и династије Обреновић. Међутим, потоњи догађаји проширили су веровање да судбину таковских грмова прати и судбина српског народа.

Таковски грм је почео изненада да се суши 1991. године и последњи пут је олистао 1992. године што је у народу протумачено као најава нових несрећа за српски народ, а посебно након што се није примио храст који је 1994. године засађен у име тадашњег председника Слободана Милошевића. Сушење Милошевићевог грма народ је повезао са НАТО бомбардовањем, али ни храстови сађени након 2000. године нису били боље среће јер се и они суше. Таковци мисле да и то има своје значење и да ће српски народ још дуго чекати на боља времена…

Да вас подсетимо на причу о Таковском грму. Мада је од подизања Другог српског устанка протекло 197 година, међу историчарима још постоје многе недоумице о редоследу догађаја на Цвети 1815. године када је Милош Обреновић, нерадо прихватајући да се стави на чело устаника, развио устанички барјак и изговорио судбоносну реченицу: „Ево мене, ето вас – рат Турцима.“

Остаће историјска енигма да ли се Милош Обреновић народу обратио баш овом реченицом или је, прилично љут, јер је под претњом осталих српских првака прихватио да буде вођа устанка, изговорио: „Ево мене, ето вам рата са Турцима.“ Остала је и недоумица око историјског значаја Таковског грма, који се већ одавно сматра местом подизања Таковског устанка.

Међу историчарима постоји неслагање око тога да ли је за Други српски устанак важнији тај џиновски храст у Такову, таковска црква брвнара где су се устаници причестили или Милошева кућа у Горњој Црнући где је кнез развио устаничку заставу.

Тајни састанак

Међу данашњим политичарима и историчарима постоји разлике и у мишљењу да ли као дан Другог српског устанка треба славити верски празник Цвети или 23. април, дан када се 1815. године обележавао овај верски празник. Александар Марушић, кустос Музеја рудничко-таковског краја, каже да су устаници за почетак устанка одредили верски празник Цвети, који се те године славио 11. априла по старом, односно, 23. априла по новом календару.

У то време, у таковском пољу расла је бујна храстова шума, а међу горостасним дрвећем по величини и стасу издвајао се Таковски грм, који је у то време био и сеоски запис око којег су се одржавали и сеоски сабори. Под тим грмом, који је тада био стар између 300 и 400 година, Милош је у највећој тајности одржао саветовање са највиђенијим људима тог времена када је и донета одлука да се сутрадан, на Цвети, обнародује почетак Другог српског устанка.

– Наредног дана, на Цвети, устаници су се окупили у цркви брвнари у Такову где је након службе Милош Обреновић развио устанички барјак и одржао чувени говор устаницима у којем је од народа тражио пуну власт и слободну вољу: „И да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“ То је од народа и добио. Након говора пред црквом, заједно са својим саборцима Милош се упутио под Таковски грм, а потом је отишао у своју кућу у Горњој Црнући где је, обративши се народу, поново развио устанички барјак чиме је Други српски устанак отпочео – прича Марушић за Вести, уз напомену да је разумљиво што постоје спорења историчара пошто из тог периода није остало много историјских записа.

Таковски грм је несумњиво важно историјско место где је постигнут коначан договор о подизању устанка, али грм на значају добија тек у време владавине кнеза Михаила, који је приликом посете Такову, непосредно уочи смрти Милоша Обреновића, запазио да је Таковски грм почео да пропада, те је од храстова у близини старог храста одредио наследника старог Таковског грма.

Познато је да су Обреновићи веома поштовали Таковски грм зато што су веровали пророчанствима, а и народ је веровао и да постоји нераскидива веза између судбина таковских грмова и династије Обреновић. Међутим, потоњи догађаји проширили су веровање да судбину таковских грмова прати и судбина српског народа.

Вест са небеса

Радош Гачић из  Модерне галерије у Горњем Милановцу већ дуго проучава све догађаје везане за Други српски устанак и таковске грмове.

– Почетком 1860. године, књаз Михаило је видео да је највећи стуб Таковског грма почео да се суши, након чега се и срушио, а од народа је чуо за веровање да је то лош знак за династију Обреновић. И стварно, недуго пошто је кнез Михаило закрстио један од младих храстова, умро је Милош Обреновић, а народ је сушење и ломљење гране храста протумачио као најаву Милошеве смрти – прича Гачић.

После осам година изненада се осушила још једна грана храста у Такову, чиме је „грм прозборио вешћу са небеса“.
– И заиста, 29. маја 1868. године кнез Михаило Обреновић је убијен у атентату.

Место за молитву

Срби су одувек веровали у божанску моћ биљака. Српски светитељ Сава је, по писању хроничара Доментијана, у жељи да што више рашири хришћанство међу Србима, подизао цркве, а тамо где то није могао, налагао је да се граде крстови или урезују крстови у кори дрвећа. Готово да нема српског села у коме није постојало једно такво дрво – запис. Око дрвета су се одржавале литије и изговорале се молитве за заштиту села од болести и несреће. Ипак, да постоје чврсте споне између Таковског грма и династије Обреновић, народ се уверио 1902. године када се после незапамћене олује из корена извалио стари Таковски грм, а само годину дана касније, у Мајском преврату 1903. године, у атентату су убијени краљица Драга и краљ Александар Обреновић. Убиством краља Александра, пошто није имао наследника, окончана је и лоза династије Обреновић – каже Радош Гачић.

Од убиства краља Александра, последњег Обреновића, прошло је скоро девет деценија када је Таковски грм, онај којег је за наследника старог грма одредио Михаило Обреновић, поново проговорио.

Наиме, 1991. године Таковски грм је почео изненада да се суши и последњи пут је олистао 1992. године што је у народу протумачено као најава нових несрећа за српски народ, а посебно након што се није примио храст који је 1994. године засађен у име тадашњег председника Слободана Милошевића. Сушење Милошевићевог грма народ је повезао са НАТО бомбардовањем, али ни храстови сађени након 2000. године нису били боље среће јер се и они суше. Таковци мисле да и то има своје значење и да ће српски народ још дуго чекати на боља времена…