Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији
Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.
Са двадесет година, на првој години студија Факултета примењених уметности успео је да упрости Еуклидову конструкцију златног пресека која се користила око две и по хиљаде година, а само три године касније усавршио је своју претходну поставку, која ће, како тврди, померити границе научног сазнања.
Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.
На пример, златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.
Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.
Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.
Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.
– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко седам хиљада и осамсто година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро хиљаду и по година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.
Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма. Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).
– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко три, а од грчке за око пет хиљада година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.
Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.
Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија, Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.
Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван седам хиљада година раније на простору Балканског полуострва.
Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко. Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.
Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.
Матица Српска је 2015. године приредила изложбу и предавање под називом „Слово ренесансе: античка геометрија у средњовековном српском стваралаштву“, аутора др Предрага Милосављевића.
Циљ изложбе је био да, како аутор каже: „укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији“, а сврха: „да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи“.
Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).
На мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази се урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци „Десет књига о архитектури“. Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи.
Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:
Приредила: Сања Бајић, ЦАРСА
