Мештани оклоних села верују да је Кокино проклета планина и тврде да ће сви они који се предуго задрже на њој и који се дрзну да наруше локалитет бити кажњени
Мегалитска опсерваторија Кокино близу Куманова, на североистоку Македоније, коју је НАСА прогласила за једну од четири најстарије мегалитске опсерваторије у свету, до сада је готово у детаље испитана, али и даље у себи крије једну тајну.
Мештани оклоних села верују да је Кокино проклета планина и тврде да ће сви они који се предуго задрже на њој и који се дрзну да наруше локалитет бити кажњени.
Невиђену моћ, али и бес планине су пре педесетак година осетили житељи кућа у подножју са десне стране Кокино. У народу се још препричава да је тада, неколико дана, са планине по крововима кућа падало камење величине песнице. Камење је падало као из неба, у налетима, а власници кућа чији су кровови били оштећени од камења, у почетку су мислили да се неки од локалних мангупа завитлава са њима, па су случај пријавили тадашњој југословенској полицији.
Пријава мештана је озбиљно схваћена, па је полиција поставила заседе у нади да ће пронаћи и казнити насилника. Међутим, сви напори полиције и мештана нису уродили плодом.
Преступник никада није био пронађен, а камење је и даље наставило да пада по кућама. Власници тих неколико кућа више нису могли да поднесу свакодневни стрес па су покупили ствари и одселили се што даље. Тих неколико напуштених и оронулих кућа и данас се налазе са десне стране брда Кокино, подсећајући посетиоце да се пењу на планину која изазива поштовање.
Управо на њој је 2001. године откривена мегалитска опсерваторија, која је четврта по старости на листи НАСА. По старости и значају испред Кокино су још само три светски познате старе опсерваторије – Абу Симбел у Египту, Стоунхенџ у Великој Британији и Анкор Ват у Камбоџи.
Мегалитска опсерваторија је названа Кокино по Кокином брду у општини Старо Нагоричане, 35 километара североисточно од Куманова. Она се налази на 1013 метара надморске висине и простире се на површини од око 5.000 квадратних метара. Изграђена око 1800. година пре наше ере, односно стара је више од 3.800 година, и једина је у Европи. Њу је открио археолог Јовица Станковски, а да се ради о старој опсерваторији, доказао је астрофизичар из Скопља Ђоре Ценев након бројних археоастрономских анализа и мерења.
Станковски је у каменитом брдашцу на путу Куманово – Крива Паланка видео нешто више од ерозијом нагрижене камене литице. И кад је, решен да провери своју сумњу, 2001. године стигао на Татићев камен, било му је јасно да природа није могла да исклеше такве камене блокове и плоче. Потврду оваквог закључка пронашао је после првог удара крампом у камениту подлогу. Из тек раскопаног камењара појавило се парче керамике, као поуздан знак да су ту некада обитавали људи.
Све иза тога је историја једног значајног археолошког открића, које и не би имало тако ефектан завршетак да археолог Станковски себи није поставио неколико питања. Ко би и зашто живео баш на тој каменој литици која је могла да буде све само не остатак неке грађевине за становање? Са таквом дилемом наставио је са ископавањима, а македонској археолошкој науци убрзо је донео бројне експоната из праисторије.
Прича о необичном налазишту на Татићевом камену стигла је и до физичара и астронома Ђорета Ценева из Скопља. Загрејан открићем Станковског, а поткован знањем, септембра 2002. године, Ценев одлази на Татићев камен и остаје затечен виђеним призором. Претпоставка археолога Станковског да је локалитет остатак примитивне опсерваторије учинила му се више него логичном. Користећи науку, Ценев је установио координате које су ишле у прилог тезама да је Татићев камен прастара опсерваторија.
– Ставио сам се у улогу праисторијског астронома и чврсто решио да извршим мерења како бих потврдио своју претпоставку – присећа се Ценев.
Свакодневно је посећивао локалитет све док коначно није успео да одреди тачке за посматрање небеских тела, пре свега кретања Сунца и Месеца.
– Кад сам касније добијене резултате упоредио са онима до којих су 1963. године дошли физичар сер Норман Локијер и астроном Џералд Хокинс, истражујући Стоунхенџ, остао сам запањен. Подаци мерења на Татићевом камену су били идентични онима из Стоунхенџа. Сунчева деклинација је износила тачно 23,9 степени. Управо та мерења су потврдила да је реч о мегалитској опсерваторији, причао нам је Ценев.
Локалитет има три позиције за посматрање небеских тела, од којих су две за седење, а једна је стајаћа. Са тих позиција, а поготово са очуване камене фотеље, и данас се као и пре толико векова, на основу излазака и заласка Сунца и Месеца, лако може утврдити почетак годишњих доба.
Ценев каже да су људи из бронзаног доба из опсерваторије Кокино преко специјално израђених камених нишана или маркера деценијама посматрали кретање Сунца и Месеца и на основу тога правили календаре помоћу којих су организовали свој живот.
– То значи да су они имали своју организовану друштвену заједницу и управо зато се говори о тадашњој цивилизацији – објашњава Ценев и додаје да Кокино није само древна опсерваторија, већ и велико светилиште на коме су се обављали обреди и ритуали који су означавали настанак света и митолошког спајања неба и земље.
– Наши преци су веровали да се ритуалом, у науци познатом као “свети брак” између небеског божанства и земље обезбеђује плодност и обнова природе. Обред је извођен тако што је врховни свештеник и племенски поглавар седео на каменом престолу на врху брда Кокино. Ритуал би почео када би га, пробијајући се између камених засека обасјало прво јутарње сунце. Тада би почела серија жртвовања – коња, бикова, овнова, коза, па можда и људи. Проливена крв би оплодила земљу, обећавајући изобиље у предстојећој сезони, а јединство између неба и земље, међу боговима и људима би било очигледно – објашњава археолог Јовица Станковски.
Вековима и миленијумима овај простор и камени трон у средини мегалитске опсерваторије Кокино је осветљиван стално у исто време и на истом месту. Тако је остало све до данашњих дана.
Телеграф.рс
Фото: кокино.мк
