БОН – Историчар Кристофер Неринг тврди да оперативци држава попут САД, Русије или Израела често убијају непријатеље у иностранству и напомиње да је и Европу сустигао „застрашујући талас убистава” која су, како наводи, починиле тајне службе и којима се не назире крај, а као разлог за то види распад међународног поретка.
„Велесиле САД, Русија и Кина конкуришу с регионалним силама у успону као што су Иран или Саудијска Арабија. Тон је све оштрији, а средства бруталнија”, наводи Неринг који је докторирао на тему тајних служби и директор је Немачког музеја шпијунаже у Берлину.
Неринг, коме је 2019. године изашла књига „77 највећих митова о шпијунажи”, подсећа да су почетком године амерички дронови убили иранског генерала Касима Сулејманија, да је прошле године у Берлину чеченског емигранта Зелимкана Кангошвилија наводно убио агент руске тајне службе, као и да је крајем 2018. саудијска тајна служба у Истанбулу убила новинара Џамала Кашогија.
Јасно је, тврди он, да државе већ дуго практикују циљана убиства.
„Русија, Израел или САД су у последњих 30 година редовно посезали за тим средством. Но, у Европи је након окончања Хладног рата дуго било мирно. Чини се да је то раздобље прошло”, оцењује Неринг у рубрици „Лични став” за „Дојче веле”.
Како наводи, тајна убиства и напади имају различите позадине: операције као што је америчка против иранског генерала или акције израелске тајне службе против Хамаса и Хезболаха циљају војне непријатеље.
Циљ је, додаје, наводно спречавање будућих напада, без ризика од рата.
Као потпуно другачији начин убијања, наводи нападе из одмазде. Ту се, објашњава, убрајају убиства Зелимкана Кангошвилија и Џамала Кашогија, напад на бившег двоструког агента Сергеја Скрипаља у Великој Британији или израелски атентати на нацистичке злочинце.
„Намера је да се тиме казни за конкретне радње, ућуткају критичари и свету упути симболично упозорење”, сматра Неринг, а као потенцијалне жртве таквих напада наводи војне непријатеље, политичке дисиденте и бивше припаднике тајних служби који су променили страну.
Међутим, указује да је проблем с „циљаним убиством” у томе што у стварности не умиру само планиране жртве, него и они који с тим немају никакве везе.
„Тако је један енглески брачни пар случајно пронашао отров намењен руском агенту Скрипаљу – и умро. У Норвешкој је израелска тајна служба забуном убила случајног пролазника уместо једног исламисте. А и генерал Сулејмани није био једина жртва – погинуле су и особе које су се нашле на месту напада. Никада није могуће искључити колатералну штету”, наводи Неринг.
Тврди и да је у државама попут Немачке, у којима нема смртне казне, посебно велико морално згражавање над таквим операцијама, као и да Уједињене нације редовно осуђују циљана убиства.
„САД, Израел и Русија имају другачије правно схватање према којем су убиства у иностранству допуштена у циљу одбране од тероризма. А баш те земље се стално негде у свету налазе у војним сукобима који тобоже угрожавају њихову сигурност”, наводи Неринг, преноси Танјуг.
У Немачкој, указује, ситуација је и даље релативно мирна.
„Већина ‘циљаних убистава’ догађа се у кризним регионима попут Блиског истока, Авганистана или Украјине. Но, глобализација, миграције и нови сукоб Запада и Русије све су ближе немачким границама”, упозорава Неринг и упозорава да су убиство Кангошвилија или отмица вијетнамског функционера Трина Тана 2017. у Берлину предзнаци неугодних времена.
Политика.рс
