Тајни извештај Обрадовићевог кабинета о Млађану Динкићу скриван десет година (1)

Ко је и како пљачкао Србију

Прочитајте тајни извештај рађен за потребе кабинета покојног ДОС-овог министра,Вука Обрадовића. Извештај се тиче свих афера у којима је главна фигура био Млађан Динкић, дугогодишњи министар и персонификација такозване финансијске власти у Србији. Захваљујући овом истраживању, још једном је бачено ново светло на аферу такозваних кипарских рачуна.

Је ли документ годинама скриван у приватној архиви покојног Вука Обрадовића, човјека који је знао тајну тзв. „Милошевићевих ципарских пара”, заправо и његов политички тестамент?! Ради ли се о документу, којим је Обрадовић покушао оставити траг према транзицијском финанцијском систему преко којег су пљачкане државе на Балкану ратних деведесетих година? Недавно сам, преко посредника, добио анализу која је почетком 2000.-их година наводно израђена за потребе бившег потпредсједника Владе Србије Вука Обрадовића, који је у Влади Зорана Ђинђића био задужен за борбу против корупције и истрагу токова новца на тајним, ципарским оффсхоре рачунима, које је контролирала власт Слободана Милошевића.

Документ радног наслова „Ко је и како пљачкао Србију”, открива како је Млађан Динкић злоупотребом положаја и овласти гувернера Народне банке Југославије почетком 2000.-их година, циљано и смишљено уништавао финанцијско и банкарско тржиште у Србији, како би омогућио да финанцијске и банкарске токове у земљи преузму банке са сумњивим иноземним капиталом, чије је поријекло мање – више такођер долазило од тајних оффсхоре рачуна, на којима се налазио новац илегално изношен из балканских држава тијеком 1990.-их година. Уз до сада познате Динкићеве афере Мобтел и „Ципарске паре”, Обрадовићев документ отвара и питање Динкићеве улоге у уништавању српског банкарског система, како би се омогућило стварање умрежених финанцијских институција и банака, које су након 2000. године служиле за операције прања најмање осамнаест милијарди еура извучених из Србије преко тајних оффсхоре рачуна.

„Србија није имала среће с антикорупцијским кампањама. Процена је да је у томе нетрагом нестало, опљачкано, однесено ван граница Србије или преточено из друштвене и државне својине у приватне руке одређених појединаца, око 30 милијарди долара за протеклу деценију”, стоји у уводу наведеног документа.

„Зна се како је пљачкана Србија. Знају се облици највећих пљачки, које су ову земљу довеле на руб сиромаштва. Не знају се, или тачније речено – јавности никада нису саопштена имена људи који су то чинили. Самим тим – они су и избегли неминовност примене законских санкција. То није могло да се чини без тесне спреге са институцијама које су по природи ствари предодређене да спречавају такве појаве”, пише у уводном дијелу овог извјештаја који је скриван од јавности задњих десетак година.

Оно што је, заправо, у овом документу најбитније јест чињеница да садржај извјештаја који је очито рађен по наруџби и за потребе кабинета бившег Ђинђићевог потпредсједника Владе Вука Обрадовића, открива системску корупцију иза Случаја Динкић, односно открива цијели корумпирани и криминални системски апарат, којег је Млађан Динкић својим акцијама и активностима на разним високим државним функцијама у протеклих десетак година прикривао, скривао, и за чије је интересе одрађивао одређене политичке прогоне када је преузео дужност гувернера Народне банке Југославије, а касније српског министра финанција.

Јавни линч, добар маркетинг

„Србији је обећавано да ће кроз Закон о једнократном опорезивању екстрапрофита добити 8,6 милијарди тадашњих њемачких марака. Ефекат је, са новчаног становишта, више него бедан: у тренутку када је Закон бачен у заборав – наплаћено је тек негде око 60 милиона евра (око 130 милиона марака). Ко је Србију пљачкао? То нису они људи који су последњих година били на мети снажном финансијском лобију у лику неколицине људи у чијим је рукама била моћ финансијске и монетарне политике земље. Око правих српских домаћина плетене су афере, које су се, безмало у свим случајевима показале неистинитим. Иако је сама природа ствари као на длану прилику да се идентификују они који су пљачкали државу и народ, њихова имена су и даље остала непозната јавности. Узалудна су била сва упозорења на стварне изворе екстрапрофитерства.

Занемариване су чињенице које су указивале на седам највећих пљачки кроз присвајање друштвеног капитала, монополски положај, привилегије у квотама и контингентима, избегавања плаћања државних даџбина и пореза или шпекулантског обрта државним средствима и фондовима у време хиперинфлације.

Јавни линч је постао начин маркетиншког прикривања стварних циљева финансијског лобија и заштита оних који су били стварни актери пљачке Србије. Они који су стварали стратегију распродаје српске националне привреде и домаћег приватног капитала, вукли су конце са Сејшела, Бахама, из Монте Карла или швајцарских зимовалишта”, стоји у извјештају који је годинама скриван у приватној архиви покојног Вука Обрадовића.

И сам Обрадовић, који је након монтиране сексуалне афере смијењен с дужности у Ђинђићевој Влади, а након што је водио истрагу о тзв. ципарским парама, као и више антикорупцијских истрага које су водиле према Млађану Динкићу, сматрао је на крају, а како то показује и овај непотписани извјештај, како су „октобарски резултати демократских промјена” процесима за које је углавном био одговоран Динкић, једноставно девалвирани, односно како су петооктобарске политичке промјене у Србији након 2000. Године дискредитиране ониме што је након преузимања кључних функција у власти радио Млађан Динкић, данас један од кључних савјетника у Влади Александра Вучића. Документ, чије детаље ексклузивно објављујемо, заправо је кратак опис система, који би се по систему „домино ефекта” разоткрио и урушио, у случају покретања свеобухватне истраге и правосудног процесуирања онога што данас називамо Случај Динкић, односно случајева тзв. „Милошевићевих ципарских пара” и Случаја Мобтел. Укратко, разоткрила би се схема богаћења ратнопрофитерске транзицијске финанцијске и економске елите у Србији, схема настајања и богаћења транзицијских тајкуна, која се скрива иза прикривања и вишегодишњег заташкавања Случаја Динкић.

Обрадовић је знао превише

Шта се постигло досадашњим јавним аферама, са законима, уредбама или акцијама против корупције и шпекулантских финанцијских трансакција? Девалвирани су октобарски резултати демократских промјена, јер је Србија губила кредибилитет правно сигурне и политички стабилне земље. Створена је психоза несигурности код страних инвеститора да улажу у нову, демократску Србију. Улудо је потрошена огромна енергија и мотивација људи у чијим се рукама налазио не мали капитал, јер је сијана паника да сватко тко има било шта и чији је бизнис успешан, ма колико се он позивао на непрекидне провере финансијске полиције, инспекције легалних државних органа или одиторске извештаје реномираних страних агенција, изнад и изван закона је била реч гувернера, директора Управе прихода или јавних оптужби министра финансија, да се Србија суочила са својим финансијским Бин Ладенима?!

Уздрмано је поверење у обећања октобарских победника. Сумње, инсинуације и лажи су разоткривене, прави српски домаћини су преживели „сечу”, али су остали са трајним ожиљцима у послу, јер су их прогањали управо они који су мирно напустили земљу када су видели да нису одрадили добијени задатак (Радовић) или су спас за уништавање националног банкарства затражили у скутама политичке демагогије о националном спасу привреде, коју су дотле урушавали под геслом свог ексклузивног мондијализма (Динкић).

“Народ је остао ускраћен за имена и правне последице по оне који су били и остали истински ратни профитери, организовани шверцери кроз свесно подигнуте царинске рампе, припадници организованог криминала дрогом и цигаретама, као најопаснијој појави економског криминала на Балкану или присвајачи друштеног капитала за своје име и свој рачун!”, стоји у овом документу.

Обрадовић је, очито, знао превише. Знао је како је функционирао тај корумпирани транзицијски систем, и још горе; знао је имена и презимена, идентитете и послове транзицијских ратних профитера, који су на Балкану ратних деведесетих година, изградили једну од најмоћнијих криминалних мрежа добро умрежене политичке мафије која је контролирала државе настале распадом бивше Југославије. Попут покојне Борке Вучић, Вук Обрадовић био је незгодан свједок, којег су покушали ушуткати дискредитацијом, како би га као једног од првих сурадника Зорана Ђинђића у борби против корупције, учинили невјеродостојним свједоком о прљавим транзицијским тајнама које је тијеком својег кратког мандата у петооктобарској власти, разоткрио.
Управо из тих разлога је потребно подсетити да је Србија остала дужна самој себи да се подсети на то ко је, како и зашто пљачкао? Не ређајући их по економском значају, обимности посла и оствареном профиту, међу најзначајније пљачке могуће је указати на следеће…

Улична монетарна политика

Трговина нафтом и нафтним дериватима била је у самом врху санкцијског профитерства. У време међународне блокаде наших граница, постојале су организоване, криминалне групе које су преносиле бензин и нафту не бурићима, већ читавим композицијама возова, шлеперима, а на Дрини је једно време била и читава флотила која је искључиво служила за шверц нафте. На Скадарском језеру се то чинило и подземним цевоводима. Богатство нису стекли они коју су са канистерима стајали на угловима улица, нити је то чинила држава „из патриотских разлога” у своје име и за свој рачун, јер су јавне пумпе у дугим временским размацима остајале без капи бензина. Немогуће је да данас нико није у стању да открије ко је стајао иза организованог шверца и мреже ситних препродавача!

Трговина квотама и сагласностима била је уносни вид стицања богатства. У време најжешћих санкција, држава је била увела контингенте и квоте, без којих се није могло увозити или извозити највећи део оног што је међународна заједница пропуштала кроз густо сито својих забрана. До квота и контингената се долазило само преко пробраних фирми или појединаца, чиме се унапред знала и подела профита. О томе постоји богата документација у ондашњем Секретаријату за економске односе с иностранством, што су потврђивале и саркастичне опаске Алека Радовића, тадашњег директора РУЈП-а да „немају довољно стручних људи који би средили ту документацију и привели закону оне привилеговане”.

До које мере је у томе било и отворене корупције, говоре и два релативно споардична примера. Југоремедија, фабрика лекова из Зрењанина, имала је пун магацин спремљене робе уговореног извоза, али не и потписану сугласност тадашњег министра Борише Вуковића, због „презапослености”. Очигледно се „чекало” да се Југоремедија „досети” у чему је проблем. Центропроизвод, заједно са загребачким Францк-ом, некада највећи прерађивач кафе на Балкану, пржио је годишње 300 до 400 тона кафе, иако је и тада потрошња у Србији била преко 23.000 тона кафе. Уместо преко 2000 малих пржионица само у Београду, убрзо је „уведен ред” у промету кафе и на киоске и пијачне тезге стизала је већ млевена и пржена кафа, дистрибуирана из само неколико центара. И тај артикал је био на режиму контингената и квота и није било могуће реконструисати у чијим рукама је био „монопол кафе”.

Класичан шверц је имао смисла само ако је рађен у „дослуху са царином”. Исплативо је било када су шлепери пролазили мимо царинских рампи, без акцизних маркица и плаћања пореза на промет. На многим палатама и пословним зградама „краљева алкохола” можда ће једног дана осванути плоча са знаком „Џони Вокера” или „Балантајна” са натписом: „на овом је мој деда зарадио богатство”.

Пирамидалне банке типа „Дафина” и „Југоскандик” сада имају епилог у суђењу власницима. Оно што је заташкано и даље је – колико су на том послу зарадили они који су се бавили пирамидалном штедњом, јер се Дафина и Језда Васиљевић гоне за неисплаћене штедише, али не и сви они који су остварили огромну добит и благовремено „прогласиле крах” и изгубиле се са тржишта.

Обрт друштвеним и државним парама у облику фондова за пензије, социјално, здравство, војску и полицију послужио је многим банкама да битно измене своју својинску структуру. У време хиперинфлације, када се стопа инфлације мерила сатима, а не данима, привилегија да се новац тих фондова слива на кредитне билансе пробраних банака, значила је неслућену добит уз минимално знање банкарског посла или само логике обрта новца и претварања динара у марке и обрнуто, када се водила „тротоарска монетарна политика”. Тим послом имало је смисла бавити се само ако су постојали извори динара, неопходних да се од становниптва откупљују девизе. Многе банке су тада, преко ноћи постајале приватне са мањинским друштвеним капиталом.

Трговина оружјем је сама по себи ризик са великом добити, али у овом периоду је то и профитабилно дружење са „псима рата”. “Велико је питање колико у томе има и обележја ратног злочина. Логично се намеће питање: зар онај ко све ово зна, не зна бар по неколико појединаца или фирми које су се тиме бавиле?”, наводи се у документу из Обрадовићеве архиве.

Динкић, позадински играч

Ова анализа, заправо, јасно указује на то како је дио политичких активности дијела петооктобарских власти, прије свега концентрираних око Млађана Динкића, био јасно усмјерен на заштиту и прикривање горе наведених профитерских, криминалних и корупционашких активности унутар система, како би се заштитило оне чије је богатство и моћ настало на прљавом новцу стеченом тим организираним криминалом и корупцијом.

“У тој чињеници је и рођен црв сумње да неке акције које су вођене после 5. Октобра и нису случајне…Била је то добро осмишљена намера да се прикрију они који су до свог богатства дошли на нелегалан начин пљачкајући сопствену државу, урушавајући онај део домаћег приватног капитала који је радио послове у оквиру легалном и законом дозвољеног посла, али и који се показао довољно јаким да представља велику препреку замисли да се у Србију уђе и опере новац из ратног, санкцијског или инфлаторског профитерства, поткопавајући темеље националне привреде!”, стоји у наведеном документу.

Надаље се, заправо описује како је управо Млађан Динкић започео циљано уништавање српског финанцијског тржишта, како би омогућио да га преузму финанцијске и банкарске куће, преко којих је од 2000. године до данас опрано више десетака милијарди еура новца који је првобитно изнесен из балканских држава на тајне иноземне оффсхоре рачуне, да би касније био опран кроз банкарске, кредитне и инвестицијске пласмане у Србији, Хрватској, БиХ и другим балканским земљама. Овај документ којег сам добио из Обрадовићеве приватне архиве открива позадину ових процеса и једног од главних позадинских играча у цијелој причи – Млађана Динкића.

Шта је требало да се догоди да је примењен Закон о екстрапрофиту...

Највећи корисник од емитованих 37 милијарди ДЕМ, из примарне емисије, према Динкићевим подацима није ни држава нити било која банка. То је Поштанска штедионица. Она је користила 9,8 милијарди марака. Одмах по објављивању тих података пала је у очи нелогичност примене Закона. Штедионица је морала да уплати тек 57,8 милиона марака екстрапрофита?! Највеће друштвене банке, дотле још неликвидиране, биле су на самом врху и корисника и дужника: Беобанка је користила 5,1 милијарду марака, а била је дужна 1,1 милијарду. Војвођанска банка користила је 4,07 милијарди, а дуговала је 1,07 милијарди, Југобанка је користила 3,07 милијарди и дуговала 963 милиона марака, док је Београдска банка користила 2,8 милијарди и требало је да плати 1,02 милијарди марака.

И сама помисао да би се од ових банака прикупио екстрапрофит спада у домен маште. Као што је мало разумљиво да је Привредна банка из Новог Сада користила 253 милиона марака, а творци Закона су је дужили за 110 милиона. Или још фантастичнији пример: Привредну банку Београд теретили су за 23 милиона марака примарног новца и потраживали 168 милиона марака екстрапрофита! На листи су и дужници као што је Републички фонд пензионог осигурања са 1,1 милијарду, Министарство финансија са 306 милиона, Дирекција за робне резерве са 254 милиона или ЖТО са 33 милиона коришћених пара и исто толико обвеза за уплату у екстрапрофит. Наравно, посебно поглавље чиниле су банке које одавно више нису биле међу „живим”, као што су Трговачка, Црвенка, Комграп, Прва југословенско – швајцарска или Ресавска банка.

И када неко изађе и театрално обећа народу да ће му кроз екстрапрофит да обезбеди 8,6 милијарди немачких марака свежег новца, као што је то учинио гувернер Динкић, а сакупи 130 милиона марака, онда или он даје оставку, или Скупштина расправља о одговорности креатора и предлагача Закона или се у тишини Закон заборави пре него што и почне да се примењује. Осионост гувернера се, међутим, није зауставила. Он је хтео главу Астра банке по сваку цену и извео је то по сценарију „Дивљег запада”. Ваља рећи да је Астра банка користила 0,039 одсто примарног новца, а једина уплатила 68,5 милиона немачких марака екстрапрофита. А све се одигравало на начин који је из темеља уздрмао поверење у правни систем нове државе”, стоји у овом документу.

С једне стране поставља се питање је ли Закон о екстрапрофиту осмишљен како би се кроз пласман средстава појединим банкама и институцијама заправо извлачио новац с једне стране, што се касније очито прикривало кроз поступке ликвидације и гашења банака са друштвеним, односно државним капиталом, које су уједно биле и већински корисници државног новца, односно новца којег је банкама пласирао тадашњи гувернер средишње банке Млађан Динкић. Логичним се, заправо, намеће питање је ли Динкић искористио Закон о екстрапрофиту како би мрежи банака које је могао контролирати пласирао финанцијска средства која се мјере милијардама тадашњих њемачких марака, да би тај новац кроз те банке завршио на тајним оффсхоре рачунима и у тајним финанцијским операцијама код страних банака изван Србије, да би потом провео процес ликвидације и гашења практички цјелокупног банкарског система Србије, након чега су банкарско тржиште Србије преузеле управо оне банке код којих су се налазила похрањена финанцијска средства раније илегално изнесена из Србије. Овај Обрадовићев документ скриван задње десетљеће у његовој приватној архиви, описује догађаје и околности, те Динкићеве активности које указују управо на такав сценариј, којег су Динкић и његова политичко тајкунска дружина провели у дјело након петог октобра 2000. године.

(Наставак у следећем броју)

Пише: Домагој Маргетић

Таблоид