Тајни извештај Обрадовићевог кабинета о Млађану Динкићу скриван десет година (2)

Тајни извјештај „Ко је и како пљачкао Србију?”, дуже од деценије чуван је у приватној архиви некадашњег потпредсједника Ђинђићеве Владе задуженог за борбу против корупције Вука Обрадовића, човјека који је о Млађану Динкићу и његовим постпетооктобарским активностима очито (са)знао превише. Извјештај, који је очито настао као резултат прикупљања информација у Обрадовићевом кабинету, пружа пресјек информација о коруптивном и криминалном дјеловању Млађана Динкића након петооктобарских промјена, те о низу незаконитих радњи које је бивши гувернер средишње банке и бивши министар финанција починио на штету финанцијског и монетарног система Србије, када је у врло кратком раздобљу погасио практички све тада водеће пословне банке у земљи.

Позадинске информације о Афери Динкић, које открива овај документ Обрадовићевог кабинета, разоткривају модел криминализације институција којим се послужио Динкић, како би гашењем мреже српских банака, заправо, онемогућио истрагу о токовима новца не само из времена режима Слободана Милошевића, него и токове новца након петог октобра, када су многи насрнули на тај позамашан транзицијски финанцијски плијен у Србији. Је ли Млађан Динкић био чистач, који је уклањао прљаве трагове финанцијске олигархије која је опљачкала Србију? Је ли постављен у тадашњу Народну банку Југославије како би онемогућио истраге о токовима новца системски пљачканог из државног буџета?

Је ли био чистач трагова о заједничким прљавим, финанцијским, ратнопрофитерским, транзицијским пословима Загреба и Београда од деведесетих година на овамо? Тајни документ сачуван у кабинету Вука Обрадовића, даје дио одговора на ова питања, и употпуњава мозаик информација о закулисним транзицијским играма и комбинацијама.

Гувернер, таоц младог јуришника: Млађино петооктобарско освајање НБЈ

„…Са групом наоружаних људи, у пратњи експерата који су знали да употребе механизме националне банке, Млађан Динкић у зграду Душана Влатковића, тадашњег гувернера, а да се овај није макар јавно побунио. Истина, то се догађало у време док се изливао народни бес на тргу испред Скупштине и РТС-а, у Таковској улици, али је вредност једног гувернера не у стављању потписа на новчанице, већ у одбрани онога што му је народ поверио.

Још много дана иза тога Влатковић је остао талац Динкића. У револуцији запаљене Скупштине и телевизије, насилно отете НБЈ, али не и испаљеног метка осим сузавца, било је и оних који су инсистирали на легитимитету и легалности, па је самим тим ваљало сачекати да се конституише Скупштина и она изабере Динкића за гувернера. Влатковић је дотле понизно пружао услужни сервис потписивања оног што је Динкић одлучивао.

На протест посланика да се човек без дана радног стажа постави на место гувернера, преко медија је одговорио сам Динкић. Ако нећете мене, биле су његове речи, нећете добити нити Лабуса за потпредседника савезне Владе. За мање обавештене, то је значило: нећете добити ни подршку Запада!

Када је Скупштина прогутала прву уцену и обећала мандат Динкићу, јавност је поновно била шокирана: млади делија се огласио и рекао да не прихвата за заменика некадашњег гувернера, кога је кандидовала Црна Гора, о чему су се коалициони партнери усагласили. Тражио је да он сам именује свога заменика. Победио је опет Динкић. Уз минималне уступке: заменик је истина из Црне Горе, али нико од монетараца или банкара, већ бивши министар пољопривреде у Влади Мила Ђукановића.

Истина, обојици је очигледно било довољно да међу најближим сарадницима имају Јелашића из Дојче банке, која је и иначе креирала утемељење нове монетарне политике демократске Југославије. Због спорости, неразумевања или лоше научене лекције, Динкић је прошлог лета и добио јединицу за оно што је дотле урадио. Динкић је истог тренутка свој кабинет прогласио за ‘ратни штаб’ и кренуо у разарање српског банкарства. Иако су све друштвене банке већ биле трансформисане и претворене у акционарска друштва, па самим тим имали и власнике у виду акционара који су оснивачи, из привреде и других институција, или су једноставно куповином акција на тржишту стекли и право управљања банкама, Динкић је пучем себе прогласио за јединог власника…”, наводи се у овом документу сачуваном у приватној архиви Вука Обрадовића.

Динкић је очито знао да у вријеме промјена које су се одвијале тијеком петог октобра стратешки треба контролирати управо ону институцију која је крила тајну о свим финанцијским, банкарским и токовима новца – тадашњу Народну банку Југославије. Док су људи рушили режим, Динкић је преузео контролу над НБЈ и тадашњим гувернером, па нити не чуди даљњи развој догађаја око великих антикорупцијских истрага које су пропале захваљујући Динкићевом уништавању трагова, као што је то случај са истрагом о тзв. ципарским парама. С друге стране, након именовања на мјесто гувернера, Динкић је покренуо пројект гашења некадашњих државних банака у Србији, чије су архиве и рачуни скривали тајну о наведеним токовима новца. Гашењем тих банака, Динкић није само практички угасио српски банкарски систем, него је уништио трагове токова новца од 1990.-их па све до након петог октобра, чиме је финанцијској елити на Балкану омогућио да у миру наставе своје пословне операције, новцем којег су опљачкали из држава насталих распадом бивше СФРЈ.

Судови пресудили: Динкић незаконито затварао банке

„…Динкићева деструкција банкарства брзо је дала резултате – са више или мање отпора, одржани су Управни одбори и смењена су постојећа руководства, а на место њих су дошли људи који су унапред знали да им је једини задатак да уместо ‘гробара у штрајку’ , они ‘спусте ковчеге у раку’, дотле у свету познате и признате банке, које су Србију одржале током санкција. И које су успевале да послују са светом успркос блокадама и чији су акредитиви, на очигледну запањеност креатора санкција прихватани у светском банкарском свету.

Иза тога је дошао период појединачног обрачуна између гувернера (Динкића, оп.а.) и мањих банака, углавном приватних које нису имале никакву шансу. Епилог је, гувернер је изгубио свих деветнаест судских спорова са деветнаест ликвидираних српских, најчешће приватних банака, али све су оне престале да раде?! Са некима је Динкић губио и по неколико спорова.
…Када су му судије највишег суда у Југославији поништиле код неких банака и треће решење и наложили да се банке отворе, а да НБЈ не може да их спречи у томе, Динкић је поднео кривичне пријаве против тих судија. Био је то нечувени скандал у пракси било које земље у свету…

Крунски доказ Динкића био је омиљена премиса гувернера – сви су они ‘Милошевићеви симпатизери’. Ни трага о закону, о правним нормама, о уставним заштитама које грађани и институције имају од разбарушених својевољника чији је једини аргумент ‘дебела леђа’ Г 17 и Калашњиков у рукама! Јавно, Динкић је тражио смену тих судија. И добио је. Ако председник Коштуница икада буде истраживао почетак руинирања свог ауторитета и губљења власти у Србији, онда се он оклизнуо управо на Динкићевом монетарном удару.

Деветнаест банака имају у трезорима пресуде највиших судских инстанци да им је гувернер незаконито ускратио дозволу за рад. И не раде. Нема их више. Како је међу тим банкама највећим делом био уложен приватни капитал, а Србија иде путем капитализма, онда ће се тадашња власт наћи пред истом дилемом као и ова сада: како и на који начин надокнадити штету коју је вољом своје осионости, а не важећих закона, нанео гувернер Динкић…”, стоји у документу.

Само по себи, овакво незаконито понашање високог државног дужносника представља корупцију и организирани криминал, јер се ради о грубом кршењу закона, како би се некоме прибавила знатна имовинско финанцијска корист, а због чега је другој страни, власницима и држави настала знатна финанцијска и имовинска штета, коју ће прије или касније нетко морати исплатити оштећенима, на овај или онај начин. Примјер незаконитог гашења Астра банке, можда најбоље осликава овај Динкићев банкарски криминал, којим је омогућио да банкарско тржиште у Србији преузму банке са страним франшизама, иза којих су скриване заправо мултимилијунске операције прања новца, са тајних иноземних рачуна који је задњих двадесетак и више година извлачен у иноземство из држава бивше Југославије.

Примјер незаконитог гашења Астра банке

„…Астра банка је дан уочи конференције за штампу гувернера НБЈ, октобра 2001. године добила инспекцијски налаз о контроли пословања пословнице Астра банке на Кипру са сумњом да је пласман 36 милиона УСД, стар око пет година и уз редовни револвинг и наплату камате, према мишљењу инспектора НБЈ ‘ризичан’. Тражило се мишљење банке. Налаз је у Астра банку стигао око 13 часова. Истог дана око 15.30 часова гувернеру је послато писмо у којем га банка обавештава да ће поступити по његовом налогу и у року од пет дана, колики је рок и дат од стране НБЈ, изнети своје аргументе, иако сматра да пласман није ризичан. Уз то, моли гувернера да за тих пет дана не износи ништа у јавност…

…Гувернер, међутим, Астра банку сматра ‘својом главном сензацијом’ на конференцији за штампу и допуњава је тврдњама, које могу да буду оспорене у сваком свом детаљу. Он сумња да је тих 36 милиона УСД ‘ризичног пласмана’, заправо новац који су Карићи узели и тиме сазидали своје виле на Дедињу. Чак и да је тако – пласман није ризичан. Банка има виле на Дедињу које у свако доба може да прода и наплати свој пласман.

Али, банка више не може да заустави лавину сумње коју је гувернер покренуо. Гувернер не стаје на тврдњама, ма колико оне биле неосноване, већ поставља рок од шест месеци да се уреди стање на Кипру, па када му се учинило да је тиме пропустио шансу да затвори Астра банку, исправља своју грешку и после месец дана, опет без разлога, уводи администратора НБЈ у Астра банку, што има погубни психолошки значај. За само месец дана рада администратора у Астра банци је од 17 000 депонената, број опао за 20 одсто. Постаје јасно да није реч о заштити депозита и штедње клијената банке, већ о патолошкој потреби да се гувернеру ископају нове пикантерије за следећу конференцију.

Већ на сајму у Новом Саду гувернер оптужује Богољуба Карића да је својим одласком из земље узнемирио клијенте банке и изазвао блокаду. И начинио корак даље: посумњао је да неко стоји иза Карићевог капитала. То на све личи, осим на достојанствено и одговорно понашање гувернер националне банке. Дакле, гувернер и даље излази са тврдњама које не смирују, већ уносе панику на финансијском тржишту”, наводи се даље у извјештају сачуваном у архиви Ђинђићевог потпредсједника.

Биланс Динкићевог банкарског криминала

„…Биланс таквог понашања Динкића је био: затворио је 22 банке, изгубио је спор са 19 банака, а са Астра банком је у два маха и Врховни суд доносио извршно решење да се поништава решење гувернера, уз чињеницу да је чак мењан и састав Суда, а Астра банка и данас иако има довољно капитала за ликвидно пословање, нема лиценцу.
Има ли ког ко жели да истински разумно размотри ове чињенице и сагледа светске, а не домаће последице овакве деструкције банкарског система од стране гувернера Динкића!

Ако је ишта добар разлог да се хладне главе размисли о сугестији да је најбоље решење, најбоља помоћ у борби против корупције и криминала, провера чињеница и излазак у јавност тек када се располаже са чврстим доказима, јер је то једини и темељни национални интерес, онда је то начин на који се Динкић обрачунавао са српским банкама, а за рачун страних банака, које су долазиле у ову земљу са по пет милиона немачких марака, а касније пет милиона евра. Сви ћуте да су то банке ћерке, основане по нашем закону и одговарају пред нашим законом не снагом капитала својих домицилних банака, већ са тих пет милиона евра. Свака од њих је ту суму само на штедњи повратила у првим месецима рада.

Динкић је распродао наше банкарско тржиште за неку сићу и његов вицегувернер, можда и случајно, у једној ТВ емисији је и рекао да је Астра банка укинута управо уочи конверзије марке у евро, јер су се конкуренти очито поплашили да Астра банка не узме лавовски део тог колача. Истини за вољу, ваља рећи да је и та акција гувернера прошла катастрофално: од 8,6 милијарди немачких марака, које су замењене без провизије и бележења порекла новца, у банкама је остало само 1,7 милијарди марака, а све остало је само прошло кроз Динкићеву „машину за прање новца” и вратило се тамо где је и било: у сламарице или ван земље!”, закључују аутори извјештаја похрањеног у кабинету Вука Обрадовића.

Процеси које начелно описује овај извјештај из Обрадовићеве архиве само дају наслутити позадину свега онога што је Динкић радио касније у случајевима истраге тзв. ципарских пара, или пак у Случају Мобтел. Дакле, иза свега се крила очито пуно већа транзицијска прича, пуно озбиљнија и прљавија транзицијска тајна. Млађан Динкић је тако постао чувар једне од најпрљавијих и најкрвавијих петооктобарских тајни – тајне токова новца. Тко је, како, када, гдје, преко кога, пребацивао новац сакривен на тајним рачунима, који су једно вријеме контролирани преко бивше Народне банке Југославије и пословних банака које је угасио Динкић?!

Новинар и публициста Домагој Маргетић, дошао је до тајног извештаја рађеног за потребе кабинета покојног ДОС-овог министра,Вука Обрадовића. Извештај се тиче свих афера у којима је главна фигура био Млађан Динкић, дугогодишњи министар и персонификација такозване финансијске власти у Србији. Захваљујући овом истраживању, још једном је бачено ново светло на аферу такозваних кипарских рачуна

Пише: Домагој Маргетић

Таблоид
(Наставиће се)