ТАЈНИ РАТ НА КОСОВУ: Британци су ратовали за Албанце док се ми нисмо умешали!

Жак Огар био један од првих западних официра који је ушао на територију Србије после потписивања Кумановског споразума 1999. године, и тамо је видео да информације којима их је НАТО команда потхрањивала не одговарају истини. Схватио је да се не ради о хуманитарном рату, на терену је увидео да су ОВК војници све време били под контролом немачких и британских војних служби, укључујући и нападе на српске цркве, манастире и избегличке колоне непсоредно по престанку НАТО бомбардовања.

Зато је у неколико наврата његова јединица улазила у оружани сукоб како са ОВК, тако и са британским војницима који су били са њиховим јединицима. Деценију и по касније, пуковник Огар који је недавно објавио и књигу “Европа је скончала у Приштини”, за Недељник износи непознате детаље овог тајног рата који се водио на Косову.

“Британци су били у блиској вези са УЧК. Војници из 20. пука САС су заправо били ангажовани на страни УЧК, они су им давали логистику, они су их обучавали. То сам открио у конкретним ситуацијама на терену”, прича Жак Огар.

“Када су припадници ОВК из заседе напали конвој српских избеглица који су се повлачили у тракторима – а тај напад је спроведен уз подршку Британаца – позвао сам једну српску бригаду у повлачењу коју је предводио пуковник Серковић, да се врати и заустави албанске агресоре, што су ови и урадили. Када су српски цивили бежали из Пећи, и њих су напали албански војници. Подигао сам хеликоптер који их је растерао рафалима из ваздуха. Неколико минута по окончању акције позвао ме британски генерал Мејсон, и питао ме да ли је могуће да се пуца по његовим људима. Одговорио сам: ‘Не могу да схватим да су ваши специјалци заједно с тим бандитима који пуцају по цивилима’. Мејсон је ћутао”, присетио се Огар, који ће поред осталог остати упамћен као официр који је исцртао демаркациону линију на Ибру у Митровицу, што ће касније постати граница Северног Косова.

Огар је испричао и да је као дете из официрске породице одрастао на херојским причама са Солунског фронта, где му је деда-ујак положио живот, и да су га увек учили да је Србија велики пријатељ француског народа. Зато је, каже, уочи одласка у НАТО мисију 1998. имао дилему да ли да избегне задатак у ком би се евентуално нашао са друге стране нишана у односу на српску војску.

“Отишао сам да о мисији на Косову разговарам са својим оцем, јер је мој деда већ био мртав. Отац ми је такође био генерал у пензији, и у то време је умирао од рака. Он ми је рекао: ‘Ако одеш тамо, не буди претерано груб према Србима’. Рекао ми је и: ‘Не смемо да доведемо у питање будућност, тако што ћемо да заборавимо нашу прошлост'”, каже Огар.

Фото: Wикипедиа

Оно што ће обележити војничку каријеру пуковника Огара, како је рекао, је случај одбране манастира Девич, због чега га је годинама касније одликовала СПЦ орденом Светог Саве.

“Био сам на челу групе специјалних француских снага. То није била бројна јединица, било нас је само 150, а радили смо по тимовима од шест људи. Када смо дошли, дочекале су нас српске власти, Албанаца није било нигде, сакрили су се. Видели смо како нам прилази један мали ауто, југо, из ког је изашла монахиња. Била је то мати Макарија, игуманија манастира Соколица. Враћала се из Приштине, где је покушала да разговара са припадницима британског штаба. Била је забринута за стање у манастиру Девич. Покушавала је неколико дана телефоном да добије манастир. А пошто је Девич у Дреници, а знате да је тамо изузетно небезбедно, није смела да оде сама. Тражила је помоћ од Британаца, али они нису реаговали”, каже Огар.

“Манастир је био порушен, реликвије светог Јоаникија су такође биле поломљене, било је угравирано УЧК на њима и сличне ствари. Било је страшних извештаја како су се бандити опходили према сестринству манастира. Ми смо сестринству манастира пружили сву потребну помоћ. Мој шеф одељења који је био на лицу места рекао ми је да ће се они сигурно вратити. Наредио сам да их сачекају, похватају и разоружају, па да после видимо шта ћемо с њима. Наравно, ако буду пружали отпор, моји војници су добили одобрење да реагују. Тако се и догодило. Они су се вратили, имали су на себи немачке униформе, вероватно им је то дао БНД. Моји војници су им наредили да се зауставе и да одложе оружје. Албанци су почели да пуцају. А онда су схватили да је озбиљна војска испред њих, и да моји војници имају дозволу да узврате. Банда се убрзо повукла под нашом ватром, носећи рањене и мртве”, испричао је Огар.

Недељник