Током окупације у Другом светском рату илегалцима у нашем главном граду неко је из Специјалне полиције достављао податке. Почела је грозничава потрага за кртицом коју су водили Бошко Бећаревић и његов кум Јанко Јанковић, шеф антикомунистичког одсека и шеф картотеке.
Београд, средина 1942. године. Рат се још увек ломи, углавном негде далеко, на истоку. Нико не може да зна какав ће бити исход. Специјална полиција Управе града Београда, поготово њен Четврти (антикомунистички) одсек, ради пуном паром. Илегалци се хапсе по граду, сваком се пружа прилика да упозна злогласну мансарду на Обилићевом венцу, где се извлаче признања. Како? Шакама, говеђим жилама, разним другим инвентаром. После следује пут на Бањицу, а ни стратиште на Јајинцима није далеко. Ипак, шеф Четвртог одсека, Божидар Бошко Бећаревић, врло је бесан. Дивља по канцеларији, лупа вратима. Остали службеници и агенти не смеју ни да зуцну. Бећаревић је готово сигуран да подаци негде цуре. И то из саме Специјалне полиције. Неколико дуго планираних акција је пропало. Илегалци су очигледно добили дојаве шта им се спрема. То је Бећаревићу пало у очи неколико месеци раније.
Агенти су некако дознали за састанак код Вуковог споменика. Одређеног дана, око 17.45, код споменика је требало да се појави плава висока жена. Њој у сусрет наишао би црномањасти мушкарац с брковима. Приликом мимоилажења, обоје би погледали на сат. То је био знак распознавања. С таквим подацима, агентима је остало само да се лепо распореде око споменика, сачекају назначене и покупе их. Марица би чекала иза ћошка. Главни у акцији био је злогласни Ђорђе Космајац. Пет минута раније почео је да се мота око споменика. По свим околним ћошковима намножило се људи у мантилима и са шеширима, сви као читају „Ново време”. Мрежа је постављена, само још ловина да улети у њу. Пет минута, десет минута, нигде ни високе плаве жене ни бркајлије. Космајац, већ унезверен, загледа људе на трамвајској станици, нигде никог сумњивог. Још десетак минута, и један аутомобил скупља оне читаче са ћошкова. Коначно се укрцава и Космајац, који кипти од беса. Уместо плена, Бећаревићу једино могу да поднесу извештај о потпуном неуспеху акције. Још неколико пропалих акција касније, шеф антикомунистичког одсека готово је сигуран да у самој Специјалној полицији гаје гују. Присојкињу.
Свеска под кључем
Та мисао не да му мира. У неком тренутку позива шефа картотеке Специјалне полиције. Он је Јанко Јанковић, иначе Бећаревићев кум. А коме човек да се повери, ако не свом куму? Изнео му је стрепњу, готово сигуран да је тај неко из Јанковог ресора. Мало раније су, случајно, запленили неку цедуљицу на којој је био препис извештаја коме је могао да има приступ само неко из картотеке. Јанко је тражио да упореде рукописе свих запослених, од чиновника картотеке, преко агената, све до шефова. Ово тешко да би дало резултате, пошто се радило о препису из треће руке.
Ипак, шефу картотеке је синуло. Мора да се ради о извесном Шуприни. Тај је увек био сумњив, дошао је у Београд из такозване Независне Државе Хрватске. Дешавало се да на послу остаје до касно, толико се залагао да је то почело да упада у очи. Јанко је неколико пута у пролазу у глуво доба ноћи видео светло из његове канцеларије. Сад су коцкице почеле да се слажу. Полицијски мозак одмах повезује нелогичности и од њих склапа слику. А ово је било једно од таквих обавештења. Кумови су одмах решили да Шуприну ставе под присмотру. Агенти ће га неупадљиво пратити и после радног времена. Крајње сумњиво било је и упорно одбијање Шуприне да се после посла дружи са колегама. Додељен је на старање нижим агентима, а Бећаревић и Јанковић преузеће крупније ствари.
Оно што је Бећаревићу стално било на памети, толико да је у једном тренутку готово и заборавио на Шуприну, јесте једна нова акција. Још крајем 1941. године Специјална полиција почиње да добија извештаје потписане шифрама „Сотир Сотировић”, „Јаков Јаковљевић”, „Број један”, „Инжењер”. Извештаји су били тачни, а из њих се видело да се ради о човеку који је некако успео да се увуче у само срце илегалног покрета у граду. Јављало се о планираним акцијама, организационој структури покрета, понекад би се провукло и неко име. Сотирови извештаји су се множили, Бећаревић је на основу њих скупљао илегалце као на тацни, а ником живом није хтео да ода ко је и шта је тај доушник. А поготово не како је до њега дошао. Како то обично бива, радило се о чистој случајности.
Крајем октобра 1941. године Космајац се шетао улицама у пратњи групе агената. То је био уобичајен поступак, будући да су већину комуниста знали још од пре рата, па није била реткост да налете на неког од њих насред улице. Док би схватили о чему се ради, многи би завршили на Бањици. Током те шетње, агенти су приметили двојицу на ћошку. Вероватно не би ни обратили пажњу, да ови одмах нису почели да беже. Ако беже, вероватно имају разлога и агенти су их појурили. Један је побегао, другог је заскочио сам Космајац. Неколико шамара касније и непознати је извадио легитимацију на име Петар Димић. Космајцу је име било непознато, али ништа зато, провериће га у Управи града. Петар Димић брзо је пропевао. Испоставило се да није никакав Димић, већ Лазар Дожић, инструктор рејонског комитета КПЈ. Космајцу је у руке ненадано упала велика зверка. Пребацио га је Бећаревићу, а Дожић се сам понудио да мало помогне полицији. Договорили су конспиративно име: Сотир Сотировић. Пустили су га уз причу да је сам побегао. Гледало се да његовима не буде сумњиво како се то Дожић вратио, а већ су га ожалили. То је био први и једини пут да је Дожић био у згради Специјалне полиције. Убрзо су директно Бећаревићу почели да стижу Сотирови извештаји. Понекад на цедуљицама, углавном телефоном. Шеф одсека крио је ову везу, мада није могао да одоли да се пред колегама похвали како има везу у самом врху покрета. Махао је неком свешчицом, у којој су биле уписане његове личне везе. Свеску је стално носио са собом, а ноћу је закључавао у касу у канцеларији.
Хајка на Сотира
За то време су илегалци добили дојаву да у Специјалну полицију стижу извештаји. И то очигледно из самог срца покрета. Сотир је радио пуном паром, многи су ухапшени по његовим дојавама. Неће ваљати ако настави, похапсиће све који су претекли. Од своје везе у полицији партијска организација захтевала је да како год уме сазна ко је тај Сотир, пошто њихова истрага није дала резултате. Сви су били сумњиви. А Бећаревић и даље хапси и нема намеру да стане.
Једне ноћи чуло се тихо чангрљање око браве на вратима канцеларије шефа Четвртог одсека. Брава је попустила, врата су се полако отворила. Нека прилика шмугнула је у канцеларију. Непознати је очигледно добро познавао распоред у просторији. Одмах се устремио ка каси, почео нешто да чачка око браве. Ништа, гвоздена врата ни макац. Онда се окренуо писаћем столу и отворио ладицу. Ништа занимљиво, а нигде ни свешчице. У сефу је. Пажњу му је привукао један омот за списе. На њему је стајало „Доставе”.
Грозничаво је почео да копа по њему и нашао цедуљицу на којој је био потпис: Сотир Сотировић. Брзо је стрпао цедуљу у џеп, вратио омот, све вратио у пређашње стање и ишуњао се напоље. Сутрадан, Благоје Нешковић, организатор илегалаца, у рукама је имао ту цедуљицу. Помињала су се нека имена, извесни Јумба и још неки, која су га подсетила на неки давни извештај, одавно архивиран. Копање по архиви и…погодак. Исти рукопис, иста имена. Потпис: Лазар Дожић. Он је Сотир. Како ликвидирати издајника.
Дожић је добио директиву да оде у одред, јер је компромитован код полиције. За њим у одред дошла је и дојава. А онда, зна се. Наш Дожић је осетио да је ту нешто сумњиво. Одбио је да иде, а Партија је донела одлуку да га ликвидира. Под хитно. Схватио је шта му се спрема, па је покушао да завара траг. Мењао је станове и на крају се скрасио у фабрици авиона у Земуну, под лажним именом. Тако је дочекао и ослобођење 1944. године, али је одмах откривен и осуђен. Онај метак га је на крају ипак стигао.
Да ли је Жућа црвен?
Пре провале, Дожић је био у потрази за илегалном партизанском штампаријом. Бећаревићу је скренуо пажњу на неке делове града где би могла да се налази. Виђао је неке познате илегалце како се мотају туда, понеко би носио и пакет налик штампаном материјалу. Поменуо је и општинског службеника Мирољуба Парезановића, с кућом у Ластиној улици број 9. Тај је одраније био познат као симпатизер комуниста. Бећаревић је кућу ставио под присмотру. Данима се ништа није дешавало. А онда, 3. октобра 1943. године, увече из куће је изашло непознато лице. Један од агента на дежурству био је сигуран да у кућу нико није пре тога ушао. Значи, непознати се крио унутра.
Агент му је викнуо да стане, а човек се дао у бег. Појурио га је, припуцао, али се бегунац изгубио у мраку. Ништа, ту су Парезановићи. Њих у полицију, а кућа да се блокира. Бећаревић је наредио да се приступи темељном претресу куће. Агенти нису нашли ништа сумњиво. Онда су почели да траже бункер, у коме је илегалац могао да се крије. Куцкали су по зидовима, ништа. Онда су решили да скину патос. Када већ разваљују, да развале све. Погодак, коначно. У склоништу, испод прага између предсобља и спаваће собу, нашли су шћућурену девојку. По другим изворима, нису нашли склониште, него су оставили агента да чека у кући кад су завршили претрес, у нади да ће неко од илегалаца да се врати. Девојка је мислила да је опасност прошла, изашла из склоништа и одмах пала у руке полицији. Како год било, код непознате девојке пронађен је замотуљак. У њему је било неколико извештаја партијске организације и један извештај из полиције. Куцан на машини. Девојку су проследили Бећаревићу.
Овај се прво заинтересовао за онај куцани извештај. Побеснео је. Сад више није било сумње, кртица је ту, у самој полицији. Али ко је он? Подаци су узети са саслушања. Како се извештаји после истраге смештају у картотеку, то ће рећи да је сигурно неко оданде. И опет Бећаревић зове свог кума Јанка, да виде шта ће и како ће.
Јанко је опет поменуо Шуприну. Бећаревић га одмах одбаци, будући да је Шуприна под присмотром, ни са ким не би могао да се састаје, а да он то не зна. Претресли су му и стан. А извештаји цуре. Онда се Јанковић сетио извесног Душана Јовановића Жуће. Још раније му је упао у очи, а међу агентима се причало да је потпуно деморалисан. Понекад му излети и нека лепа реч о илегалцима, а и већ раније је чинио неке ситне услуге комунистима, био је посебно болећив на оне у притвору. Доносио им воду и цигарете. Он је, нема ко други.
Признање под стравичним батинама
За сваки случај, притегли су и Шуприну. Како он ништа није признао, а и после опсежних провера, сумња је отпала. На реду је Жућа. Како је он био на одмору, дали су се у потрагу по граду. После неколико дана нашли су га и привели га на Обилићев венац. Бећаревић је пенио, оптуживао га да се шуња по картотеци, да податке даје својим друговима. „Којим друговима? Знаш ти. А знам и ја. Све!” Жућа се бранио, те био је болестан, те у време неких догађаја није ни био у Београду. Не вреди, Бећаревић је одредио да је он кривац, и то је то. Спрема му се Бањица. А пре тога ће њим ћда се позабаве његове колеге.
Док је један од њих изводио Жућу, претрнулог од страха, у Бећаревићеву канцеларију улетео је један од агената. Од оних који су ислеђивали девојку затечену код Парезановића. Дрекнуо је да су све открили. Шта то, кога то? Девојка је била Вера Милетић, члан Комунистичке партије од пре рата. После стравичних батина, проговорила је. И открила да је кртица у полицији Јанко Јанковић. Никакав Жућа, никакав Шуприна, већ Бећаревићев кум Јанко. Човек од највећег поверења. Са њим се састајала, од њега је добијала податке из полиције. Бећаревић се срушио у столицу. Коцкице су се коначно сложиле. Сви из картотеке су испитани. Све му се размрсило у секунди. После оне цедуљице нађене код Вере Милетић, проверавали су и писаће машине. Са свих машина су узети отисци, само са Јанкове нису. Изговарао се да је однета на поправку, што је Бећаревић прихватио здраво за готово. Неће ваљда да сумња у рођеног кума? Послао је по Јанка, од њега ни трага. Нашли су га код куће, у кревету. Агенти су наоружани упали у собу и са посебним задовољством привели колегу, шефа картотеке. Последњег човека на кога би сумњали. Био је 8. октобар 1943. године.
Док су га спроводили, мислио је да немају доказе. Није обраћао пажњу на кума који је урлао. Све је негирао, чак и кад му је под нос набијен онај извештај, куцан на машини. То је могао и неко други. Али, када је видео извештаје са саслушања Вере Милетић, више није било одбране. Готов је. Нема везе, макар је допринео коначној победи. Само да у истрази не ода другове. Није дозволио да га колеге муче, подесио је исказ према ономе што су већ знали. Специјална полиција га је брзо изручила Гестапоу. Ни они, поред своје „стручности”, нису могли да извуку ништа. Чамио је у тамници, испребијан, неуобичајено дуго. Седамнаестог априла 1944. године пребачен је на Бањицу, а десет дана касније извели су га на стрелиште. Негде пише у Маринковој Бари, негде у Јајинцима. Како год, стрељан је показно, пред свим агентима Специјалне полиције. А слобода за њега била је удаљена свега неколико месеци.
Вера Милетић стрељана је 7. септембра 1944. године, а Бошко Бећаревић је, након што су га Савезници изручили новим југословенским властима, 1949. године осуђен на смрт као ратни злочинац.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Политикин забавник