Иако је Александар Вучић још пре четири године обећао да ће такса за јавни медијски сервис бити укинута, обавеза плаћања накнаде за РТС уз рачун за утрошену електричну енергију и даље је на снази, а износ таксе је у року од две године повећан за чак 70 одсто. Да би обезбедили себи „право да знају све“ власници 3,3 милиона електричних бројила у Србији од јануара идуће године месечно ће плаћати 255 уместо досадашњих 220 динара, што ће РТС-у донети додатних 11,7 милиона евра годишње. Разлог за ново поскупљење је више него очигледан: као власник државне телевизије, Влада Србије улаже велике напоре да грађане релаксира опуштеним, такорећи еколошким информисањем, без загађивања афером „Kрушик“, утакмицама фудбалске репрезентације и осталим трицама и кучинама.
Бригу за кориснике у таксу је преточио и менаџмент комуналног предузећа „Београдски водовод и канализација“. Тако се на октобарским рачунима 705.000 корисника „Инфостана“ нашла и такса за погонску спремност водоводног система, прецизније „одржавање и испирање дистрибутивног система водоводне мреже“, фиксни износ од 130 динара који ће БВK-у донети годишњи приход од 9,5 милиона евра. Kако цена кубика воде за домаћинства са ПДВ-ом износи 74,99 динара, увођење ове таксе практично значи да сваки корисник „Инфостана“ чим првог јутра у месецу активира водокотлић одмах потроши око 1.800 литара воде. Али зато, кад се тај исти корисник после вишемесечног одсуства врати у свој стан, погони БВK-а ће га дочекати спремно и чим отвори славине из њих ће потећи – ВОДА.
Али није проблем само питка вода. Сетимо се, на пример, вица из времена кад нам се држава звала Србија и Црна Гора, па је радник БВK-а Црногорцу који се љутио што навијачи скандирају само „Србија“ рекао: „И моја се фирма зове БВK, а ја увек кажем да радим у Водоводу, она говна и не помињем.“ Хоћу да кажем да у мору намета често заборављамо да за отпадне воде месечно издвајамо око 40 одсто износа за утрошену пијаћу воду (цена кубика отпадних вода је 30,31 динар), па ће нас можда ускоро задесити и такса за погонску спремност канализације. Пре ње Скупштина града је већ усвојила увођење таксе на спаљивање отпада, засад у фиксном месечном износу од око 200 динара.
Таксативно набрајање такси најдуже траје код рачуна која нам испоставља Еелектропривреда Србије. Мање од 50 одсто укупног износа сваког рачуна за струју односи се на цену утрошених киловата, док остатак чине таксе и накнаде: обрачунска снага, трошак гарантованог снабдевача, такса за РТС, акциза, ПДВ, накнада за унапређење енергетске ефикасности (0,015 динара/кW) и накнада за повлашћене произвођаче електричне енергије (0,093 динара/кW), познатија као накнада за обновљиве изворе енергије.
Од када је Српска напредна странка на власти, рачуни за струју остали су нетакнути, без нових такси и промене цене киловата, само 2014. године. Отуда, иако је цена „голих“ киловата и даље једна од најнижих у Европи, трошак за електричну енергију чини више од пет одсто укупних расхода домаћинстава, што је највише у Европи, а према подацима „Еуростата“, у односу на куповну моћ струју плаћамо као Французи, а скупље од Финаца и Швеђана. А од децембра, упркос уверавањима министра финансија да се то неће догодити, као и тврдњи руководства ЕПС-а да и са ниском ценом остварују одличне пословне резултате, стиже и поскупљење киловата за 3,9 одсто.
У књизи „Оловка пише срцем“ један клинац из поправног дома овако је описао свој лоповски метод: „Са велике гомиле узимам више, а са мале мање – да се не примети.“ Тако отприлике изгледа и политика такси коју је обилато упражњавала и претходна власт, а напредњаци су је претворили у погонско гориво. На мети су сви масовни производи и услуге, од комуналија до возачких дозвола, проценти су обавезно једноцифрени, а износи новоуведених такси невелики и јавности пласирани тако да модел „динар по динар – погача“ буде што мање упадљив. На пример – 1,5 динар на 100 киловата. А онда закон великих бројева одради своје и милиони малих гомила зачас се стање за милионе евра који се преселе у „портфељ“ ветрогенераторског лобија и запослених у ЕПС-у, који ће 2020. достићи просечну плату од 100.000 динара. Тако је с малим гомилама, оне велике да и не помињем.
Бранислав Kривокапић, Београдски глас
