Тамо где је густо, Вучић је ретко

Рок трајања Александра Вучића је истекао. Његова привремена евроамеричка амбалажа је нестала. Сад је го, као и онај цар који је поверовао да има ново одело. Владао је кратко, свим пропагандним средствима, лажима, подметањима, вербалним насиљем, претњама и уценама. Кад се довољно осилио, себе је поставио као политичког, па у једном моменту и као верског вођу, јер је, осим поповања народу, знао да попује и владикама у сред Патријаршије.

После Вучићевог неописивог медијског лудила, дошао је тренутак за суочење са истином: реч је о човеку који има болесну страст према новцу и моћи, и нема те речи и те светиње коју није био спреман да погази, само да би се докопао положаја са кога може да управља туђим животима. Следи његов покушај бекства из ружне стварности коју је створио око себе.

Још непризнати краљ масовних превара, потпредседник владе Србије Александар Вучић, покушавао је бесомучном пропагандом у последњих годину дана да увери јавност како је он најпоштенији човек на свету, да су се против њега завериле мрачне силе, и да му је глава на пању, јер хоће да очисти земљу од криминала. Истина је сасвим различита. У Српској напредној странци се накупило толико вишеструких превараната и политичког отпада, да је Србија данас контаминирана и прети јој умирање у најгорим мукама, под диктатуром обичног олоша које је зајашило све институције, од локалних до републичких.

То није дошло “одозго”, нити је Вучићева политика таква постала преко ноћи. Не треба заборавити да је то човек који је годинама у свом блиском окружењу за пријатеље, кумове или сараднике, имао особе са криминалним биографијама које су га магнетски привлачиле, јер је у њима видео симболе моћи и новца, баш оно чему је он страсно тежио.

На темељу тога је и настала и Српска напредна странка, тај контејнер опасног отпада, којом данас Вучић управља. Блискост Српске напредне странке и организованог криминала постоји од самог оснивања, па и пре тога. На њиховој листи кандидата за републичке посланике нашао се и Славиша Кокеза, један од чланова новобеоградске групе нарко-дилера која је финансирала Вучићево политичко напредовање, још док је био члан Српске радикалне странке. Кокеза је иначе у изборима 2012. године био 104. на листи Српске напредне странке, и представљен је као „предузетник”, што је добрим познаваоцима његовог “лика и дела” било више него смешно. Наиме, овај “кандидат” СНС је дошао из криминалне групе која је у МУП-у Србије била позната по убиствима, силовањима, разбојништвима, изнудама, крађи аутомобила, трговини наркотицима…Упркос томе што је Кокеза због својих криминалних активности хапшен, Вучићу је његов новац добро дошао у време пуча који је организовао у СРС. Уосталом, новац је примао и од сваког другог ко би му га понудио, па чак и од свога званичног политичког противника Драгана Ђиласа, са којим је у земунског ресторану “Контакт”, приликом стварања СНС, правио заједничке “финансијске стратегије” за заједничку будућност СНС и Демократске странке. Ђилас је то добро знао, Вучић је специфична врста далтонисте: препознаје само боју новца!

Тако је, уз помоћ подземља и тајне кафанске дипломатије, настала Вучићева политичка стратегија, која је живела на недоказаним оптужбама против измишљених непријатеља, на трговини прљавим информацијама и изнудама са позиције власти и моћи. Крај његових масовних превара је убрзо дошао. Данас га и његово чланство у странци, оно ретко које је колико-толико самостално у мишљењу, види као човека са психичким проблемима, који је, истина, и даље опасан, али не више онако као што је то био док је држао све полуге власти у својим рукама. Срећом, она му се отима из руку.

Само да је пара доста

Скоро четврт века, Александар Вучић живи на државним јаслама. Од како је први пут постао народни посланик, па све до данашњих дана, смисао његовог живота је био да напакости свакоме ко му стоји на путу, да себе промовише као великомученика, као праведника и као борца спремног на одрицање. Са овако фалсификованом истином, кренуо је у освајање највећих државних функција. Први су га препознали Милошевићеви социјалисти и искористили као обичног слугерању, као најбеднијег поданика који се плаши и своје сенке. Све што су му дали у задатак деведесетих година, урадио је без поговора. Његова неописива мржња према својим некадашњим туторима, није га спречила да са њима направи политичку коалицију 2012. године. А то довољно говори колико држи до принципа и колико су му новац и власт изнад свега…

Колико је далеко спреман да оде у преварама, понајбоље говоре и догађаји током другог круга избора за градоначелника Београда, у септембру 2004. године, када су почеле да се дешавају необични преокрети. Вучић је добио новац да одступи из кампање, да би Богдановић лакше добио изборе. Посао је обављен без грешке. За награду, Богдановићу је у сред кампање купљен огроман стан од 200 квадрата на углу улица Јованове и Добрачине у центру Београда. Вучић је о овоме ћутао, све док Ненад Богдановић није умро. А онда му је “заиграо на гробу”, објављујући преко својих новина где Богдановићева жена живи. Истина, покојни Богдановић је за живота био у дубокој корупцији и криминалу, али, Вучић је некако заборавио да је и он био део те корупције и криминала, да му је из Демократске странке, посредством “британског фактора”, више пута исплаћивао огромна количина новца. Упркос томе, био је стално незадовољан третманом, увек му је било мало и користио је сваку прилику да својим формалним политичким непријатељима стави до знања да “награда није адекватна”.

Овакав однос је трајао све док, на крају свог другог мандата, Борис Тадић није дозлогрдио својим евроамеричким господарима, па је стигао налог да се уклони. Од тог момента, Вучићево властохлепље и жарка жеђ за неограниченим количинама пара, није више морала да се крије иза његових обрачуна са лажним и непостојећим непријатељима. 

У последњих три године, од како се “политички осамосталио”, његовим лажима и лоше режираним представама нигде није било краја. Кад је Томислав Николић 16. априла 2011. године отпочео свој штрајк глађу и жеђу, Вучић је одмах сутрадан тај случај искористио за себе, па је направио сцену у емисији ТВБ 92, “Утисак недеље”, тако што је у сред програма хитно напустио студио, да би јавно, пред свима, показао бригу за свог “политичког оца”. Овакве и сличне патетичне бљувотине, обележиле су целокупну Вучићеву политичку прошлост у којој је по правилу, показивао све знаке неописивог кукавичлука и потиснуте агресије, кад год би направио “поприште”, па онда први побегао са њега. Овај његов “таленат” препознале су и стране обавештајне службе па су преко његове бескарактерне личности у најкраћем могућем року урадили оно што нису могли чак ни са Борисом Тадићем. Пре него што је уопште Српска напредна странка преузела власт, Вучићу су, као малом детету, почели да стижу поклони од “евроамеричких пријатеља”, што је изазивало подсмех у свим обавештајним заједницама на Балкану. Тако му је командант Националне гарде Охаја, поклонио шаховску гарнитуру, са поруком да ће он као министар одбране Србије, умети да “увежбава стратегију напада и одбране”! И све то у земљи коју са амерички бомбардери хтели да сравне са земљом, и која је бомбама више од три месеца засипала и војне и цивилне циљеве!
Чим је Вучић у центрима моћи као што је НАТО “прокњижен” као љигавац без карактера, који је жељан само пара и власти, све је добило лакши ток. И предаја Косова и нова задуживања и нова дугорочна међународна изолација Србије…

Свако је крив осим њега

Од како је преузео водећу функцију у странци, Вучић је све нервознији, све мање трпи своје удворице и све теже подноси да му се обраћају. Пре него што је Српска напредна странка кренула у прошлогодишње изборе, избио је скандал са Вучићевим односом према женама које су, како његова пропаганда каже, “масовно кренуле у чланство”. Појавио се тајни снимак са седнице градског одбора напредњака, где је Александар Вучић осуо паљбу по женама, са мржњом која до тада није била виђена. Снимак је “прошетао” до америчке амбасаде, која га је послала на експертизу и утврдила да је реч о аутентичном догађају. Али, како су протумачили његову мржњу према женама у странци, широј јавности је постало јасно тек након објављивања његових “присних” односа са Миодрагом Ракићем, бившим шефом Тадићевог кабинета. На једном од снимака које је направио “уљез” у странци, јасно се види и чује када Вучић напада чланство странке и целокупно руководство назива „моронима”.

Вучићева предизборна математика је већ тада била јасна: међу првих сто кандидата на листи СНС налази се 21 неспособни посланик, 30 неспособних жена и 11 чланова Председништва којима је, како тврди Вучић, посланичка функција важнија од живота. Само њега нигде није било у овим “почастима”. Истина, нико му и није одговорио на прави начин. Нико се није нашао увређен нити му се ко успротивио када је констатовао да већина кандидата СНС на листи за посланике не заслужују да буду у парламенту. Од дана када их је назвао “моронима”, па све до данас, Вучићев страначки и ванстраначки преки суд, познаје само принцип откупа. За велике паре. Они који немају могућности да му, као турском паши, “донесу кесу”, немају чему ни да се надају.

Ипак, некима је већ прекипело. Недавно је у Нишу освануло на стотине плаката са ликом Александра Вучића и Томислава Николића, на којима је писало “Мала је ово земља колики су ово издајници”. Вучић је хитно тражио да полиција испита ко је лепио те плакате, а из Полицијске управе у Нишу су лаконски одговорили да “нико није пријавио полицији да је видео да су плакати лепљени или да је видео евентуалне починиоце”. Побуна чланства је на видику, чека се јесен…

Вучићева (само)убиства и нагле болести

На дан кад је одлучио да прогласи “одлучну битку против криминала и корупције”, Вучић је објавио у својим медијима аферу о покушају атентата на њега. То је био почетак хистеричних напада на “непознатог непријатеља” који је кренуо на њега! Његов билтен “Информер” се побринуо да му удовољи, па објављује да је “…један српски тајкун пре неколико дана у Бечу тражио од једног албанског нарко боса да „уклони” потпредседника српске владе Александра Вучића…”. Да спрдња буде већа “Информер” се позвао на информацију која је потекла “од црногорске тајне полиције а која је о овоме одмах обавестила српску БИА”. Врх комедије је била и “информација” да је албански бос одбио да „одради” Вучићеву ликвидацију.
Онда су Вучићеве безбедносне службе “добиле информацију” да је Шешељ организовао убиство Николића и да је за овај злочин ангажован Лука Бојовић! Ове информације открио је ухапшени члан „земунског клана” Милош Симовић, од кога је Бојовић тражио да убије лидера СНС! Брзо је стигао и одговор од Шешељевих правних саветника, да су подаци које су Вучић и Николић у медијима пласирали, обична лаж, те да је Вучић контактирао са адвокатима Симовића и на тај начин је припремљена акција: “…То је учињено с циљем да се отежа положај Шешеља у Хагу, да се његов поступак одуговлачи, да му се додатно угрози живот, као и живот његове породице.”

Више оваквих “атентата” организовао је Вучић на себе, па су из окружења Томислава Николића, поједини људи почели озбиљно да сумњају да је у питању Вучићева смицалица, те да га он плански застрашује, како би дао себи на важности и истакао своју улогу његовог “заштитника”.

Коначно, да би доказао како је он нека нова врста Исуса Христа која је спремна да пати у име свих осталих, Александар Вучић често запада у стања која су лекари већ препознали као “хипохондрични испади”. Тачније, Вучић добија “нападе” са неутврђеном дијагнозом. У последње време, да би брука била мања, у болничким саопштењима се све приписује његовом “високом притиску”. Током прошле године, Вучић је барем неколико пута западао у та стања, која немају никакве везе са “хипертензијом” (високим притиском), али је једном (9. јуна 2012. године) таква ситуација забележена на насловним странама дневних новина: “…Вучић примљен на ВМА због исцрпљености, на лични захтев пуштен кући…Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић данас је због здравствених проблема примљен на Војно медицинску академију у Београду, а након обављених контролних прегледа пуштен кући на лични захтев…”.

Страх од Шешељевог повратка

Александра Вучића чека тешка јесен. Све његове пропагандне галаме о ликвидацији организованог криминала, показали су се као превара, као начин да се сакрије истински криминал у државном врху, тамо где он седи и одакле одлично сарађује са бившим министрима из Демократске странке, од којих ниједан није позван на кривичну одговорност. Истовремено, реално је за очекивати да ће Војислав Шешељ, политички праотац Александра Вучића, доћи у октобру у Србију, а његов први посао ће бити да демаскира Александра Вучића и Томислава Николића, да у јавности изнесе све познате и непознате гадости у којима су њих двојица учествовали током деведесетих година. Страх од Шешељевог повратка је реалан. Хашки трибунал као продужена рука евроамеричке политике, урадиће оно што је одавно морао да уради. Пустиће Шешеља али у тренутку кад то буде за Српску напредну странку најпогубније. Биће то крај ове једногодишње биљке која је имала своју сврху само да обави прљави посао предаје Косова.

Из круга људи око Томислава Николића, почетком лета је почело “емитовање” информације о разлозима због којих је поставио свога сина Радомира да буде Вучићев “супервизор” у странци. Све говори да се Николић оправдано плаши нестабилног Вучићевог карактера, који би сутра могао да “заплаче на рамену” Шешељу и моли га за опроштај. Уосталом, Вучић је, исто као и Николић, “у божјој кући”, пред свештеником, протонамесником Ђорђем Поповићем (из храма Светог оца Николаја, 26. јануара 2004. године), једном заувек положио заклетву Шешељу на вечну верност. А то не застарева.

Свађе Вучића и Николића су све чешће, а нервоза је све присутнија. Осим страха од Шешеља, ту је и страх од избора, јер ни стари повериоци, који су дали паре за прошле изборе, нису исплаћени. Вучић, очито, ништа није научио из политичког суноврата некада великих странака попут СПО и ДС, које су се суновратиле у најкраћем року, управо због пљачке и лидерства.

1.

Вебер је познавао његову врсту: безличан
Половином марта месеца 2012. године, у једној телевизијској емисији, Александар Вучић је обзнанио да му је омиљени аутор, немачки правник, економиста и социолог Макс Вебер. Мада није знао да каже зашто баш Вебер, треба рећи да је овај велики мислилац у пет елемената објаснио шта то бирократији даје моћ: хијерархија ауторитета, подела рада, писана правила, писана комуникација и безличност! Могао је “први потпредседник” да се препозна у барем два од ових пет елемената, али га “безличност” најбоље описује!

А 2.
Морално и минерално
Када је крајем јуна месеца 2009. године, Вучић није могао да се сети са ким се састајао у хотелу “Риц” у Паризу (а састао се са Милом Ђукановићем и Станком Суботићем) али се сетио шта је пио: “…Ако имате о мени нешто противзаконито, реците. Нећу никоме да се правдам због чега сам и колико дуго био у Рицу. У том хотелу смо попили само киселу воду. Имали смо пара и платили, а цена није била превисока…”

Никола Влаховић

Таблоид