Исти људи су на власти у читавој Европи – они су робови великих банака и међународних корпорација, исто се понашају и говоре – а последица неолиберализма је систем високе, али добро прикривене корупције са демократским елементима: „дозволићемо ти да имаш своје мале демократске ритуале и гласачко право све док си миран и не чиниш ништа што би угрозило систем“. На Балкану је то попримило размере крајње пародије – то је, заправо, под лупом увеличано стање које је тренутно присутно у читавој Европи, каже у разговору за Б&Ф, Тарик Али, Пакистанац из Лондона, чувени левичарски активиста и писац, који је уверен да је организовано супротстављање таквом стању могуће, иако звучи утопијски.
Кажу да је због своје улоге у студентским протестима 1968. Тарик Али био директна инспирација Ролинг Стонсима за песму „Стреет Фигхтинг Ман“, а Џону Ленону за песму „Поwер то тхе Пеопле“. По његовом сценарију Оливер Стоун је пре четири године снимио документарни филм „Јужно од границе“ о савременим јужноамеричким политичким режимима. И данас Али често и радо учествује у јавним дебатама о улози Запада у ратовима вођеним широм света у последњих неколико деценија, као и о потреби успостављања новог социјализма. У Србији је у широј јавности најпознатији као аутор квинталогије „Исламски квинтет“ коју је објавила београдска „Лагуна“.
„Потичем из једне врло политички ангажоване породице. Моји родитељи су били социјалисти који су учествовали у борби против британског империјалистичког система у Индији“, напомиње Али на почетку нашег разговора. Према његовим речима, породични дом увек испуњен песницима, сликарима, писцима, али и вођама радничких синдиката и удружења земљорадника, извршио је пресудан утицај на њега током педесетих година. Већ као тинејџер и сам је постао политички активиста, па је због супротстављања тадашњем пакистанском режиму био принуђен да побегне из Лахореа у Енглеску, где је у Оксфорду студирао историју, економију и политику.
Тарик Али: Моји отац и мајка били су ортодоксни комунисти и веома су веровали у тадашњу СССР, али ја – нисам. У томе је била вредност васпитања и образовања које су ми они пружили – што сам више читао различите изворе и сазревао, схватао сам да функционисање једнопартијских система није добро и да некаква демократија мора да постоји. Као млад сам већ био критичар, али са становишта левице: социјализам мора бити демократски, и то искључиво у смислу испољавања жеља народа, а никако у вези са идејом слободног тржишта.
БИФ: Били сте веома активни током протеста 1968. Какав је Ваш став о оптужбама да су се многи шездесетосмаши успешно преобразили у неолиберале и предводнике потрошачког друштва?
Т. Али: Био сам разочаран тиме што су многи интелектуалци из тог времена прешли на страну деснице и да сада зависе од постојећег система. Ти људи су постали део проблема против кога су се у почетку борили – постали су идеолози система и одбацили су све оно у шта су првобитно веровали, и то само зато што нису били на победничкој страни. То је био њихов једини критеријум. Пораз ’68 је био историјска неминовност и само тако се мора прихватити: некада победите, а некада једноставно изгубите.
Али неки шездесетосмаши су активни и данас, на један тихи начин рекао бих, а један од примера када се показала њихова бројност су демонстрације деведесетих против рата у Ираку.
БИФ: У којој мери су онда идеје ’68 поново актуелне, с обзиром на тренутну ситуацију у свету?
Т. Али: Сада је присутна једна велика жеља за стварањем новог света. Погледајте само тренутну геополитичку ситуацију на Балкану и земље које су настале распадом Југославије.
Екстремни десничарски покрети искоришћавају ефекте економске кризе у свим овим земљама, исто као када се између два светска рата дешавала експанзија фашизма. Ово ме не изненађује – то је нажалост један природан тренд који историја стално изнова потврђује.
С друге стране, дешава се владавина екстремног центра, подржаваоца политике штедње и стезања каиша, неолибералног тржишта, али и ратова које воде Сједињене Државе. Таква је тренутно политичка ситуација у читавој Европи, и то без обзира које су заправо коалиције на власти.
На Балкану је то попримило размере крајње пародије. Политичари свих држава насталих после грађанско-националистичког рата у СФРЈ говоре исти језик, носе иста одела, имају исту реторику, једнако су корумпирани и испуњавају жеље великих међународних корпорација. Пародија иде до те мере да овдашњи политичари ангажују стране саветнике сумњиве репутације са којима нико не жели да комуницира у њиховој рођеној земљи.
То је заправо под лупом увеличано стање које је тренутно присутно у читавој Европи. Немојмо се заваравати – у Француској, Немачкој и Великој Британији такође се дешавају велики случајеви корупције, само су боље прикривени. То је систем који је директан производ неолибералног капитализма, али са одговарајућим усвојеним демократским елементима: „дозволићемо ти да имаш своје мале демократске ритуале и гласачко право све док си миран и не чиниш ништа што би угрозило систем“.
БИФ: Где онда видите могућност за прављење Балканске федерације, коју предлажете као перспективан модел за балканске државе?
Т. Али: Конфликт који је креиран у Југославији није настао искључиво због лоше политике у региону. Интервенција ММФ је утицала на то да СФРЈ остане без новца за одржавање сопствене војске, а обновљена и поново уједињена Немачка је у том тренутку веома отворено охрабрила словеначке и хрватске тежње за независношћу. Србија је, с друге стране, имала ту несрећу да на власти није имала политичаре способне да се разборитим расуђивањем ухвате у коштац с насталим променама.
Када говорим о потреби да се успостави нова заједница ја зато не говорим о ре-креирању старе Југославије, већ о стварању конфедерације у коју би били укључени Грци и Бугари, како би такав, што већи ентитет у економском смислу могао да заузме бољи став у евентуалном одупирању Европи и САД. Немојмо се заваравати, величина јесте битна, и Југославија је као велика земља имала много већи утицај него мале државе које су из ње настале. Дакле, унија унутар уније, јер ЕУ данас задовољава потребе искључиво Немачке.
БИФ: Много се расправља о могућностима „леве алтернативе“ неолиберализму, али се чини да нема јасног концепта какав би то систем требало да буде. Да ли данас постоје системи који би барем могли да буду нека врста путоказа, као што често истичете левичарске владе у Латинској Америци?
Т. Али: У Грчкој је мало недостајало да се деси промена, али само недељу дана пре одржавања парламентарних избора догодила се велика интервенција капитала, када је од грчког народа буквално затражено да не одбијају званичну европску политику и мере штедње које су наметнуте. Можда је заиста решење у ономе што данас покушавају неке јужноамеричке владе, као што су боливијска или венецуеланска, које су учиниле неке добре ствари за свој народ и заузврат стекле велику популарност. Мислим да је њихов модел употребљив и у Европи, али да је за то потребна добра воља локалних политичара. Зашто стварати профит од основне потребе становништва да има воду, образовање и добар здравствени систем?
У Бразилу су се десили студентски и народни протести због прескупе организације Светског првенства у фудбалу у једном осетљивом економском тренутку. Било је пара за фудбал, али не за образовање.
Могао бих и у Србији да поставим слично питање: зашто сте дали толико пара за један мост када сте макар део тога могли да уложите у образовање, културу, или одбрану од продаје једног од највећих филмских студија у Европи?
БИФ: Да ли делите оцене да су политичари у време Вашег одрастања и сазревања били много већег формата у односу на данашње?
Т. Али: Апсолутно. И то је важило за политичаре било које провенијенције, без обзира да ли се слажете са њима или не. Били су способни да аргументативно расправљају, за разлику од данашњих политичара који изгледају као да су креирани у истој фабрици за масовну производњу, корпоративних манекена са покретне траке. Исти људи на власти у читавој Европи – њихов говор тела, гестикулација током говора, осмеси то јасно показују. Они су робови великих банака и међународних корпорација.
БИФ: Како у том светлу оцењујете левицу у савременом исламском свету? Да ли је она, на пример, у Ирану својевремено била присутнија него што је то познато у најширој западној јавности?
Т. Али: Левица је сада веома слаба у исламском свету. Некада је било другачије: у Ирану је постојала јака левица као реакција на амерички марионетски режим Шаха Пахлавија, али је она изгубила на кредибилитету касније, када је уз помоћ Кине, Русије и неких радикалних левичарских елемената успостављена Народна република Иран. Тадашња револуција је названа и исламском јер је довела до клерикализације друштва, па је управо данас главна опозиција у Ирану она која жели да збаци са власти окореле религиозне великодостојнике.
Арапско пролеће је дошло као последица очајања становништва због превелике корупције, а у читавом „устанку“ касније су се најгласније чуле идеје десничарског Муслиманског братства, јер је оно већ годинама најзначајнија политичка сила у Северној Африци. Међутим, Братство је после годину дана на власти у Египту народ збацио па се круг корупције и неспособности затворио у веома кратком року.
БИФ: Да ли се по Вашем мишљењу може ставити знак једнакости између арапског и европског прекаријата?
Т. Али: Веома су слични. Погледајте по мени најгору арапску земљу, Саудијску Арабију, где нико није сиромашан осим радника имиграната, што је веома слично механизму по којем функционишу развијене европске земље.
БИФ: Упозоравате на корумпиране политичаре и јачање екстремне деснице, али истовремено звучите као оптимиста који верује да је уједињавање против таквих друштвених аномалија могуће. Да ли заиста мислите да је могуће?
Т. Али: То је једини начин да се превазиђу проблеми, са веровањем у уједињење и међусобно разумевање – колико год то утопистички звучало.
Бизнис и Финансије
