Зоран ЧВОРОВИЋ | 28.09.2012
Синдром „Шестић” у српској политици према Косову и Метохији
Већина грађана Србије, старије и средње генерације памти познато крило фудбалског клуба „Црвена Звезда” Милоша Шестића, највише по специфичном начину вођења лопте. Обдарен изузетном брзином и издржљивошћу, он је своју фудбалску технику углавном сводио на ова два елемента, због чега је његова игра добрим делом личила на бесомучно соло-трчање за лоптом, са већ анегдотским играчким ставом вођења лопте потпуно повијене главе. Овакав став у игри најчешће га је спречавао да има преглед игре и успешан контакт са саиграчима, што је на крају добрим делом одредило и његове играчке домете.
Управо је овакав „шестићевски начин игре” постао еврпожељан модел политичког гледишта који је припремљен за српске бираче када је у питању разумевање свега оног што се данас дешава са Косовом и Метохијом. Уместо фудбалског терена, српским бирачима је за сулуду јурњаву резервисана траса ЕУ-пута, на којој се не назиру ни границе, ни голови за „поентирање”, а са које, због погнуте главе и умишљеног циља, не може да се сагледа целина политичких и правних процеса, нити стварна светскоисторијска ситуација на политичком игралишту под називом међународна заједница. Иако се ради о моделу политичког „става” намењеном, пре свега, српским бирачима, историја ће показатида ли је и међу савременим српским политичарима било оних који су наивно упали у европодобну клопку звану „шестићевски модел” вођења политичке игре; такво сазнање не би их, међутим, у будућности амнестирало од националне одговорности, осим што би неком будућем Слободану Јовановићу или Браниславу Нушићу учинили да палета карактера на српској политичкој сцени у последњој деценији XX и XXI века буде морално и интелектуално живописнија за описивање. Прецизније, већ данас никакво лично незнање када су у питању неуставне и незаконите одлуке Србијиних бивших и садашњих званичника у вези са Косовом и Метохијом не могу никога да ослободе кривичне одговорности, јер непознавање права шкоди – ignorantia iuris nocet.
Еуфемизми Србијиних званичника
Преговори које је Влада Републике Србије отпочела још 2011. године са представницима тзв. Косова, а под покровитељством ЕУ, од почетка су од стране наших неовлашћених преговарача, који су поступали ван надлежности предвиђених Уставом Србије, као и од ЕУ посредника називани „техничким”. Њихов технички карактер стајао је у непосредној вези са медијски пропагираном сврхом целог „преговарачког” процеса.
Тако је Борислав Стефановић приликом отпочињања разговора са Приштином почетком 2011. најављивао како ће они „донети добробит људима на Косову и Метохији и омогућити несметан европски пут региона.1) Ових дана је у истом духу премијер Дачић сврху нове рунде дијалога са Приштином везао за „решавање проблема грађана Косова у складу са резолуцијом 1244 и званичном политиком Србије”.2) Насупрот томе, у свом обраћању Генералној скупштини, председник Николић досадашње преговоре није оценио као техничке, већ као „испуњавање списка жеља албанске стране и попуштање нашег тадашњег руководства под тешким притисцима”, али је одмах додао како ће у наставку преговора „Србија ући потпуно спремна да помогне свим грађанима Косова и Метохије да живе боље, у демократским и безбедним условима”.3) По томе ће се, дакле, и сврха нових преговора састојати, као и ранијих, у подизању квалитета живота грађана Косова. Из преговора који су оцењени као технички уследили су од непосредних „преговарача” парафирани технички протоколи, између осталог и онај о интегрисаном управљању прелазима (ИБМ), који је, уз очување старог предзнака – технички, 24. септембра прихватила нова Влада Србије.4)
У „шестшћевском” трку ка ЕУ-уобразиљи, а под анестезијом вредносног става о нужности прихватања политичке реалности, српском бирачу може заиста да се учини да су договори око контроле прелаза, као и они у вези са представљањем тзв. Косова у регионалним организацијама, прихватањем званичних „косовских” докумената, слободом кретања, матичним књигама, катастаром, електроенергетским и телекомуникационим системом, ништа друго до решавање животних питања обичних грађана. Да би се појачао овај утисак код погуреног ЕУ-тркача, већ одавно се медијски криминализују Срби са севера Космета, као оправдање за примену тзв. споразума о интегрисаном управљању прелазима.
Да би све личило на савремени театар апсурда побринули су се поједини представници садашње Владе и Скупштине Србије, који су усвајање и реализацију, како су сами истакли, ових „техничких”, али по Србију „неповољних” докумената, правдали њиховом неизоставном политичком, па чак и међународноправном обавезношћу, или обрнуто наступањем ненадокнадиве штете за државу Србију у случају њиховог не прихватања. Ако су само технички, од куда да су тако обавезујући и за кога, пита се свако здравомислећ. Истовремено, ако нови председник Одбора за Косово и Метохију, политички зелен М. Дрецун, не зна да никакво Стефановићево парафирање некаквих протокола, без ратификације у Народној скупштини Р. Србије (чл. 16. и 99. тач. 4. Устава РС), нити садашња размена писама са Кетрин Ештон, не може да створи било какве међународноправне обавезе за Србију, зар то може да не зна и премијер Дачић. Или се, пак, иза наводних државних међународноправних крију некаве друге, можда личне обавезе појединих чланова новоизабране коалиције.5)
Шта измиче из тзв. „шестићевског” политичког видокруга или три фазе у суверенизацији тзв. државе „Косова”
Прва фаза. Да би се схватио истински карактер бриселских „преговора” и одлука садашње Владе Србије којима се афирмише њихов резултат, српски ЕУ-тркач мора да подигне свој спуштени поглед, врати га на 1999. годину и Резолуцију Савета безбедности УН 1244, те упореди тадашњи међународнополитички и правни положај Косова и Метохије, у односу на онај која постоји данас, после дванаест година.
Резолуцијом 1244 предвиђено је стварање на Косову режима привремене самоуправе под непосредним надзором међународног цивилног присуства УН, чију је дужину мандата и одговорност утврђивао Савет безбедности. Војска СРЈ и полиција Републике Србије морале су да напусте територију Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Ако се пође од дефиниције суверености класика српске уставноправне науке, С. Јовановића, по коме се „својство државне власти да на једном парчету земљишта буде највиша – назива сувереност”6), онда је овим елементима Резолуције 1244 Србијина сувереност на Косову 1999. године претрпела значајна и тешка, ограничења, али она на основу овог међународноправног акта никако није била на овом делу државне територије и у потпуности суспендована. Тачније Србијина сувереност је била омеђена значењем синтагме „суштинска аутономија” (substantial autonomy), која је по Резолуцији 1244. требала да буде успостављена на Косову под окриљем УН, с једне стране, и гарантовањем истом Резолуцијом, на више места, суверенитета и територијалног интегритета СРЈ. „Суштинска аутономија” је била неодређена синтагма у коју је доцније, као што на неколико места примећује К. Чавошки, могла да се смести различита уставноправна садржина, од аутономије у децентрализованој држави до федералне јединице у сложеној држави.7) Међутим, сувереност је, још по схватању Русоа, једна и недељива, због чега привремена самоуправа на Косову никако није могла, нарочито пре проналажења трајног политичког решења, да присвоји атрибуте спољашње и унутрашње суверености: право на закључивање међународних уговора и споразума (ius contrahendi), право на одржавање дипломатских односа (ius legandi), право на вођење рата (ius belli) и уставотворство. Ове атрибуте могла је да има само држава Србија, изузев значајног ограничења у погледу ius belli. Да Србијина сувереност по Резолуцији 1244 у погледу територије Косова није морала обавезно да буде смоквин лист, потврђују одредбе којим се Савет безбедности УН обавезује да ће после повлачења дозволити повратак на Косово договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља (мада у стотинама, а не у хиљадама) да би према Анексу 2 Резолуције одржавали присуство на српским историјским локалитетима и кључним граничним прелазима. Ништа мање значајна за Србијин суверенитет на Косову није била обавеза међународних снага безбедности да по Резолуцији 1244демилитаризују ОВК и друге наоружане групе косовских Албанаца. Унутрашње законодавство и управа на демилитаризованој територији под надзором УН, без уставотворства и нужних атрибута спољашње суверености, нису били довољни да Косово по слову Резолуције 1244 постане независна држава у правом смислу те речи.8)
Друга фаза. Међутим, после петоктобарских промена са новом политиком прихватања реалности на терену, а заправо пристјања на свршен чин евроатлантске насилничке политике, повучен је од стране носилаца нове Србијине политике читав низ погрешних политичких потеза. Прецизније постпетооктобарске власти не само да нису инсистирале на ефективном остварењу и оних јемстава Србијине суверености на Космету који су се налазили у Резолуцији 1244, већ су својим нечињењем афирмисале узурпаторске радње којима је сепаратистичка државолика структура власти на Косову и Метохији, уз пресудну помоћ страних ментора – САД и ЕУ, постепено присвајала, противно истој Резолуцији, поједина обележја суверености.
У најкрупније промашаје постпетоктобарских власти, најпре спада прећутно пристајање 2001. године на Уставни оквир који је донео шеф УМНИК-А Ханс Хекеруп, у коме се ни једном речју није помињао територијални интегритет и суверенитет Републике Србије, гарантован Резолуцијом 1244. Уместо капитулантског пристајања требало је, како истиче К. Чавошки, да Србијине власти „прекину све односе са шефом УМНИК-а и да му тиме ставе до знања да од челника у Београду не може очекивати учешће у разбијању властите државе”.9) Тако су тада и неки од најугледнијих српских правника у новој постпетооктобарској власти заборавили да се држава, речју Р. Марковића, „једино изражава када врши уставотворну власт, када доноси Устав”.10) Уместо ћутања требало је алармирати међународну јавност, подсећајући је на речи Томаса Пејна да „конституција није акт неке владе, већ народа који конституише владу”,11) због чега је доношење Уставног оквира представљало најеклатантнији пример кршења Резолуције 1244.
Други пресудан удар на Србијину сувереност на Космету постпетоктобарске власти су извршиле 2008. прихватањем мисије ЕУЛЕКС-а која је на Косово и Метохију дошла, ни мање ни више, него на основу одлуке сепаратистичке Скупштине у Приштини. Тако је уз сагласност тадашње Владе Србије уместо УМНИК-а, као мисије УН, на Косово пристигла мисија 22 европске државе које су признале косовски сепаратистички и побуњенички акт од 17. фебруара 2008. године. Од такве међународне мисије могла је једино да се очекује потпуна помоћ самопроглашеној држави Косова да после самоконституисања кроз доношење Декларације и Устава од 15. јуна 2008. и ефективно завлада свим атрибутима суверености, како би се у међународном општењу појавила као држава пуног капацитета. Ова чињеница је морала да буде и лаику позната, с тога тадашња наивна вера у политичку неутралност ЕУЛЕКС-а већине водећих српских политичара, свих осим В. Коштунице, пре упућује на недобронамерност према сопственој држави, него на политичко несналажење.
Трећа фаза. Међутим, како је државна сувереност као највиша власт на једној територији фактичка, а не правна категорија, она се не обезбеђује самим чињеницама формалног међународног признања од стране других држава, нити уставотворством, већ како је говорио Х. Келзен: „нова држава у смислу међународног права настала је ако се успоставила једна независна власт издајући принудан поредак за извесну територију и ако је власт ефективна, тј. ако је способна да обезбеди сталну покорност том поретку од стране лица који живе на тој територији”.12)
Полазећи од оваквог Келзеновог става, очигледно је да самозвана држава „Косова” није успела да примену тзв. Устав од 2008. године прошири и на север Косова и Метохије. Нефункционисање приштинске извршне (осим делимично у погледу полиције) и судске власти северно од Ибра, уз постојање републичких здравствених, образовних и културних установа, које раде у оквиру правног поретка Републике Србије, озбиљно крњи унутрашњу сувереност ове самопроглашене државе. Ипак сувереност албанске квази-државе најозбиљнија ограничења трпи због непостојање њеног фискалног сувренитета на северу Космета, уз додатну немогућност ефективне контроле административних линија између Космета и централне Србије. Сврха тзв. Протокола о интегрисаном управљању прелазима управо има за циљ елиминисање и ове најзначајније препреке за ефективно успостављање пуног суверенитета албанске државолике творевине на северу Косова и Метохије.
С тога, изјава новог шефа преговарачког тима Србије, Д. Павићевића, да највећи проблем у наведеном договору представљају косовски цариници, док су еулексови цариници прихватљиви – делује као израз трагичног незнања.13) Као да и једни и други неће убирати царине за приштинску касу и тиме потврдити њен фискални суверенитет на целој територији самопроглашене „државе”. Да је знао (или смео) овај Србијин функционер-правник могао је да против царињења и приштинске фискализације на сверу Косова истакне аргумент који не би одобровољио, али би свакако натерао Англосаксонце да се замисле. Наиме, Срби са севера немају своје представнике у Скупштини „државе” коју не признају, већ у Народној скпштини у Београду, зато по принципу који су Американци истакли против енглеске круне, а који гласи –нема опорезивања без представљања (No taxation without representation), може да их опорезује само она власт у коју шаљу своје слободно изабране представнике.14)
Међутим, истицањем овог правнисторијског аргумента пала би у воду читава добро испланирана прича о „техничком” карактеру бриселских преговора и садашње одлуке Владе Србије о интегрисаном управљању прелазима која се сервира „шестићевски” захукталом српском ЕУ-тркачу. Јер као што показује кратак осврт на дванаестогодишњи процес постепеног узмицања Србијине суверености са територије Космета и присвајање на истој територији атрибута суверености од стране узурпаторске државолике албанске творевине, од 2008. године ушло се у трећу, завршну фазу постизања потпуне и ефективне суверености – од Лепосавића до Качаника. Зато ни чему другом, до помоћи у технички поступној изградњи потпуне суверености албанске квази-државе на Космету нису служили сви ранији, као ни најављени нови преговори Приштине и Београда; док ће се ЕУЛЕКС, заједно са НАТО трупама, потрудити да интегрише, искуство говори више силом, него милом, неућутале Србе са севера.
Даље урушавање или почетак одбране уставног поретка Србије
Зато се поставља питање до чега могу да доведу највиши политички преговори са представницима самозваног „Косова”, које предлаже Председник Републике, после оваквог дванестогодишњег закружења косовске суверености, ако не до још једном невољног прихватања нове државноправне реалности изникле, узурпацијом и нашим одрицањем од права, на српској територијалној и историјској заоставштини. Уосталом и предложени ниво преговарача указује да се разговор не би водио у оквиру уставних одредби о суштинској аутономији Косова и Метохије у оквиру државе Србије.
Уосталом, можда је најава оваквих преговора, као и мамац звани учлањење у ЕУ, само димна завеса иза које треба да се доврши наведени процес заокруживања приштинске суверености. А после неколико година, када се и српски политичари и њихови бирачи подигну из „шестићевског” става ЕУ-тркача, могу само да констатују реалност постојања непријатељске државе са пуним капацитетом у Приштини, Пећи и Призрену, којој још само недостају појединачни акти декларативног de iure признања.
Ништа мање тежа последица таквог процеса било би, по принципу спојених судова, континуирано урушавање правног поретка на осталом делу територије државе Србије. То већ сада потврђује најава доношења наведене одлуке Владе Републике Србије о интегрисаном управљању административним прелазима. Наиме, како ствари сада стоје Влада има намеру да једним својим подзаконским актом уреди прворазредну уставну и законску материју и то на противуставан начин, успостављањем границе на делу државне територије.
Политичка комбинаторика западних влада је довела до тога да се у српском парламенту по свему судећи неће наћи довољан број од 25 посланика да пред Уставним судом покрену поступак оцене уставности наведене одлуке Владе Републике Србије, али према чл. 168. Устава Србије то могу и морају да учине органи локалних самоуправа са севера Косова. У зависности од тога каква буде у овом случају одлука Уставног суда показала би се, као на скенеру, због његове већ пословично исказане „независности”, истинска воља садашње номенклатуре на власти да брани територијални интегритет Републике Србије.
За озбиљну генералну промену у политици према Косову и Метохији, потребан је поступни и систематски рад на терену на релативизовању и поништавању свих од сепаратистичких приштинских власти присвојених атрибута суверености, пре свега кроз снажење и ширење институционалног присуства државе Србије на северу, али и свуда где је то на Космету физички могуће. Услов свих услова за вођење једне овакве политике, јесте напуштање самоубилачко-утопистичке идеологије „ЕУ нема алтернативу”, те окретање спољнополитичког курса ка оним чланицама Савета безбедности које могу и желе да помогну у очувању Србијиног суверенитета на Косову и Метохији.
4. http://www.srbija.gov.rs/vesti.php?id=177011
5. http://www.b92net/info/vesti/index.php?yyy=2012&mm=09&dd=26&nav
6. С. Јовановић, Држава I, Београд, 1936, стр. 224;
7. К. Чавошки, Преговори у Бечу о статусу Косова и Метохије, Расрбљивање, Нови Сад, 2011, стр. 29-48; К. Чавошки, Трећи пут Војислава Коштунице: „Више од аутономије мање од независности”, Српско питање, Подгорица, 2011, стр. 211-223;
8 http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/rezolucija_1244_lat.pdf
9. К. Чавошки, Пред губитком Косова и Метохије, Српско питање, стр. 242-243;
10. Р. Марковић, Примена начела уставности и законитости у Сретењском Уставу, 150 година од доношења Сретењског Устава, Крагујевац, 1985, стр. 109;
11. Х. Арент, О револуцији, Београд, 1991, стр. 126;
12. Наведено према М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 313-314;
14. М. Павловић, Правна историја света, Крагујевац, 2005, стр. 301;
Фонд Стратешке Културе
