ДВАДЕСЕТИ век и даље чека чак 25.000 домаћинстава, колико их у Србији живи без струје. Домова у мраку има у готово свим деловима земље, али највише у јужној и источној Србији, као и на Пештерској висоравни.

Породица Јелић са Бара на Пештеру пример је фамилије којој је сијалица недосањани сан. Иако је струја на Пештер стигла још пре 50 година, од њиховог дома је још предалеко. Најближа бандера налази се на два и по километра, а Јелићи пет деценија не успевају да кабл доведу до куће.

Ова породица чини само делић укупног становништва Србије које и у 21. веку сања електричну светлост, фрижидер, замрзивач. За њихов живот у мраку одговорне су погрешне стратегије развоја земље, кризе, немаштина, али и географија и недовољно интересовање локалних власти.

– Шансу да добију струју деведесетих су изгубила цела села, јер до њих нису стигли планирани далеководи. Новца за појединачна улагања после тога није било – каже Љубинко Савић, секретар Удружења за енергетику и енергетско рударство.

– Највећи проблем и даље су планинска подручја, поготово она на Голији, Старој планини, Пештерској висоравни. То су слабо доступни делови у којима се електродистрибуцијама не исплати да уводе струју.

Електрична енергија је обично прва жеља житеља најсиромашнијих делова земље. Села без струје, показало се, прва су на листи умирућих насеља. Сва она на списку су од 1.200 насеља која ће изумрети у следећих десетак година.

Социолог Светислав Павловић каже да је електрификација деценијама била на листи државних приоритета, али и да је овај замах одавно изгубљен.

– Живот без струје први је на листи разлога због којих је већина радно способног становништва напустила родна села – објашњава Павловић. – Мора се разумети да готово нико више не жели да живи без фрижидера, телевизије, последњих година и интернета. Села је раније чувао и самодопринос, који је некада био начин да људи дођу до струје, али и пута, водовода, телефонске линије… Све ово говори да нам је потребна хитна промена политике руралног развоја, јер се постојећа показало као погрешна.

Није мали број ни оних који електричну енергију себи не могу да приуште јер су на маргини сиромаштва. За њих је издатак од 10.000 до 30.000 динара за прикључак за киловате “прегрејана” ставка у кућном буџету.

Из српских села, међутим, не одлази се само зато што у њима нема струје. Житељи више од половине насеља у Србији до лекара морају да прегазе и до десетак километара, јер њихово место нема амбуланту. Недавно истраживање УН показлао је да од 4.600 села у Србији у чак 73 одсто не постоји дом културе, нити библиотека. Пошту сањају мештани 2.000 села, док око 500 насеља нема везу са остатком света јавним превозом.

10.000 “СЕЉАКА ИЗ ГРАДА”

Пренасељеност и економска криза условљавају да се и до 10.000 “грађана” годишње прелије у села. Те миграције, међутим, не поправљају демографску слику. Већина градских исељеника на заласку је животне снаге, а није мало ни оних који живе на релацији село-град.

Новости