Текст министра привреде Саше Радуловића који тресе српску владу и српску башибозук “елиту”

Србија води промашену економску политику у последњих десет година. Економску политику базирану на јавној потрошњи, увозу, државној привреди, субвенцијама, бацању новаца у бунар, корупцији, одсуству смислених реформи и вечитој нади у стране инвеститоре који ће препородити Србију. Ово живо блато нас је коштало не само изгубљених десет година, већ и 300.000 изгубљених радних места, уништене привреде, јавног дуга на нивоу 60% БДП и дефицита који ове године а и наредне – прелази 6%.

Наша нада у стране инвеститоре као спасиоце Србије митских је димензија. Од ње можда је једино већа жеља да избегнемо суочавање с реалношћу. И жеља да се не променимо. Да све остане исто. А да нама неким чудом буде боље. Пошто нисмо у стању да се променимо, логично је да су нам страни инвеститори једино решење. Јер друге немамо.

Они су нам омиљени неизречени изговор зашто и није тако страшно што се не мењамо. Неко други ће уместо нас. Уместо да радимо, ми смо замислили да ће странци доћи да развију нашу привреду. Ово је наравно капитална будалаштина. Сви инвеститори, домаћи и страни, послују због профита.

Ако сами себи не помогнемо, неће нам нико помоћи. Главни фокус економске политике мора да буде домаћа привреда. Домаћи привредници. Домаћи инвеститори. Домаћу привреду чине сва привредна друштва која послују у Србији, запошљавају у Србији и плаћају порез у Србији, без обзира на то да ли су у власништву грађана Србије или страних лица. Главни фокус економске политике мора да буде растерећење домаће привреде и стварање добре пословне климе за пословање. Најбољи начин да привучете и стране инвеститоре јесте да направите здраву државу и добро пословно окружење за домаћу привреду. Најбољи сигнал страним инвеститорима јесу успех и профит домаћих фирми. Страни инвеститори су нам потребни и они су пожељни. Али страни инвеститори су шлаг на торти. Домаћи, а привреда је торта. Нама је пропала торта.

Спровели смо катастрофалну приватизацију. Уместо велике генерацијске прилике да препородимо привреду, приватизација се претворила у велику пљачку. Као припадника те генерације, срамота ме је. Велики део приватизације свео се на грабеж за грађевинским земљиштем. Нови власници су узели велике кредите од банака и уместо да новац употребе за развој предузећа и раст основне делатности, извлачили су га преко својих оффсхоре фирми и довели своје фирме на руб пропасти. Држава је све само немо посматрала.

Зашто би то неко урадио са својом фирмом? Прво, фирма није заиста њихова. И за приватизацију су од неког добили кредит. Али зато је њихова оффсхоре фирма. И о њој су заиста и водили рачуна. Ова преудузећа су за собом повукла и банке које су им дале велике кредите. Званични НЛП (проблематични кредити) банака према привреди износи 22%. Незванични НЛП код неких банака износи и 50%. Међу њима су наше највредније фирме са здравом основном делатношћу.

Две најважније мере за зауздавање дефицита тичу се предузећа у реструктурирању и јавних предузећа.

На преостала предузећа у реструктурирању, некадашње гиганте, њих 179, годишње бацамо 750 милона долара. У њима је запослено преко 50.000 радника. Поред ових фирми, Агенција за приватизацију управља с додатних 430 предузећа са преко 50.000 запослених. Укупно преко 100.000 људи. И то наравно није све. Агенција за приватизацију има у свом портфолију и додатних преко 900 компанија у којима држава има мањинско власништво. Ту је запослено још преко 135.000 људи.

А онда иду јавна предузећа. Њих готово 600. На јавна предузећа трошимо додатне стотине милиона евра годишње. Јавна предузећа код нас нису извори пофита, већ део социјалне политике с огромном ценом по цело друштво. И штетним уговорима, купцима и добављачима, преко којих се извлачи огроман новац и слива у приватне, углавном партијски обојене џепове.

За сва ова предузећа направили смо читав систем субвенција, фондова и државних агенција, систем неплаћених рачуна, систем привилегија и уништавања здраве конкуренције. Око овог система је током година изграђен и широк круг људи окупљених око политичких партија који су корисници тог система. Који паразитирају на леђима здравог ткива приватне привреде.

Ово су највећи узрочници нашег дефицита и раста јавног дуга. Овако више не може. Као држава, као друштво, морамо да кажемо – доста. Сва предузећа морају да се поставе на здраве темеље, ако за то постоји могућност. Да се реструктурирају и ослободе дугова. Ако не, морају да се угасе. Привреда мора бити базирана на профиту. Свака здрава привреда базирана је на профиту.

Штета по друштво је већа од баченог новца и самог дефицита. Највећа штета је у обесмишљавању здравог пословања заснованог на конкуренцији, профиту и позитивној селекцији коју они носе. Тај систем убија сваку иницијативу, сваки покушај стварања здраве привреде. Интереси корисника система директно су супротстављени интересима друштва и боре се да спрече сваки покушај уклањања паразита и успостављања здравог друштва. Цену плаћају сви грађани Србије. Сва наша деца.

Да бисмо зауздали дефицит, морамо да смањимо јавну потрошњу. Да престанемо да бацамо навац у бунар. Перпетуум мобиле економија не функционише. Субвенције не раде. Да раде, након десет година, имали бисмо резултате. Надам се да су резултати очигледни свим грађанима Србије. Морамо да кажемо – доста. Англосаксонци кажу да кад се човек нађе у рупи (у проблему), прва ствар коју треба да уради јест да престане да копа. Решење никад није дубље у рупи.

Министратво привреде је увело принцип потпуне транспарентности трошења новца пореских обвезника. Мислим да је коначно дошло време да схватимо да новац припада пореским обвезницима. Раднику из Пирота, чистачици из Београда, пензионеру из Ваљева. И да се према новцу грађана Србије морамо односити одговорно. На својој интернет страници Министарство је објавило детаљне податке о извршењу буџета на месечном нивоу како за Министарство, тако и за све агенције које су добиле новац пореских обвезника и износе које су добили. Нема изузетка. Министарство је у првих седам месеци ове године трошило око две милијарде динара, у августу је потрошило 4,5 милијарде. У септембру 25 милиона динара. Разлика су субвенције.

Министартсво привреде је почетком септембра покренуло велику акцију прављења “личних карти” за свих 609 предузећа у портфолију Агнције за приватизацију, као и за 35 јавних предузећа у власништву државе. “Личне карте” јавних комуналних предузећа биће рађене у другом кругу. “Личне карте” су једноставне Еxцел табеле у које се уносе финансијски извештаји, пописи и процене имовине, попис обавеза, купци, добављачи, хипотеке, судски спорови. Ко год води уредно књиговодство, није му потребно више од седам дана да сачини “личну карту”.

Успостављен је и принцип да новац више неће бити бацан у бунар. Сва предузећа у власништву државе која су у проблемима могу да добију помоћ тек након што попуне “личну карту”, и то само у контексту извршења плана реструктурирања и постављања предузећа на здраве ноге. Ово важи и за Галенику, и за Симпо, и за Политику, и за ФАП и за Србијагас. Важи за све.

Отпори су огромни. Посебно у јавним предузећима. Већ полако прерастају у отворен отпор и у претње.

Директори и руководства фирми су изгледа вереовали да је то само пролазна акција. И да ће ипак добити новац као пре. Па су отезали и избегавали да доставе тражене податке. Надам се да су коначно схватили да помоћи без реструктурирања неће бити. На крају су почели да сарађују.

Поставили смо нов оквир за приватизацију. Направљени су нацрти закона о приватизацији и закона о стечају и они су пред владом ове седмице. Очекује се њихово усвајање до Нове године. Кључне речи у изменама закона су потпуна транспарентност, јавност и одговорност државних органа. Пви корак ка транспарентности је објављивање “личне карте” за све фирме које се приватизују. Сви потенцијални инвеститори могу да виде све релевантне податке о фирмама које се приватизују. Циљ реконструктурирања је да се очисте компаније, елиминишу дугови, и да се за тако чисте фирме пронађу купци.

У складу с новим законом о приватизацији, сва руководства која не сарађују с државним органима биће смењена. Уводи се обавеза анализе пословања у последњих пет година, како у стечају тако и у приватизацији. И анализе се објављују јавно. Ми имамо много више спорних приватизација од 24 велике које је покренула Верица Барић. Да није било ње, и ове 24 би биле заборављене.

Припремамо и измене закона о јавним предузећима које ће увести обавезно лиценцирање свих директора и чланова надзорних и извршних одбора. Уводи се и потпуна транспарентност у раду јавних предузећа монополиста и обавезе извештавање државе и грађана. Домаћинско понашање. Ко ово не буде поштовао, биће смењен.

Зауздавање дефицита долази кроз увођење реда у предузећа у реструктурирању и јавна предузећа. Не звучи као нуклеарна физика. Више као топла вода. Проблем није у идеји, већ у имплементацији. Вољи да се спроведе принцип: не дам паре. И снази отпора. Прво код политичких партија и свих оних чије интересе ова политика угрожава.

Србија практично нема уређен систем социјалне заштите. Иако годишње трошимо 150 милијарди динара, тај новац не долази до људи којима је помоћ заиста потребна. Рецимо, субвенционисање обданишта у које родитељи доводе децу у џиповима. Или повраћај ПДВ на беби-опрему за људе који имају добре плате.

Потребна нам је потпуна реформа система социјалне заштите. За људе који из овог и оног разлога нису у стању да издржавају породицу. Трајно или привремено. Уместо стотина различитих система социјалне заштите, треба нам универзални ситем. Рецимо, свака породица која има примања мања од неког месечног износа, има право да добије разлику. Примера ради, помоћ би могла бити одређена на нивоу од 15.000 динара месечно по породици, плус 5.000 динара по додатом члану домаћинства. Тако би просечна трочлана прородица без примања месечно примала 25.000 динара. Ако узмемо садашњи буџет за социјалну заштиту, он би био довољан за социјалну заштиту 500.000 породица са 1,500.000 грађана.

Много се говорило код нас о социјалним картама на којима би се заснивао овакав систем и како је тобоже скупо да се направе социјалне карте. И како би то трајало неколико година. Мислим да то није тачно. Систем се базира на једноставној пријави неке породице да је социјално угрожена. У пријави се достави имовинско стање, да изјава под кривичном и материјалном одговорношћу и породица уђе у систем и добија помоћ. Паралелно с тим, раде с дубинске и детаљне контроле системом случајног избора. За оне које се утврди да краду од грађана Србије, прикривају своје имовинско стање, казне су драконске.

Поред бацања новца у бунар, главни проблем с дефицитом јесте недостатак раста. Ово се манифестује у паду пореских прихода. Наш други кључни проблем је пад прихода. Омашили смо буџет на приходној страни за једну милијарду евра. Урадили смо ребаланс, па смо и њега омашили за додатних 200 милиона евра. Задуженост од 60% БДП огоман је проблем ако имате раст од 1%. Тај проблем је за ред величине мањи уз раст од 5%.

Значи, морамо да потигнемо раст. Раст доноси запошљавање и нова радна места. И нове пореске приходе.

О поблему недостатка раста више пута сам дуго разговарао с Владимиром Глигоровим. И сложили смо се око неопходне стратегије. Као резултат наших разговора, замолио сам га да за Министарство напише документ “Савети министру економије”, који је и објавио на интернет страници “Пешчаника”. Препоруке су веома јасне: штедња с једне стране, стимуланс у виду смањења пореза с друге. Штедња у виду решавања питања предузећа у реструктурирању и јавних предузећа. Решавање питања НЛП-а у банкама. Регулаторна реформа. И смањење намета на рад. Кренимо редом.

За раст морамо да олакшамо пословање. Поправимо пословни амбијент. Два кључна закона за ово јесу Закон о раду и Закон о планирању и изградњи.

Закон о раду решава питање отпремнине по годинама радног стажа, тако да ће се оне убудуће исплаћивати за године радног стажа код послодавца и његових повезаних лица, а не за све године радног стажа. Многи запослени, поготово они који раде за државу, примили су и по неколико отпремнина. Закон о раду, такође, треба да донесе лакше запошљавање и отпуштање. Циљ је раст запошљавања.

Неки људи се питају како лакше отпуштање може да доведе до раста запошљавања. Послодавац у великој већини случајева не отпушта људе зато што је бесан. А ако и спадате у ону мањину код којих је послодавац заиста бесан, боље да свакако бежите од њега. Послодавац отпушта људе зато што нема посла или зато што мисли да радник није добар. Тежина отпуштања директно се одражава на лакоћу одлуке о запошљавању. Ако је ризик да ће лош радник да вас тужи и после добије парницу на суду чији трошкови могу да вам униште малу породичну фирму, онда ћете гледати да га не запослите на неодређено време ако можете.

Закон о планирању и изградњи треба значајно да поједноставни поступак добијања грађевинских дозвола. Друго важно питање које решава јесте питање права коришћења грађевинског земљишта. Недефинисаност овог права је велики узрок пропасти наше приватизације и закочености многих стечајних поступака.

А раст? Шта ће нам донести раст и запошљавање? Пословна клима ће сигурно побољшати стање. Али она сигурно неће дати неопходну ињекцију адренлина која је потребна нашој привреди. Како стимулисати привреду?

Најбоља и најтранспарентнија и најефикаснија “субвенција” јесте смањење намета на рад. У Србији, кад легално запослите радника, да бисте му дали минималац од 180 евра, држави морате да платите још 120. Такође, ако један молер или веб-програмер погађа посао за 300 евра, да би пословали легално, од тог новца морају 120 морају да дају држави. То је неразумно. Не постоји пореска полиција на свету која то може да утера. Поблем нашег пореског система није што нам је просечна пореска стопа превисока, већ што нема прогресивности. На првих 300 евра који зарадите, а који су потребни за биолошко одржање човека, држава хоће да узме 120!

Ова пореска политика је главни узрочник запошљавања на црно или на сиво (део плате легално, део на руке). Рачуна се да имамо преко 500.000 запослених на црно и да је величина сиве економије и црног тржишта око 30% БДП. И Строс Кан (Страусс Кахн) је уочио да је величина сиве економије и црног тржишта и превођења њеног малог дела највећа краткорочна шанса за значајан раст.

Како утерати ову сиву економију? Смањењем намета на рад, и то смањењем доприноса и увођења прогресивног пореза на доходак. Предлог је да се доприноси на терет послодавца смање са 17,9% на 10%. Доприноси на терет запосленог би пали са 19,9% на 15%. Био би уведен прогресиран порез на доходак, и то тако да би на бруто плату до 15.000 порез био 0%, од 15.000 до 50.000 дин. 20%, а 30% и 40% преко 150.000 дин. Ово смањење намета на рад направило би рупу у буџету од око 30 милијарди динара. Од тога десет милијарди се односи на јавна предузећа и друштвена предузећа. Како су она и субвенционисана, рупа у буџету би била мања од 25 милијарди динара. Ово све би могло бити у потпуности плаћено смањењем субвенција.

Други корак би у наредним годинама било даље смањење доприноса на терет запсоленог са 15% на 10% (до краја 2014. године) даље на 5% и коначно у потпуности укинуто. Предуслов даљег смањења је проширење обухвата и боља наплата пореза.

Увођењем оваквог пореског система за значајан број фирми које запошљавају на црно, нестао би економски интерес за то. Порези и доприноси на минималац били би око 28% уместо данашњих 60%.

Дошло би до раста нето зарада, посебно у другом кругу. Здравство се више не би финансирало из доприноса већ из буџета. Сви грађани би добили здравствено осигурање без обзира на статус запосленог. Оверавање здравствених књижица би отишло у неславну историју.

Пре годину дана били смо суочени са сличним проблемом: велики дефицит, раст јавног дуга и пад прихода. Одлучили смо се на стезање каиша, смањење потрошње и подизање пореза. За раст нисмо ништа урадили. Резултат ових мера је да смо данас четири милијарде евра дубље у рупи, са још већим дефицитом и смањеном привредном активношћу. У недостатку стимулисања раста, стезање каиша и раст пореза смањили су агрегатну тражњу и економску активност. Не бисмо смели да поновимо исту грешку. И пре ступања на снагу нових мера, раст БДП у другом кварталу пао је на 0,2%.

Без стимуланса, ми смо на путу у трећу рецесију. Каиш треба стезати, али морамо да имамо одговарајућу меру стимуланса за привреду. Тај стимуланс је смањење намета на рад. По мом дубоком уверењу, то је најважније што можемо учинити за опоравак наше привреде, јачање конкуренције и подстицање производње и извоза. Учинити запошљавање јефтинијим и тиме производњу профитабилном.

Мислим да је било доста. Овако више не може. Морамо да окренемо нови лист. Ако не због нас, онда због своје деце. Оно што данас трошимо, трошимо на њихов рачун. Они ће плаћати све наше рачуне. Срамота је. Да не бисмо изгубили још десет генерација деце која ће у пунолетсво ући у земљи живог блата, корупције, без будућности, морамо да прекинемо с неодговорним понашањем. Доста је било.

Телеграф.рс / Извор: Недељник