Србија је у ноћи између понедељка на уторак повукла државну границу према доскора свом делу територије званом Косово и Метохија. Подигнути су и царински пунктови. То се зове признање независности Косова.
То су тражили Немци и Американци, у последње две деценије упорни, острашћени и готово неразумно дрски српски непријатељи. Све што Запад тражи, ево већ пуних 12 година, Србија даје. Ништа се није променило са новим режимом у Београду. Напротив, све говори да су ови нови, предводи их Српска напредна странка, према Западу сервилнији од својих претходника.
Пре неколико дана, Александар Вучић, лидер напредњака, први потпредседник Владе Србије, рекао је у Скупштини Србије: Ми морамо да прихватимо све што од нас траже јер без Европске уније нећемо преживети. Ово је доказ да Србија са новим режимом нема ни грам наде, да Вучић нема ниједну здраву идеју, да је политички недорастао месту на којем се нашао и времену која га меље као воденични камен зрно кукуруза.
Ово је једна од оних реченица које се у политици никада не изговарају. Чак и да је тачно то што је Вучић казао – а није тачно, држава увек може да преживи – то се не изговара. Ако кажете Европској унији да у њој видите бога свих богова, да без ње не можете, онда сте, да простите на изразу, ставили дупе на тарабе. Па ко год наиђе…
Због чега службени Београд све ово ради? Откуда та необјашњива, страшна, самоубилачка потреба постоктобарских српских режима да пристају на све а да за узврат нити шта добијају нити шта траже. Спас за Србију, подвикују по кабинетима Владе Србије, лежи у наставку пута ка Европи. Само да добијемо, понављају Вучић и Дачић, датум за почетак преговора. Шта и да добијете? Тек онда почиње пакао, свако поглавље које Европска унија буде затварала са Србијом, доносиће нове уцене и ултиматуме.
Многи у Београду знају да је у Бриселу већ припремљен нацрт новог Статута Војводине који ће тој српској покрајини вратити оно што је имала кроз Устав из 1974. године. Практично, Војводина ће постати република, равноправна са Србијом, а држава Србија се претвара у неку врсту конфедерације.
За Рашку област (Санџак) предвиђена је територијално-политичка аутономија. Кад то буде испостављено као захтев, Рашку ће у рекордно кратком року напустити сви Срби.
Претерујем? Фантазирам. Очајан сам па се на овај начин тешим и лечим? Не. Само призивам сећање на немачког амбасадора у Београду (звао се Андреас Цобел) који је још 2007. године рекао Србима да се не противе превише одвајању Косова од Србије, иначе ће им планути ватра у Санџаку и Војводини.
Уместо да су га истога часа најурили из Београда, због мешања у унутрашње ствари и претњи држави која га је угостила, ако треба прекинули дипломатске односе са Немачком, дајући до знања да су озбиљна држава, српски властодршци су погнули главе као овце пред клање.
То клање траје и трајаће све док Београд не каже да има линију која се не прелази; док јавно не саопшти како је Европа и лепа и пожељна, али да Србија може да живи и без те Европе. Има ли некога у тој јадној и напаћеној земљи, у њеној главној згради, у београдској Немањиној улици, да бар хладне главе размисли о овој могућности.
Све друго Србија је покушала.
Резултати су познати; пораз за поразом, понижења у низу, ултиматуми, претње и понека тепсија баклава из Приштине, као награда.
Вестионлине
