Историја

Теревенке пргавог принца

Таковци и Рудничани, искрено говорећи, никада нису превише љубили династију Карађорђевић, иако су војводе из овог краја биле међу најхрабријима који су се ставили под устанички барјак Карађорђа Петровића.

То је донекле и разумљиво када се зна да је Брусница, која је касније пресељена и од ње је настао Горњи Милановац, место где је створена династија Обреновића. Без обзира на то, разумни Таковци су главној улици у граду дали име краља Александра Карађорђевића, а његово име носи и једна школа у граду. Мање се зна да је у најстаријим таковским породицама Поњавићи, Раловићи, Антонићи, Сретеновићи, Исаиловићи, Терзићи… остало сећање на почетак 1910, када је у чувени Десети таковски пешадијски пук, по казни, али више је то било изгнанство, у тада далеку провинцију, у Горњи Милановац, стигао принц Ђорђе Карађорђевић.

– Наши дедови су знали принца Ђорђа који, према ономе што је радио као командант чете, али и према понашању у граду, одавао утисак или крајње незадовољног и неиживљеног човека, или особе која је стварно имала неке психичке проблеме. Причали су да би у касарни узјахао коња и толико га изморио до места званог Јасен да би животиња под њим угинула. По његовој наредби, код тог места га је чекао посилни с одморним коњем. О његовим теревенкама у хотелима Национал, Европа и у другим кафанама где су одлазили официри и да се не говори. Истина, кажу да је био веома храбар официр, али у граду није имао пријатеље – причају за “Вести” потомци савременика принца Ђорђа из старих милановачких фамилија.

За многе Милановчане принц Ђорђе је остао непрочитана књига. Ни у српској, односно југословенској историји никада до краја није расветљена мистериозна личност првог сина краља Петра Првог Ослободиоца. И међу историчарима постоји недоумица да ли је принц био психички болесна личност или је био жртва свог брата Александра.

Првенац кнеза Петра Карађорђевића, потоњег краља, рођен је на Цетињу, у кући свог деде по мајци кнеза Николе. После смрти кнегиње Зорке, кнез Петар је са децом живео у Женеви, а након мајског преврата 1903, на захтев пучиста, Карађорђевићи су се вратили на српски престо. Повратком у Србију, заправо, започиње и голгота принца Ђорђа којем је по рођењу припадало право да наследи краљевску круну.

Несуђени краљ је име добио по свом прадеди Карађорђу, а од њега је наследио и храброст, пргавост, неукротивост и преку нарав. Абдицирао је 1909, пошто је у наступу беса шутнуо свог послужитеља Стевана Колаковића, који је од повреда преминуо после неколико дана. То је било довољно његовим политичким непријатељима, међу којима су били Никола Пашић и Драгутин Димитријевић Апис, да га, уз одговарајуће лекарске дијагнозе, прогласе неподобним за српски краљевски трон. Након абдикације извесно време је провео на лечењу у европским установама, затим је био склоњен у гарнизон у Горњем Милановцу, рањен је у нападу на Мачковом камену који је сам предводио… Направио је низ дипломатских скандала, а онда је 1925. одлучено да буде смештен у специјалну психијатријску болницу у Топоници код Ниша.

Тамо је провео 16 година, док га нису ослободили Немци који су му, знајући да је омиљен у народу, понудили власт у Србији, што је он без икаквог размишљања одбио, али одбио је и сарадњу са квислиншким властима Недића и Љотића. Задобио је поштовање комунистичке власти. У разговору принца Ђорђа са Пеком Дапчевићем понуђено му је лично возило са возачем и све друге погодности, али он је то одбио. Уз пензију коју су му дале нове власти живео је повучено у свом стану у Јевремовој улици у Београду. Преминуо је 17. октобра 1972. у дубокој старости, а сахрањен је на Опленцу.

Оженио се у позним годинама

Док је боравио у Топоници принц Ђорђе Карађорђевић се у позним годинама оженио Радмилом Радоњић која је, вероватно, у то време у овој установи радила као медицинска сестра. Званично, Ђорђе и Радмила нису имали деце, али постоје и неке претпоставке да је у том браку рођена и ћерка Радмиле и Ђорђа о којој се готово ништа не зна. Радмила је након смрти сахрањена у маузолеју на Опленцу поред свог супруга и никада за себе, чак ни у шали, није говорила да је кнегиња.

З. Марјановић – Вести

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

  1. Vidjali smo se na pecanju. Obracao sam mu se sa “Vase visocanstvo”, a on meni sa kolega.
    Bio je prijatan, imao je stila, ali je bio cudak. Koristio je iskljucivo javni gradski prevoz.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!