Теревенке пргавог принца

Таковци и Рудничани, искрено говорећи, никада нису превише љубили династију Карађорђевић, иако су војводе из овог краја биле међу најхрабријима који су се ставили под устанички барјак Карађорђа Петровића.

То је донекле и разумљиво када се зна да је Брусница, која је касније пресељена и од ње је настао Горњи Милановац, место где је створена династија Обреновића. Без обзира на то, разумни Таковци су главној улици у граду дали име краља Александра Карађорђевића, а његово име носи и једна школа у граду. Мање се зна да је у најстаријим таковским породицама Поњавићи, Раловићи, Антонићи, Сретеновићи, Исаиловићи, Терзићи… остало сећање на почетак 1910, када је у чувени Десети таковски пешадијски пук, по казни, али више је то било изгнанство, у тада далеку провинцију, у Горњи Милановац, стигао принц Ђорђе Карађорђевић.

– Наши дедови су знали принца Ђорђа који, према ономе што је радио као командант чете, али и према понашању у граду, одавао утисак или крајње незадовољног и неиживљеног човека, или особе која је стварно имала неке психичке проблеме. Причали су да би у касарни узјахао коња и толико га изморио до места званог Јасен да би животиња под њим угинула. По његовој наредби, код тог места га је чекао посилни с одморним коњем. О његовим теревенкама у хотелима Национал, Европа и у другим кафанама где су одлазили официри и да се не говори. Истина, кажу да је био веома храбар официр, али у граду није имао пријатеље – причају за “Вести” потомци савременика принца Ђорђа из старих милановачких фамилија.

За многе Милановчане принц Ђорђе је остао непрочитана књига. Ни у српској, односно југословенској историји никада до краја није расветљена мистериозна личност првог сина краља Петра Првог Ослободиоца. И међу историчарима постоји недоумица да ли је принц био психички болесна личност или је био жртва свог брата Александра.

Првенац кнеза Петра Карађорђевића, потоњег краља, рођен је на Цетињу, у кући свог деде по мајци кнеза Николе. После смрти кнегиње Зорке, кнез Петар је са децом живео у Женеви, а након мајског преврата 1903, на захтев пучиста, Карађорђевићи су се вратили на српски престо. Повратком у Србију, заправо, започиње и голгота принца Ђорђа којем је по рођењу припадало право да наследи краљевску круну.

Несуђени краљ је име добио по свом прадеди Карађорђу, а од њега је наследио и храброст, пргавост, неукротивост и преку нарав. Абдицирао је 1909, пошто је у наступу беса шутнуо свог послужитеља Стевана Колаковића, који је од повреда преминуо после неколико дана. То је било довољно његовим политичким непријатељима, међу којима су били Никола Пашић и Драгутин Димитријевић Апис, да га, уз одговарајуће лекарске дијагнозе, прогласе неподобним за српски краљевски трон. Након абдикације извесно време је провео на лечењу у европским установама, затим је био склоњен у гарнизон у Горњем Милановцу, рањен је у нападу на Мачковом камену који је сам предводио… Направио је низ дипломатских скандала, а онда је 1925. одлучено да буде смештен у специјалну психијатријску болницу у Топоници код Ниша.

Тамо је провео 16 година, док га нису ослободили Немци који су му, знајући да је омиљен у народу, понудили власт у Србији, што је он без икаквог размишљања одбио, али одбио је и сарадњу са квислиншким властима Недића и Љотића. Задобио је поштовање комунистичке власти. У разговору принца Ђорђа са Пеком Дапчевићем понуђено му је лично возило са возачем и све друге погодности, али он је то одбио. Уз пензију коју су му дале нове власти живео је повучено у свом стану у Јевремовој улици у Београду. Преминуо је 17. октобра 1972. у дубокој старости, а сахрањен је на Опленцу.

Оженио се у позним годинама

Док је боравио у Топоници принц Ђорђе Карађорђевић се у позним годинама оженио Радмилом Радоњић која је, вероватно, у то време у овој установи радила као медицинска сестра. Званично, Ђорђе и Радмила нису имали деце, али постоје и неке претпоставке да је у том браку рођена и ћерка Радмиле и Ђорђа о којој се готово ништа не зна. Радмила је након смрти сахрањена у маузолеју на Опленцу поред свог супруга и никада за себе, чак ни у шали, није говорила да је кнегиња.

З. Марјановић – Вести