Терор као инструмент „Новог светског поретка“

Британска елита, радећи руку под руку са прекоокеанским колегама, већ много деценија поклања огромну пажњу истраживањима у области „занатског коришћења“ терора. Далеке 1918. године краљевске Војно-ваздушне снаге Велике Британије су прве у свету постале аутономна врста оружаних снага, после чега су их врло брзо искористили колонизатори у Ираку. 1921.године Лондон је донео одлуку да тадашњи ирачки устанак угуши не уводећи копнену војску, већ само масовним бомбардовањем. То је био први случај високотехнолошког терора, који је демонстрирао ефикасност и „јефтиноћу“ тог начина уништавања људи. Испоставило се да су експлозије бомби које се бацају из ваздуха, много јефтиније и делотворније од коришћења копнене војске која мора да се пребацује бродовима.

Пошто су прорачунали и уопштили стечено искуство, стручњаци једног од најзначајнијих центара Запада – британског Тавистокског института за међуљудске односе, направили су двадесетих година прошлог века темељан закључак: коришћење терора човека чини сличним детету код кога је рационално-критичка функција свести искључена, а емоционални одзив на различите ситуације је предвидљив и потпуно одговара манипулатору-терористи. Зато контрола нивоа узбуђености личности дозвољава да се контролишу велике социјалне групе.

Тавистокски институт је „израстао“ из Тавистокске клинике која је формирана 1921. године ради лечења лица, контузованих у Првом светском рату. Неке особине њиховог понашања су заинтересовале стручњаке из области управљања масовном свешћу. Структуру је надгледала непосредно британска краљевска породица коју је представљао гроф Георг Кентски (1902. – 1942), а такође енглеске тајне службе. У току Другог светског рата клиника је постала база Управе за психијатарију британске армије, а водио ју је бригадни генерал Џон Рис Роулингс.

Резултат истраживања, вођених између два светска рата је постало формирање теорије масовног „испирања мозгова“, ради промене социјалних и индивидуалних вредности, које су управљале развојем друштва. Један од најважнијих праваца рада је постало проучавање тоталитарних култова и секти у историјској перспективи, као средстава којима су контролисане читаве заједнице.

Почетком 30-их година Тависток је установио чврсте односе са Франкфуртском школом (коју је формирала европска олигархија ради разраде критичке анализе културе са неофројдовских позиција). У току 2. светског рата стручњаци и научници Франкфуртске школе и Тавистокског института су своје напоре координисали у оквиру америчких структура које су се бавиле вођењем психолошког рата (нпр. Комитета за национални морал и Стратешке службе за бомбардовање).

Једна од кључних фигура истраживања постао је доктор Курт Левин, који је емигрирао из нацистичке Немачке у САД, оснивач (под заштитом тог истог Тавистокског института) Харвардске психолошке клинике и Института за социјална истраживања. У току 2. светског рата он је радио у Управи стратешких служби (које је доцније претворено у ЦИА) где се бавио проблемима пропаганде, војне психологије, лидерства у војним јединицама и сл. Тих година је организовао Друштво за психолошка истраживања социјалних проблема, за чије је публикације о психолошким аспектима ратовања интерес показивао лично председник САД. Левин је разрадио план „ваздушног терора“ који су реализовали САД и Велика Британија у периоду 1942 – 1945. над Немачком.

Главни циљ до тада познатог најжешћег бомбардовања су била масовна убиства градског становништва. При том су бомбе савезника рушиле не војну инфраструктуру, већ пре свега немачке градове са женама, децом и старима. Смисао је био у томе, да се „истерорише“ борбени дух Немаца, да се при том код немачких војника сломи воља за пружањем отпора, тако што ће се убијати њихове жене, деца и родитељи. Врхунац такве праксе „надтерора“ у току Другог светског рата постало је уништење Хирошиме и Нагасакија 1945 године помоћу атомских бомби, градова који су били познати ваљда једино због тога, што су у њима постојале велике православне општине. (Правде ради треба да се каже да су само у једном немачком граду – Дрездену – уништили више људи него што их је страдало при атомском бомбардовању Хирошиме и Нагасакија). Левинове производе су Американци користили још у читавом низу ратова и конфликата (у Вијетнаму, Југославији итд). Међутим, област њиховог коришћења и примене је много већа. И осим војног аспекта постоји још један аспект, тако рећи – цивилни.

Конкретно, у раду „Перспективе времена и морал“ („TimePerspectiveandMorale„), који, по мишљењу западних научника, „представља упутство за гушење моралног духа нација и појединачних вођа“ К. Левин наводи: „Једна од главних метода за уништење морала помоћу стратегије заплашивања (терора) састоји се у прецизном вођењу рачуна о следећој тактици: потребно је да се особа држи у стању неодређености у односу на положај који заузима, као и у односу на то, шта та особа може да очекује у будућности. Осим тога, појединачна колебања између сурових дисциплинских мера и обећања да ће однос према тој особи бити добар, уз ширење о њој противуречних новости, когнитивну структуру ситуације чине нејасном, тако да у том случају особа о којој се ради губи представу о томе, да ли ће га било који конкретан план довести до жељеног циља или, напротив, одвојити од њега. У таквим условима чак и оне личности које имају јасне циљеве и које су спремне да ризикују, постају паралисане због јаког унутрашњег конфликта у њима, јер непрекидно морају да размишљају шта би требало да учине како би све било онако, како су они замислили“.

У наше време ствара се утисак да је то откриће активно коришћено, на пример, после терористичких акција 11. 09. 2001. у САД и 7. 07. 2005. у Енглеској, ради оправдања агресије против Авганистана и Ирака. У америчком друштву масовна психоза се одржава саопштењима о најснажнијем могућем биолошком оружју („сибирској куги“ и сличним најстрашнијим стварима од којих је чак један човек умро), у енглеском – помоћу врло лоше „друге серије“ експлозија за коју се не зна како је могла да се деси (овога пута је стварно један човек умро, односно, њега су устрелили полицајци који су били „паралисани јаким унутрашњим конфликтом“).

Чему све то? Ствар је у томе, да су последње деценије – време огромне револуције у развоју производних снага, у чијој основи лежи аутоматизација производње. У Европи је радничка класа фактички уништена. Данас се тиражирање било које врсте робе ради помоћу аутомата које контролише један оператор. Све за шта је потребан ручни рад је пребачено у Азију. То је променило положај елите у свету. Ако је у прошлости, у било ком уређењу, да би се одржало лично благостање, елита морала да експлоатише велики број људи, сада нестаје потреба за квалификованом радном снагом, на којој се у индустријској епохи држала производња. Као одговор на штрајкове у Европи и САД читаве привредне гране могу мирно да се пребацују у Кину, Јужну Кореју, Тајланд… Нестаје и потреба да се одржава и сачува начин живота већине средње класе. У ствари, на дневном реду је потпуна демонтажа социјалне државе.

Већ почетком 2000. године постојећи модели социјалног уређења су потпуно угушени, а западно друштво се нашло на ивици свеопште системске кризе. Интересантно је да је управо до септембра 2001. године, преко дугогодишњег, потпуно усмереног рада, Међународни монетарни фонд успео да се избори тако, да су се економије свих најјачих држава на свету истовремено нашли на ивици тешке кризе…

У тим условима постаје неизбежна оштра социјална диференцијација у читавом свету према сценарију који је направљен у задњој деценији 20. века на постсовјетском простору. После социјалне почиње и територијална диференцијација: елита је започела формирања својих енклава – територија, добро заштићених и ограђених од осталог света, на којима живе „новоруси“ („нови Европљани“ итд.), како би периферији омогућили да мирно живи без њих. Свет средине 21. века ће, највероватније, бити мрежа добростојећих енклава (Новог Севера), окружених територијом кибер фавела (Новог Југа). Да би се видело нешто слично, довољно је да се погледају Њујорк, јазбине Лос-Анђелеса, у Европи афро-арапски и турски сегменти које живе својим животом, Париз, Марсељ, у чијим арапским деловима, у суштини, француске власти немају шта да траже…

Међутим, бело становништво није спремно да се добровољно одрекне онога, што је освојено у прошлости. У Европи афере као што су Гајдарова и Чубајсова не би прошле: тамо би их брзо проценили и сместили иза решетака, али не би дозволили да се уништи економија. Да би се са том „тешкоћом“ изборили, потребно је да се код становништва створи комплекс мање вредности, да оно буде терорисано, да буде натерано да прихвати нове стандарде живота. А за то је потребна сила, довољно масовна и агресивна, која би се, не жалећи себе, бацила да европљане натера да прихвате тај нови стил. Такав инструмент је постао исламизам, за који су као окидач за почетак деловања постале терористичке акције 11. 09. 2001.године.

Николај Малишевски / Фонд стратешке културе