Лепо је било живети у Старом Грацку до 1999. године, присећају се мештани овог села надомак Липљана, а онда је, кажу, дошло зло.
Најпре бомбардовање, а онда још веће зло – убиство 14 жетелаца, после чега у овом месту ништа није исто.
Старо Грацко било је до бомбардовања једно од најорганизованијих села, истиче учитељ Зоран Ћирковић.
„Људи су се махом бавили пољопривредом, радили по фирмама, живело се много добро. Било је много интелектуалаца, доктора, инжењера, учитеља… Е, онда је дошло зло, дошао је рат, после рата још веће зло, тако да смо сви у неком бунилу, страху и даље. Жалимо за овим што гледате и то је то што ово село чини за сада“, истиче он док показује споменик жетеоцима.
Тог 23. јула 1999. године ништа није слутило на трагедију.
„Људи су пошли на вршу, да оврше хлебно жито, јер је била ратна година, они су пошли, позвали комшије, било је њих 14, помагали смо једни другима. Предвече су отишли поново и десило се то. У питању је била нека организација, јер 14 човека не може да убије један човек. Вероватно је то учинила нека маса људи, неки ти терористи, тако да је страдало свих 14, ниједан се није вратио кући. То је било нешто страшно за наше село“, присећа се учитељ.
Он истиче да су мештани тражили од британског Кфора да обезбеђује поље.
„Они су рекли `идите слободно кући, идите вршите, ми нећемо бити ту директно, али ћемо да обилазимо терен`. Није од тога ништа било. На два километра одавде су страдали, на тромеђи Грацко, Велики Алаш и Бујанце. Ту су страдали. Дан данас не знају се починиоци. Истрага је обустављена 2018. године без доказа. Кажу да је било без доказа. Еулекс је био присутан. Они су једноставно рекли да нема доказа и да обустављају истрагу, што нас је много погодило. Прво породице, али и нас све грађане овог села“, наводи Ћирковић.
Напади на Старо Грацко наставили су се и после тог немилог догађаја.„Ово је турбулентно село, није само то. Ми смо и након тога овде имали свакодневне нападе. Имали смо на пограничним деловима села, пуцали су на куће, рањавали људе, па је био и погром на наше село. Пуцали су са ове десне стране на село, али, ето, срећом, прошли смо добро. Хтели су да свим силама заузму село, када нису могли оружјем, онда су дошли парама, да купују куће и тако да је сада ово село негде пола-пола“, истиче он наводећи да је пре рата у Старом Грацку живело 530 Срба, а да их је сада 150, исто колико и Албанаца.(Фото: Јутјуб)Школа „Браћа Аксић“ у којој ради броји 18 ђака.
„Трудимо се, и ми као руководиоци села, и као грађани. У селу имамо три наше институције – амбуланту, школу, имамо и фудбалски клуб, тако да смо доста добро организовани и даље. Има живота, има деце, има младих, тако да само мало помоћи од стране наше државе и мислим да ово село и даље има перспективу“, наводи учитељ.
А жеља свих Срба у овом селу је јединствена. „Једина жеља нам је да се открију починиоци и да се сместе тамо где им је место. То је нешто што сваког дана чекамо. И породице и грађани“, истакао је он.Учитељица у пензији Милева Пешић радила је у школи „Браћа Аксић“ у Старом Грацку од 1977. до 2013. године. Сада живи у Новом Саду и присећа се живота у овом селу. „Село је мало, углавном се сви познајемо и све сам их познавала. Живот је био врло леп у Старом Грацку, сви су сложни били. Деца су до четвртог разреда ишла овде у школу, а после четвртог у Липљану. Имали смо пуно деце, долазила су деца из Великог Алаша ту у школу. Дружили су се, играли су се. Видите, има пуно простора ту. Људи су се исто дружили пуно, помагали су једни другима. Живот је био веома леп, али нас је 1999. година срозала у неком смислу, мада наш дух је остао опет јак“, истиче Пешић.Бомбардовање је, како наводи, утицало на то да се одсели око 30 породица из Старог Грацка, али је уверена да би се расељени Срби вратили својим кућама да се није десила трагедија 23. јула 1999. године, а затим и март 2004. Пешић се затим присетила кобног јула 1999. године када се 14 Срба није вратило из житног поља.
„Син наш је направио кућу горе на врх села и тамо смо седели испред, комшије, мој муж и ја. Дошао је Драган Одаловић и замолио Стева Лалића. Стево Лалић је био поморац, он је знао енглески једино од нас ту у околини, замолио га је да пође са њим до њиве, јер каже, `отишли су на жетву и нису се вратили`. Нема их још, мрак је падао. И онда је отишао и Стево, и мој муж и комшија један Ћаве. Дошао је Дула са трактором, ставио их у неку малу приколицу и пошли су тамо према њиви. Већ је мрак био. Чекамо ми. Мада је Стевова жена имала токи-воки и звала га да успостави везу са њим, међутим, каже, `не јављају се`“, препричава Пешић.
Мештани су, како истиче, по одласку у поље крај пута затекли пољопривредне машине како раде у месту.„Они када су дошли тамо, није ни близу њиве, на путу, затекли су трактор, комбајн, мотокултиватор, све стоји и ради, чује се звук. И на првом трактору на који су наишли, ту су наишли на човека који је био убијен. Био је за воланом, али трактор стоји. И онда су они помислили пошто је шумица ту близу, дај да се склонимо, пуцао је неко сигурно на њега, па су из те приколице склонили се у неко жито док је овај окренуо трактор и вратили су се назад. Тако да су тада знали да је само тај један човек погинуо, а онда је Стево отишао у Липљан у полицију и у Кфор. Једино смо њега могли да пошаљемо јер зна да се споразуме са тим странцима. Довео је Кфор и отишао са њима на место догађаја. Ту је видео да су сви мртви“, истиче она.
Мештани су се надали, истиче Пешић, да нису сви страдали, да су можда побегли, наводећи да Јовицу Живића памте по храбрости 1999. године, те да ће се однекуд појавити.
„Међутим, када су отишли са Кфором, то је било можда и око поноћи, установили су да су сви мртви и то су поређани, пострељани. Ваљда су прво по ногама гађани, да не могу да беже и онда су убијени. Е онда је настао пакао. Заправо, пакао је настао одмах у селу чим се они до мрака нису појавили. Дошли су из Кфора камионима, покупили су их, одвезли лешеве у болницу на идентификацију, па је сутрадан било то препознавање. Па онда, треба да се ископа 14 гробова, а народ као народ, не ваља да се копа претходног дана гроб, него тог дана кад се сахрањује. Међутим, ми нисмо имали могућности да се у току дана ископају гробови и да се сахране, него су дошли и људи из суседних села да помажу нашим. Када су их довезли из болнице у сандуцима, онда су ту били на платоу испред овог малог дома поређани сандуци, то је била катастрофа“, истиче Пешић.
Присећа се да је било забрањено Стеви Лалићу да обавести чланове породица, те да су представници међународних мисија рекли да ће то учинити сами позивајући мушке чланове породица. „Е сада, од тих породица, два брата Живић, жене и мајка, Илија је био син од једног, имао је седам година. Од породице Јанићијевић, исто жене. Нема ниједног мушког. Цвејић, мама и отац шлогирани и две сестре. Мали Јовановић из Топличана, има маму и сестру. Кота, само жену. Цвејић један исто, нема мушког. Ђекић има браћу, али браћа су му отишла за Србију, само му је мајка ту, значи опет нема мушко. Једино Драган Одаловић, чији је син погинуо, једино је он мушкарац могао да уђе тамо да сачека саопштење. Можете да замислите само како је онда било када су они рекли, мушке главе из породице да дођу да чују саопштење, али нема више мушких глава у тим породицама“, наводи она.Поред трагедије која је задесила породице, окрутно су се понашали и припадници Кфора, тврди Пешић.„Било је страшно, настао је јаук, лелек. Не може да се опише то, били су груби. Енглески Кфор је био ту у том тренутку и нешто су се смејали, они причају између себе и смеју се, а ми, само што не искочимо из коже. Онда су неке жене кренуле на њих, као `шта се смејете`, а они су били груби, као `бежите тамо`. Тако да смо доживели не само ту трагедију погибије, него и те грубости тог страног човека који је дошао наводно да нас штити“, препричава она.Иако се сада у Старом Грацку живи у сенци тог догађаја, Пешић наводи да је најбитније да се живи.„Ево, морам да кажем да сам ја одушевљена рецимо са тим мајкама које су остале са децом. Од Живића, било је од два брата седморо деце. Једна је имала троје и једна четворо деце. Сви су завршили факултете и удали се, поженили се. Остала је најмлађа која је имала четири месеца када јој је отац погинуо, и она је завршила факултет и верила се и ускоро ће свадбу да прави. Ја сам стварно одушевљена и дивим се тим мајкама, мада је цело село у почетку покушало да им помогне, ако су радови у питању или нешто, увек смо били сложни помагали једни другима. Али сам одушевљена што су деца успела да изађу из кризе, да се ишколују и да постану људи“, закључује Пешић.У атару села Старо Грацко 23. јула 1999. године, током жетве, убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Новица, Слободан, Миле и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић. Њихово убиство сматра се једним од највећих злочина након сукоба на Косову 1999. године, за који нико није одговарао.Седам Албанаца било је под истрагом. Унмик је у октобру 2007. године ухапсио Мазљума Битићија из села Велики Алаш, у близини Старог Грацка, због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца, међутим, он је два месеца касније пуштен из притвора услед недостатка доказа.Специјално тужилаштво у Приштини, заједно са Еулексом је 2017. године обуставило истрагу због недостатка доказа.
