Тешко коњу ког слепци терају

Шта бива када имате сервилан однос према некој братској држави – Русији да кажемо – и када не пропуштате ниједну прилику да тој држави изјављујете вечну љубав и патетично тврдите да “Србија без Русије нема никакву будућност”?

Бива, цењени публикуме, да амбасадор те државе почиње да се понаша као губернатор. И то са већим овлашћењима него у Матушки. Управо тако се понашао онај Конузин, онда је акредитован Њ.Е. Чепурин, који се у почетку држао добрих дипломатских обичаја, да би одскора и он кренуо Конузиновим стазама. Истина, са нешто мање славјанофилије у подтексту и мање патетике у гласу.

В чјом, дакле, било дјело? Било неко предавање на Академији за дипломатију и безбедност на којој је учешћа узео и руски амбасадор. Том згодом је Њ.Е. изјавио да је за Русији “неприхватљиво” евентуално Србијино чланство у НАТО пакту и да је то “црвена линија” преко које Матушка, претпостављам, неће прећи. Његова екселенција се начелно сагласио са придруживањем Србије Европској унији, али и ту је имао нека закерања. Добро, де, идите у ту унију – тако је отприлике рекао Чепурин – али немој да вас гуја уједе да једнога дана, када уђете у ЕУ, заборавите где вам је срце и какве су вам обавезе према нама. Па зар вам нисмо – наставио је амбасадор – подарили Јужни ток од кога ће грађани Србије видети десет пута више пара него од свих европских донација…

Чекај мало, помислих након ишчитавања амбасадорових пријатељских претњи. Да ли је Србија на вратима НАТО пакта? Јок, море. И то је – бар мене што се тиче – добра ствар. Лоше нам је, цењени публикуме, историјско искуство са војним пактовима, сетите се Мале Антанте, а најбоље нам је ишло кад смо били несврстани. Али чак да Србија одлучи да колико сутра приступи НАТО пакту, амбасадор Руске Федерације – без обзира колико би то Русији могло бити непријатно – не би смео да се меша у унутрашње ствари једне суверене земље. Бар не а да се суверена земља, у нашем случају – наша, макар мало не побуни, да бар не пошаље неку протестну нотицу. Што се у случају наше суверене земље неће догодити, тврд вам стојим. И зато се не треба чудити ако руски амбасадор у будућим обраћањима српској јавности још више повиси тон. Велика сила, није се с њима играти, тако се то правда. А сада почујте причу како је много мањим поводом, а са исто тако великом силом, поступио од нас много мањи Кипар. Елем, пошаље Америчка амбасада божићни поклон-корпу председнику Кипра, а у корпи флашу вискија Wild Turkey. И ја сам је добио, али у томе нисам видео ништа лоше. Напротив! Кипарски Грци су, међутим, у томе видели провокацију (Turkey значи и ћурка и Турска), па је Америчка амбасада видела силу муке док је објаснила да виски није био злонамеран? Шта ли би било, све се питам, да Руска амбасада пошаље џумхурбашкану флашу вотке “Независно Косово”. Да л би било мукајета?

Данас