Окупиране територије – На згаришту је бар било наде, причала је Слађана Милетић пре две године пред њеном кућом подно проклетијског Шестара и Асановог врха у којој живи шесточлана породица. Овог лета дочекала је новинаре на прагу скромног, неомалтерисаног објекта, иза кога су стајали пуни канистери. По највећој жеги и врућини, данима немају воду.
„Ситуација се променила доста, нажалост, нагоре. Истина, нада умире последња, ваљда сам зато и даље у Брестовику. Такве смо душе, па сањамо, мада су снови једно, а реалност друго“, додала је разочарано за портал Вести онлине.
Село Брестовик је некада са 100 домаћинстава било богато и развијено. Те 1999. од кућа су остала само згаришта. Како то страни донатори воде, 2004. је била „добар пример повратка“. Сећајући се доброг живота, мештани су веровали да ће очас посла, бар део тога моћи да врате. Ипак, ово место, на шест километара од Пећи, осипа се. Остало је 20 породица, свега пет са децом.
„Не виде људи више себе овде. Деца су порасла, отишла на факултете, за послом, јер га овде нема. Сви причају о неким светлим моментима које ћемо доживети 2020. или 2026, али овде те светлости нема. Хвала богу, деца су паметна па су схватила. Када оду моја и ја ћу за њима“, слеже раменима наша саговорница.
Празна обећања
Супруг Миодраг Дашић и она, четворо малишана подижу и школују од социјале од 9.000 динара и тешког и неизвесног физичког рада на пољу.
„Понижавајуће ми је да кажем да живим од социјале. Боље да су тај новац уложили у неке мини-погоне. Осећала бих се вредније, а и комшије Албанци би нас гледали другачије. Када ме види да чекам ту социјалу, трља руке и нада се мом одласку“, додаје Слађана.
За претходних 13 година од повратка ова породица је дочекивала министре, директоре и координаторе, који су им честитали и дивили се како у тешким условима подижу Марту и Мирјану, Бранка и Миљана. Давали су јој подршку када су непознате особе пуцале на њену децу и супруга док су били на излету на оближњој планини. Сви су, додаје Слађана, обећали помоћ:
„И све се то свело, на пуј пике не важи!“
Нећу да будем слуга
Миодраг Дашић, добровољац и учесник рата у Хрватској, чувао је своје село и за време рата на Косову. Засео је за столом испод икона и дубоко уздахнуо. Био је убеђен да ће остарити на свом имању. Док говори „немамо друге, осим да идемо“ стеже песнице, љут на себе што то прича:
„Ни не треба да нас дирају, сами ћемо ми да одемо. Не могу да останем да будем слуга код Албанца. То себи не могу да дозволим, а наша држава на то нас тера. Уместо да је од нас направила газде, држи нас ко социјалне случајеве“.
Посебно га погађа чињеница да је Брестовик доскоро било етнички чисто место, а сада се масовно продају имања.
„То је косовска политика, да откупе и раселе. А што ми падамо на њу? Је л се неко то пита? Управо политика је крива што је више од 30 кућа продато“.
Држава нас дели
Супружници кажу да су тешки услови живота, сиромаштво, неизвесност и стално неко чекање у коме се ништа ни за педаљ не помера, односе су међу то мало Срба у Пећи одвели у неку крајност и себичлук:
„Држава Србија је направила поделу на веће и свете Србе, ваљда по страначкој припадности, који иначе мењају странку ко чарапе, и нас друге. То је тужно и жалосно“.
Пред њиховим домом направили смо још једну фотографију. Насмејани, надају се да ћемо их ту затећи за две године. Страним донаторима се изгледа више не надају. На улазу у селу, недавно је направљено велико ромско насеље у којем неке друге породице чекају своју бољу будућност.
Народ је искоришћен
Миодраг је цео рат провео у Хрватској, а потом је рањен на Кошарама 11. маја 1999.
„Мало сам већи националиста. Наш српски народ је много пропатио у Хрватској, па сам имао потребу да одем и да га браним. На крају, тај народ је искоришћен и изманипулисан. Исто се нама дешава и овде“.
Београд греши
„У Београду можда ни не знају шта нам раде. Чија је памет била да се шаље онакав воз на Косово? Јесу ли размишљали о нама на југу? Сви њихови медији су пренели како припадници РОСУ певају опроштајне песме и иду на север да погину. Да се иједном нешто десило, ми бисмо доживели 2004. Не би нас било“, прича Миодраг Дашић.
Кривац уместо жртве
Слађана Милетић је „Вестима“ доставила снимак у којем јој секретар српске Општине Пећ и члан СНС-а прети да ће остати без посла и социјале ако не повуче кандидатуру за одборника са листе Самосталне либералне странке.
После тога, косовско Тужилаштво је подигло оптужницу, иако Слађана и тада и сада подвлачи да никога није ни тужила ни пријавила, већ је желела да јавност зна шта се ради са Србима на КиМ.
„Ја сам та која је уцењена и жртва, а мене Србија гледа као криминалца. Лако је проверљиво да никога нисам пријавила ни тужила, иако адвокат окривљеног прича супротно“.
Курир / Вести онлине, Ј.Л.Петковић
