Нереди на улицама Србије до крајности су замрсили и отежали успјешно привођење крају јединог преосталог налога који Вучић још није испунио – потписивања независности Косова
Режим једног од два посљедња европска тиранина (погодите гдје је други; да Вам помогнемо: и тај је на Балкану) уздрман је великим изливом народног незадовољства и непослушности током посљедња два дана. И поред своје бајне вјештине за прављење смицалица, Александар Вучић, тиранин о ком је ријеч, прерачунао се преозбиљно схватајући своју способност застрашивања народа ком су га прије осам година на власт махинацијама наметнуле западне обавјештајне службе.

Непосредни окидач за народни устанак био је утисак овог аутократе да се и даље може неограничено и некажњено играти мачке и миша затварајући народ, што је почео прије неколико мјесеци, по објави присуства вируса у Србији. Корона је Вучићевој поремећеној психи дошла као поручена. Окруживши се кликом медијских шарлатана који су добро осјетили садистичке склоности свог газде и били вољни да свему придају вештачку глазуру научности, Вучић је једва дочекао да примијени најстрожи, кинески модел. Током наизглед бескрајна два и по мјесеца, становништво је било подвргнуто бруталном режиму затварања које се током појединих викенда, укључујући онај на који је падао православни Васкрс, протезало на 96 часова кућног притвора. Али кад је у јуну одозго наложено да се наставе припреме за „изборе“ ометене короном, позери у улози љекара спремно су прогласили да је захваљујући Вучићевом генијалном поступању у ванредном стању Србија „побиједила“ корону.

Избори за скупштину тријумфално су инсценирани 21. јуна, а Вучићева странка је – нимало изненађујуће – добила двије трећине мјеста, док је остатак удијељен сателитским политичким скупинама. Испоставиће се да је овај дирљив израз народне захвалности за добро одрађен посао у погледу короне био стратешки непроцјењив ради омогућавања Вучићу, већ до грла у тајновитим преговорима да стави потпис и на формално одвајање окупираног Косова од Србије, да искористи преваром стечену тоталну контролу над Скупштином у сврху промјене Устава која би му омогућила да „легално“ управо то и учини.

Мислећи да је то и постигао, арогантни тиранин сe потом преиграо. Генијални доктор Вучић, разумије се, није ријешио питање вируса, већ је оно наставило да кључа испод површине (број заражених и умрлих грубим лажирањем је умањиван), а болничка инфраструктура у Србији доспјела је на ивицу пуцања. Вучић је зато у понедељак обзнанио једину терапију коју је у стању да наметне – бруталну силу. Запањеној нацији, која се тек почела опорављати од два и по мјесеца кућног притвора, уз то дубоко пониженој грубо лажираним „изборима“, објавио је да ће од петка поново наметнути затварање и присилити велике дијелове становништва, у почетном ступњу отприлике једну трећину, да се вакцинише.

Али то је била сламка која је камили сломила кичму.

У сриједу прошле недеље гомиле су се почеле окупљати пред скупштинским здањем да би бурно изразиле неслагање с тираниновим плановима.

Запањен неопростивим чином увреде величанства од стране својих хелота, видно уздрмани Вучић прави други гаф у два дана: поново се појављује на телевизији с националном покривеношћу називајући протестанте фашистима, наводећи да међу њима има и оних који вјерују да је земља равна плоча. То је било у сриједу у 3 поподне. Три часа потом, око шест навече, још већа гомила почела се окупљати испред Скупштине. Али, била је спремна и Вучићева цивилна паравојска, појачана кохортама убачених провокатора с налогом да изазову инциденте да би полицији пружили изговор за насилно гушење протеста. Напетост у ваздуху могла се сјећи ножем. Скупине режимских хулигана постављене су на неколико мјеста недалеко од скупштинског трга, спремне да прискоче у помоћ снагама „реда и закона“ кад им се нареди. Док је гомила у Београду скандирала против тиранина, сличне вијести стизале су и с улица Новог Сада, Ниша и других српских градова.

Шта сад чека Вучића? У прошли четвртак је ноншалантно одлетјео у Париз (колега му Чаушеску летјео је за Техеран недуго прије судњег му дана) да с Макроном разговара о договорима о Косову. Како год даље текао грађански отпор режиму, Вучић је за та два дана непоправљиво политички рањен. У очима својих покровитеља из НАТО, погођен је у најболније мјесто. Изгубио је легитимитет да представља Србију, због чега ће га, ма како се званично представљао, гледати као неког ко нема овлашћење да потпише било какав споразум којим ампутира 15 одсто државне територије и одриче се срца њене културе и духовности.

Нереди на улицама Србије до крајности су замрсили и отежали успјешно привођење крају јединог преосталог налога који Вучић још није испунио – потписивања независности Косова – послије ког ће постати баласт својим западним покровитељима, који ће га се отарасити и прије но српски народ буде у прилици да га ухапси. Западу је био потребан наизглед јак српски вођа с привидом подршке у народу који ће спровести тај подли чин, после чега би они рекли pacta sunt servanta (међународни уговор обавезује потписнике, нап. Стања ствари), намећући тиме обавезу и онима који дођу послије Вучића. Сад, међутим, читава та операција дјелује знатно мање извјесна, и чак и да Вучић по налогу нешто и потпише, његов потпис знатно губи на тежини и у законском и у политичком погледу.

Вучић је сатјеран у ћошак. Буде ли истрајавао на обавези према својим западним покровитељима да у име државе Србије и формално прихвати силовање поводом Косова, немири у посљедњих неколико дана биће мачји кашаљ у односу на оно што га у том случају чека. Настави ли да одуговлачи с обећаним чином издаје и покуша ли се повући из фаустовске погодбе коју је склопио да би дошао на власт и добио одријешене руке за пљачку, разбјесниће своје иностране менторе. А он одлично зна шта то значи.

Скоро да се човјек над њим сажали.

Стање ствари