Упркос нераскидивим историјским, духовним и културним везама, доброј војној сарадњи и чврстим политичким односима Русије и Србије, економски односи двеју земаља нису на највишем нивоу.
Како оцењујете војну сарадњу Србије са Русијом?
— Имамо добру војну сарадњу са РФ, што се не односи само на војно-техничку сарадњу, у смислу наоружања и опреме, него и на сарадњу министарстава одбране и наших војски. Тим поводом су потписани и споразуми између Русије и Србије у области сарадње одбране, али и војно-техничке сарадње. Паралелно са тим, одвија се и наша сарадња са другим државама и то веома транспарентно. Она се одвија у склопу наше политике војне неутралности и то су чисти односи, нема ту никакве тајне нити тајновитости.
Србија је вец́ предала списак потребног наоружања руској страни. Шта у скорије време можемо очекивати да нам буде испоручено?
— Специјална комисија за војно-техничку сарадњу Србије и Русије састац́е се у априлу у Београду и анализирац́е све чињенице… Прво треба видети шта је од свега тога реално набавити. Тај списак свих потреба које ми имамо не значи да ц́е он бити у потпуности испуњен, јер много тога зависи од финансијске конструкције.
Има ли шансе да добијемо С-300 или, још боље, С-400?
— Не можемо очекивати тако нешто ако немамо пара да то платимо. Вероватно данас имате у свету државе које би вам испоручиле разне врсте наоружања и технике, али за то је неопходно видети да ли постоје финансијска средства, и још је питање да ли постоји потреба за тако нечим. Али то није ствар нас као политичара, то је ствар те Комисије за војно-техничку сарадњу, која треба да види шта је од свега тога неопходно. То пре свега говорим због тога што је наша војска дуги низ година трпела све последице догађаја на нивоу бивше Југославије — није било средстава, нити је било могуц́е обнављати и занављати те војне потенцијале и управо због тога треба видети сад шта нам све недостаје.
Да ли смо искористили шансу на руском тржишту која се отворила након повлачења неких турских грађевинских фирми? Говорило се и о банкарским гаранцијама нашим грађевинарима, али и помоц́и државе пољопривредницима… Стиче се утисак да ту нешто не штима, да недостаје координација…
— Мислим да нисмо искористили све погодности које нам пружају добри политички односи са Русијом. Пре свега мислим да економски односи нису на нивоу политичких односа. Када погледате нашу спољно-трговинску размену, видец́ете да је она прошле године износила око 2,2 милијарде евра, што је чак мање за 200-300 милиона него 2014. Тако да сада имамо следец́у ситуацију — док нас с једне стране Америка и ЕУ прозивају да нисмо увели санкције Русији, ми имамо мањак, имамо смањење спољно-трговинске размене за разлику од тих земаља које су наводно увеле санкције, а имају повец́ање спољно-трговинске размене са Русијом. Генерално, нисмо искористили ни погодности онога што је Милошевиц́ потписао 2000. године, а то је систем слободне трговине. Подсетио бих да 99 одсто производа може да се увози и извози без царине, односно са царином од један посто. То је погодност коју ретко која земља има у свету.
Где је запело?
— Мислим да ми нисмо довољно организовани као држава и као народ да системски приђемо свему томе. Вероватно је неко време постојала и та заблуда, нарочито после 5. октобра 2000. године, која је значила да треба гледати на Запад, а да је Исток неко нужно зло. И неко време чак ни министарства одбране Русије и Србије нису сарађивала, што је незамисливо, имајуц́и у виду и историју, али и чињеницу да је вец́и део нашег наоружања управо и потицао из Совјетског Савеза, после Другог светског рата. Тако да нисмо у довољној мери искористили те потенцијале. Нисмо искористили довољно ни у области пољопривреде, ни грађевинарства. Подсетиц́у да од укупне спољно-трговинске размене, о којој сам говорио, 70 и нешто одсто су енергенти. Односно, од ове 2,2 милијарде евра више од две трец́ине или нешто мало мање од три четвртине су нафта и гас, кад је реч о нашем увозу. Хоц́у да кажем да смо ми у дебелом минусу кад је реч о спољно-трговинском односу са РФ и то је нешто на чему мора организовано да се ради. Ми смо зато направили те разне подгрупе, односно комисије које би требало да се баве разним темама наменски — значи, Комисија за војно-техничку сарадњу, за пољопривреду, туризам… Сад су почели да се баве и подстицајем наших грађевинских фирми да наступају на руском тржишту.
Својевремено се говорило о стварању новог „Генекса“, односно фирме која би откупљивала од сељака производе и пласирале их у РФ. Међутим, по том питању ништа није урађено. Хоц́е ли та прича, ипак, заживети?
— То је стара идеја, која се темељила на потреби да се евентуално наш извоз пољопривредних производа на неки начин координира… Постојала је чак и идеја да се направи и једно велико складиште за наше производе, негде близу Москве, али то, нажалост, никад није реализовано. Очигледно је да нам недостаје тај системски прилаз. Ја сам више пута говорио о томе да у односима са нашом брац́ом из Русије ми често изражавамо тај словенски менталитет, а то значи да су ти састанци веома срдачни, да се увек завршавају лепим речима, али да се између тих састанака мало шта конкретно уради. И онда следец́е године кад се сретнемо, опет причамо исте приче. Надам се да ц́е се то променити. Истина, сада нас очекују избори у Србији, али ако све буде у реду на тим изборима, очекујем да наставимо тај посао на следец́им састанцима које будемо имали. У октобру ц́е највероватније бити састанак Мешовитог комитета за економску сарадњу у Русији. Рогозин (потпредседник руске Владе) рекао ми је да планира да он буде одржан у руском граду Владимиру. Очекује се и посета руског премијера Дмитрија Медвеведа Београду. Лавров (руски шеф дипломатије) рекао ми је да је реалније да посета премијера Медведева буде у рану јесен, него сада. Треба сачекати формирање нове владе после избора, али о томе ц́е се још свакако разговарати.
Могуц́ности за сарадњу, ипак, има…
— Слажем се апсолутно. И сами Руси говоре о томе да има могуц́ности. И Рогозин је говорио о томе да има могуц́ности да наше грађевинске фирме раде, да има доста места где би могле да раде, да има доста и догађаја који се очекују, као што је Светско првенство у фудбалу, где је потребна изградња одређених објеката. Проблем је, такође, и у нашој земљи када је реч о предузец́има. Та предузец́а нису више као што су некада била. И сад кад се састанем са неким министром спољних послова у некој земљи, он спомиње неке фирме из прошлости. А ви када видите шта је данас остало од тих фирми, схватате да то више не може да се изведе. Дакле, питање је наше организованости и да ли ми можемо да радимо тако озбиљне послове.
А шта је то што у овом тренутку можемо да радимо?
— Мислим да је пољопривреда нешто што је реално, и где можемо да направимо велики помак. Вец́ смо остварили значајан напредак у извозу пољопривредних производа. Међутим, за то је потребна, као што сте и ви малопре рекли, нека координација и додао бих, систематичнији прилаз. Значи, ако вец́ имамо познатог купца, држава или банке би требало да помогну у финансирању производње за тако нешто. Јер очигледно је да ми сада имамо ситуацију да нам неко каже „можете да извезете“, а да ми немамо довољно количина да то урадимо. То је суштина. И још две ствари. Прва је превоз и како се наши производи допремају до РФ. У том допремању често има проблема — било да је реч о цени превоза, било да је реч о евентуалном кашњењу, па када су у питању пољопривредни производи, често се дешава да им прође рок употребе. И друга ствар је — „зелени коридор“, који нам је Русија сада понудила.
Шта подразумевате под „зеленим коридором“?
— То би значило да за робу за коју се договоримо, а нарочито из области пољопривреде, постоје једноставније процедуре како би се цео процес извоза тј. увоза што пре завршио. И то је добар предлог. Руска страна је послала тај предлог још пре око месец дана, а Рогозин ми је рекао да они још чекају наш одговор. Бирократија је увек бирократија. И руска бирократија је исто тешка јер треба да прођу дани да од тренутка кад вам неко нешто каже до реализације. Исто тако је и у Србији.
Спутник
