Србија је изгубила последњих шест година у сваком смислу, јер се у том периоду њен бруто друштвени производ није реално повећао, већ је тапкао у месту. За исто време задуженост је порасла за десет милијарди евра, при чему је видно повлачење страних кредитора, па се буџет попуњава искључиво уцењивањем домаће привреде да откупљује државне обвезнице. Чак ни то овом режиму не полази за руком, јер је за пола године продато тек око четвртине обвезница које су понуђене на слободном тржишту.
У свим својим наступима Александар Вучић и остали на власти истичу како су успели да смање јавни дуг. Када је 2012. ова коалиција преузела власт јавни дуг је био 14 милијарди евра, а на дан 30. јуна 2018. износио је 24.359.324.484 евра. Јавни дуг је увећан за десет милијарди евра. Ипак, ово је само делић укупног проблема…
Јавни дуг се састоји од дуга који има републички ниво власти (рачунајући и гаранције које даје за дугове локалног нивоа или појединих јавних предузећа) и локални ниво. На дан 30. јуна 2018. републички ниво је укупно дуговао 24.038.380.459 евра, а локални 320.944.024 евра. Скоро сав јавни дуг је, дакле, у рукама републичке власти. На овај начин се и власт концентрише на том нивоу, па тако и о локалним проблемима одлучује републичка власт, јер ако она не да новац за неки пројекат локална власт исти не може ни да спроведе.
При томе, локална власт додатно губи моћ, јер је све мање способна да се задужује, а то све више уместо ње чини републичка власт. На дан 31. децембра 2017. републичка власт је дуговала укупно 23.550.953.473 евра, а локални ниво 329.433.985 евра.
За првих шест месеци ове године локалне власти су смањиле своја дуговања (истина за само око 8,5 милиона евра), док је републичка власт повећала своју задуженост за преко пола милијарде евра. Власт истовремено тврди и да је смањен ниво задужености према бруто домаћем производу. Питање је, само, да ли је то смањење реално или само номинално. Да би се то израчунало, потребан је један стабилан оријентир, нешто слично непокретној тачки на хоризонту како би се израчунало кретање.
За ово се уобичајено узима просек бруто домаћег производа Европске Уније и земаља кандидата за чланство. У 2012. години, када је садашња коалиција преузела власт у Републици Србији, домаћи БДП је износио 37 одсто поменутог просека, а на крају 2017. године био је, такође, 37 одсто. За шест година ове власти, Србија уопште није напредовала у том смислу, већ је само пратила раст бруто домаћег производа земаља ЕУ и кандидата за чланство.
Од Србије је у Југоисточној Европи на овој листи гора је само Албанија, чији је БДП опао за један одсто у поменутом периоду. Највише је напредовала Црна Гора, чији је БДП 2012. износио 39 одсто просека (Србија је имала 37 одсто), а 2017. је досегао 46 одсто (Србија је остала на 37 одсто) уз укупни раст од 17,9 одсто.
У Источној Европи најближа просеку је Чешка, која је 2017. достигла 89 одсто уз раст од 2012. за 8,5 одсто, а на другом месту је Словенија са 85 одсто од просека, уз раст од укупно 3,7 одсто. Брже од српског растао је и бруто домаћи производ Босне и Херцеговине (6,7 одсто) и Македоније (8,8 одсто), која је у 2017. стигла Србију и сада остварује такође 37 одсто од просека свих БДП-а чланица ЕУ и земаља кандидата.
Смањење процентуалног учешћа укупног јавног дуга у БДП је у Србији, зато, само номинално, а не и реално, јер у односу на поменути просек наша земља тапка у месту и за последњих шест година уопште није напредовала.
Када погледамо структуру поверилаца, постаје нам јасније не само како долази до тога да републичка власт успева да се наметне као посредник између локалних власти и кредитора, већ и у колико дубокој кризи се држава налази. На дан 30. јуна 2018. домаћи повериоци су потраживали 9,743,172,786 евра, а страни 12,653,861,158 евра. По детаљном извештају Народне банке недостаје око две милијарде евра у односу на општи извештај НБС-а о укупном задужењу Србије. Један од ова два извештаја је, очигледно, „фризиран“.
У сваком случају, видљиво је како домаћи повериоци потражују све више пара од Србије, док се страни полако повлаче. Поређења ради, на дан 31. децембра 2015. унутрашњи дуг је износио 9,050,982,005 евра, а страни дуг је био 13,370,456,187 евра (званични извештај Народне банке Србије).
У некој држави са стабилном демократијом и уређеним тржиштем била би добра вест да се држава све више задужује код домаћих поверилаца. У случају Србије, међутим, ово је лоша вест, јер показује како странци имају све мање поверења у садашњу власт и привредну ситуацију, па се новац набавља од овдашње привреде по систему „ти мени кредит, а ја теби прво место на тендеру“. На овај начин се буџет додатно оптерећује, јер не само што на тендерима плаћамо више него што он реално вреди (јер поверилац жели да што пре дође до својих пара уложених у државне обвезнице) већ смо и даље у обавези да преузети кредит једног дана вратимо. Наш народ би рекао: „скупља дара, него мера“.
Пошто велике системе, али и најважније тендере, контролише централни, односно републички ниво власти, она на овај начин успева да се задужи на слободном монетарном тржишту, а локални ниво је далеко мање интересантан за ову врсту инвеститора, тако да он преживљава задужујући се код саме државе, чиме локална самоуправа све више постаје зависна од републичке власти. Да економска ситуација уопште није добра и да страни повериоци са правом избегавају Србију, види се и из стања на монетарном тржишту.
Од почетка 2018. године, па до 19.јула народна банка Србије је укупно купила на међубанкарском тржишту 1,49 милијарди евра, а продала само 180 милиона евра, како би се сачувала стабилност динара. Пошто је пласирано 8,3 пута више девиза него што је откупљено, видно је да капитал напушта Србију.
По стопи реализације понуђених државних обвезница види се да држава не покушава мање да се задужи, већ јој за руком не полази продаја свих обвезница. Тако је, на пример, 17. јула 2018. поново понуђена емисија обвезница од 23. јануара у укупној вредности од 110 милијарди динара. Тог дана је продато само 3,8 одсто тих хартија од вредности, а укупно је за пола године из ове серије продато обвезница у укупној вредности од 27.008.510.000 динара.
Из овога се види да се држава мање задужује зато што су инвеститори све мање заинтересовани да у њу улажу, јер се не смањује обим понуде, већ обим потражње њених обвезница. Због тога ће власт морати да прода и последње јавно предузеће и то у бесцење, како би дошла до пара да попуни буџет. Све ово указује на то како су инвеститори, посебно они страни, проценили да се не исплати куповати српске обвезнице, јер држава није довољно стабилна да би били сигурни да ће моћи да поврате свој новац. Једна држава је стабилна, ако јој је привреда стабилна, а то значи да домаћи произвођачи могу да издрже тржишну утакмицу и конкуренцију странаца.
Ако се изузме ИТ сектор (на који је овај режим такође кренуо као на најгорег непријатеља!), Србија је претежно аграрна земља. Од како је постојећа коалиција дошла на власт 2012. године субвенције по једном хектару су износиле 14.000 динара, а крајем јуна 2018. само 4.000 динара. Истовремено је и нафта поскупела, па је литар некада коштао 95 динара, а данас 165 динара.
Уз све то, пале су на светском тржишту и цене основних аграрних производа, што је (уз постојећи монопол накупаца) довело до вратоломног пада и на домаћем тржишту. За последњих шест година је малина са 235 динара по килограму доспела на само 80 динара, а кукуруз са 24 динара по килограму на 16,7. Килограм пшенице је пре садашње коалиције на власти коштао 28 динара, а ове године је 17,7 динара, тако да у воду пада и аргумент Вучића како једемо јефтин хлеб, јер се његова цена није спуштала у складу са ценом пшенице, већ су се само смањивале буџетске субвенције.
Домаћа привреда, у највећој мери оријентисана на аграр, све мање зарађује, пољопривредна производња замире, што нужно доводи и до поремећају на тржишту, као и до одлива девиза (јер се увози више како би се покрио мањак). Све то негативно утиче на оне који су спремни да купе наше државне обвезнице.
Велики кредитори, као што су Међународни монетарни фонд и Европска банка за обнову и развој (ЕБРД, која се у Србији појављује и у улози кредитора и инвеститора) напуштају Србију, а њихово место све више заузимају приватни кредитори, међу којима је све више домаћих правних и физичких лица.
Тако прибављени кредити су увек скупљи од оних које дају међународне организације, што ће у будућности, када на наплату доспеју данашња задужења, представљати додатно оптерећење за буџет. Да би се ово променило потребно је реално повећање бруто домаћег производа чиме би се охрабрили страни инвеститори који сада у Србију долазе само зато што је овде радна снага јефтинија него у Африци и што од државе добијају субвенције.
Милан Маленовић / Таблоид
