Ти си Ковач ловио шпијуне!? Уловио си ти само гајбу од милиона еврића на Дедињу

Овако, у разговору, за “Новости”, објашњава како су настале безбедносне службе генерал Светко Ковач, бивши директор Војнобезбедносне агенције (ВБА). На РТС је почело емитовање серијала “Тајне службе Србије”, за коју је сценарио написао управо Ковач.

– Серијал обухвата период од настанка служби безбедности, негде од 1876. године, када су створени зачеци војних, односно 1899. године када настају цивилне службе, и завршава се деведесетих година, непосредно пред почетак грађанског рата у Југославији. Обрађујемо и период када нису постојали специјализовани органи, али су били развијени безбедносни послови, у време Карађорђа и кнеза Милоша.

Шта је карактеристично за тај период?

– У време стварања модерне српске државе шпијунажа је била један од главних проблема. Устаничка власт донела је неколико уредаба, од којих је једна регулисала да се из српских градова протерају сва “празноодајућа” лица за која се сумњало да би се могла бавити шпијунажом у корист непријатеља. Сва писма слата у иностранство морала су бити написана на српском и прегледале су их устаничке власти. Кнез Милош је одмах после Ђакове буне створио разгранату мрежу доушника, како га народно незадовољство не би поново изненадило. У то време писма су писана тајнописом, лимуновим соком и растопљеним барутом. Кнез је 1837. издао наредбу да се отварају писма која иду у Аустроугарску. Војни закон из 1839. прописује казне за издају, шпијунажу, побуну, а смртна казна следи онима који су “ишли против Устава”.

Од када можемо говорити о модерној безбедносној служби?

– Кнежевина Србија је на школовање у европске метрополе слала младе људе, који су се враћали са новим идејама. Једна од њихових области интересовања биле су и службе безбедности. Модерна безбедносна служба почела је да се ствара одмах после Берлинског конгреса и признавања Србије као суверене државе. У организационом смислу највише је коришћено француско искуство, и обједињавање обавештајне и контраобавештајне функције, али и искуства земаља које су биле српски непријатељи.

Какав утицај су домаће службе имале на кључне догађаје у земљи, а каква је била улога страних?

– Домаће службе су имале утицај на преломне тренутке у историји, међутим, често се та улога или минимизира, или јој се даје превелик значај. Генерално, када су домаће службе слабе, стране имају већи утицај, и обрнуто. Добар пример је период између 1934. године, после убиства краља Александра, и 1941. пред напад нацистичких и фашистичких сила. Тада су се на простору Краљевине сукобљавале немачке и британске службе у намери да Југославију увуку у Тројни пакт, односно антифашистички савез. Југословенска служба је била немоћна због унутрашњих политичких сукоба и нејединства власти.

Каква је њихова улога приликом покушаја атентата на краља Александра, у Загребу, 1933. године?

– Начелник Обавештајног центра у Суботици, капетан Константин Плавшић, крајем 1931. године, добио је извештај од поузданог извора да се у Мађарској, на салашу Јанка Пуста, који је изнајмио Густав Перчец под лажним именом, обучавају терористи и да ту повремено борави Анте Павелић и представници мађарских и италијанских обавештајних служби. На салашу је стално била и љубавница Перчеца, Јелка Подгорелец. После једног сукоба са Перчецом, Јелка бежи у Беч, о чему Плавшић извештава Владету Милићевића, једног од најбољих обавештајаца. Милићевић је пронашао Јелку и убедио је да се врати на салаш и доставља му извештаје. Тако је атентат спречен.

ИСТОРИЈАТ Сцена из серије “Тајне службе Србије”, Фото промо

Зашто онда није спречено убиство 1934?

– Око убиства краља у Марсељу и даље има нејасноћа, које ће то остати све док Француска не отвори архиве. Чињеница је да су југословенске службе безбедности успешно пратиле припреме и планове за извршење атентата. Имали су податке о кретању терориста и о томе упознали француске службе и полицију, али ове нису предузеле ни најосновније мере заштите.

Каква је била улога безбедњака у време сукоба са ИБ-ом?

– Југословенске службе безбедности су у време Информбироа постигле значајне резултате на супротстављању обавештајној и субверзивној делатности совјетске и других земаља Источног блока. На унутрашњем плану остала је, међутим, велика мрља у раду војних и цивилних служби. Голи оток и неосновано оптуживање, затварање и прогон великог броја људи, нељудске и бездушне методе не могу се ничим оправдати. На “пакленом острву” су завршили и неки припадници Удбе и Коса, поједини неосновано оптужени. Карактеристичан је случај Бошка Чолића, Титовог пратиоца од почетка рата до 1948. Тито је у њега имао велико поверење. Чолић му је неколико пута у рату спасао живот. Оптужен да је радио за совјетску службу, прошао је голготу.

Како су се службе бориле са емиграцијом?

– Један од највећих успеха на том пољу је операција “Гвардијан”, вођена 1947. и 1948, у којој је ухапшено 19 усташких група и ухапшено или убијено 96 убачених терориста. Пошто су у првој групи, убаченој у Хрватску, ухваћени Анте Врбан и Љубо Милош, усташки злочинци из логора Јасеновац и Стара Градишка, створени су услови да Удба у канале пребацивања и јатаке на терену убаци своје људе. Када је Љубо Милош прихватио сарадњу са Удбом, вођена је класична обавештајна игра са руководством усташке организације у Филаху. Због погоршања безбедносне ситуације након Резолуције ИБ, наређено је да се оконча акција. Ипак, 4. јула 1948. ухапшен је главни организатор и злочинац Божидар Кавран. Следећа мета требало је да буде Анте Павелић.

Због чега је битан Брионски пленум?

– Брионски пленум је један од најзначајнијих догађаја у историји служби безбедности. Једна димензија су мере усмерене на елиминисање Александра Ранковића, а друга је улога служби у том догађају. У службама су нагомилане злоупотребе које нису решаване, а Иван Стево Крајачић и Едо Брајних су их искористили за лансирање афере прислушкивања и разбијања савезне службе. Поред слабљења савезне Удбе, као ослонца федералног концепта, и губљења њене руководеће функције и претварања у координатора републичких служби, требало је ослабити и Удбу Србије, за коју је процењено да је такође била главна подршка Ранковићу као репрезенту федералног, насупрот конфедералном концепту, као путу за разбијање Југославије. Брионски пленум је имао и неке позитивне промене: донете су тезе за реорганизацију Удбе, усвојен је нови Закон о унутрашњим пословима, формирана Комисија за контролу СДБ. Југословенске службе су од Брионског пленума стално разбијане и затваране у републичке границе, одакле су деловале као инструмент републичких руковостава.

Ко заиста управља службама и има ли њихове контроле?

– Како службе безбедности функционишу у пракси највише зависи од актуелне власти и њеног опредељења да ли желе да раде у демократски и правно уређеном амбијенту или у недефинисаном стању, када су веће могућности злоупотреба. Наравно, од великог значаја је контрола коју врше парламент, судска власт, јавност.

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Новости.рс