Кинеска влада објавила је да је за комерцијалне летове отворила највиши аеродром на свету.
Реч је о аеродрому Даоченг Јадинг који се налази у једној аутономној области централне кинеске покрајине Сечуан, тик уз границу с Тибетом.
Ради се о планинском подручју где живи махом тибетанско становништво, а које је од великог стратешког значаја за кинеске власти јер се ту налази историјски прилаз из централне Кине према Тибету.
Зато је последњих година Кина улагала доста финансијских средстава у то подручје, одлучивши, између осталог, да изгради аеродром 4.411 метара надморксе висине, управо да би олакшала саобраћај према Тибету.
До сада постојећим саобраћајницама се од Даоченга до Ченгдуа, главног града Сечуана, путовало два дана, а сада се авионом та раздаљина прелази за 65 минута.
Аеродром је не само рекордер по висини на којој се налази, него је истовремено и други на листи аеродрома с најдужом пистом иза њујоршког аеродрома Џон Кенеди.
На тој висини, наиме, ваздух је јако риједак, па авионима треба много више времена да се зауставе када њихови мотори раде уназад након слетања на писту. Писта је зато дугачка чак 4.200 метара.
Слика Тибета мења се брзином брзог воза
Аеродром је део огромног пројекта кинеске владе којим се предвиђа повезивање некада потпуно изолованог Тибета са околним кинеским покрајинама.
Својевремено у том делу Кине уопште нису постојале прикладне саобраћајнице. До тибетанског главног града Ласе могло се стићи само несигурним авионским летовима до тамошњег малог аеродрома. Тај недостатак саобраћајних веза је само отежавао кинеску контролу над немирним Тибетом у претходним деценијама.
Но, како је Кина у последње време економски ојачала, у Пекингу је створен план да се – неозависно од тога колико ће то коштати – унапреде саобраћајне везе, и то не само да би се лакше пребацивала војска, него и да се унапреди свеукупна економија Тибета, а посебно размена добара с другим деловима Кине, али и са страним земљама, те да се развије туризам.
Почело се с изградњом путева на стратешким правцима, али то није било довољно за битно унапређење свеукупног саобраћаја будући да је Тибет огроман, па је и с најбољим путевима тешко савладавати тамошње даљине.
Зато је прво скован амбициозан план повезивања Ласе с другим деловима Кине супербрзом железницом. У јулу 2002. године Кина је званично почела изградњу тог великог економског пројекта, за који се знало да ће – када буде завршен – имати не само економско него и огромно политичко значење, па је стога изазивао и неке контроверзе.
Тада је почела изградња те 1.118 километара дуге железничке пруге, која данас повезује град Голмуд у кинеској провинцији Квингхаи са главним градом Тибета Ласом.
Била је то прва железничка пруга која је Тибет повезала са другим деловима Кине. Било је предвиђено да ће пројект коштати 2,5 милијарди долара, а најављено је да би изградња требало да буде завршена до 2007. године.
Била је реч о технички изузетно тешком пројекту, јер је било предвиђено да ће највећи део железничке пруге пролазити трасом која се налази на висини од преко 4.000 метара, па ће то бити и највиша железничка пруга овог значаја на свету. На једном месту возови се пењу и на преко 5.000 метара.
Пруга се градила на геолошки тешком смрзнутом терену, у подручју познатом по бројним потресима, одронима, те другим природним појавама које ће претити прузи. Највећи део пруге пролази кроз ненасељено, еколошки врло осетљиво подручје, а делови пруге градили су се у подручјима разређеног ваздуха, што је изазивало тешкоће радницима.
Због тог разређеног ваздуха и локомотиве и вагони возова који тамо пролазе посебне су конструкције, па је чак предвиђено посебно снабдевање кисеоником за сваког појединачног путника.
Упркос свим тешкоћама пруга је била завршена чак и пре него што је било предвиђено, па ју је ондашњи председник Ху Ђинтао пустио у саобраћај 1. јула 2006. године.
Пруга је, међутим, коштала знатно више него што је било предвиђено – чак 3,7 милијарди долара – али по тврдњама кинеских власти њена изградња се у потпуности исплатила, јер та пруга већ увелико мења стање у Тибету. Већ је најављено да ће се градити нове деонице унутар Тибета, а предвиђена је и веза према југу до Непала и Индије кроз Хималаје.
Мрежа аеродрома
Но, кинеске власти су уз ову железницу ушле у још један велики пројекат, а то је била изградња целе мреже аеродрома у разним деловима Тибета, те у покрајинама које се граниче с Тибетом.
План изградње мреже аеродрома био је објављен 2007. године. Према том плану било је најављено да ће Кина у наредних неколико година у Тибет уложити 10 милијарди евра, што је за 40 одсто више него што је потрошила у протеклих 10 година.
Највећи део тог новца требало би да буде утрошен за унапређење инфраструктуре, али је речено да ће део новца ићи и за друге пројекте.
Важна ствар у том плану била је и изградња поменутог модерног највишег аеродрома на свету.
Укупно је било најављено 180 нових пројеката, али и настављање неких постојећих.
На вест о овом плану лоше су тада реаговале организације тибетанских избеглица у иностранству, које се боре за независност Тибета, а које су тврдиле да је то даљи наставак поробљавања Тибета од стране кинеских власти, те припрема за експлоатацију тибетанских природних богатстава.
У Тибету су, тврде представници тибетанских организација у избеглиштву, недавно откривена велика рудна налазишта, па се све то ради да би се рудна богатства могла извлачити из Тибета.
Локалне кинеске власти тврдиле су да то није тачно, те да је главни циљ ових инвестиција поправљање животног стандарда сиромашног локалног становништва, што се види и по пројектима повезивања 80 одсто тамошњих насеља путевима и изградње сигурних извора воде за 2,76 милиона тамошњих становника, што је све било предвиђено планом Пекинга.
Кинеска службена теза увек је била да је Тибет нераскидиви део Кине, те да ће Кина то јединство своје територије бранити свим средствима. Зато је у неким раздобљима Кина користила врло репресивне методе да сузбије тамошње побуне и немире.
Али, с друге стране, службена је теза и то да се Тибет може трајно умирити само ако ће Кина значајно улагати у његов развој, те побољшавати животни стандард тамошњег становништва које у неким руралним подручјима живи и даље у складу с вишевековном традицијом.
Бусинесс.хр
