Ткзв. „српске елите“ су најобичнији безбожнички и пљачкашки олош, незајажљиви грамзивци..

Падамо у очајање гледајући како су нам представници тзв. „српске елите“ често најобичнији пљачкашки олош, који је ко зна колико пара отео од овог јадног народа. Сваког дана афере, милиони и милијарде одузети полугладним и убогим људима, а пљачка се, засигурно, наставља. Да ли је чудо што смо толико пропали?

Наравно да није. И нису ту криви Американци, Енглези и Немци, него домаћи безбожнички олош, незајажљиви грамзивци којима никад није доста. Залуду је упозоравао Свети Николај Жички, говорећи: „Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју – шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима изблиза или издалека“.

Чудимо ли се онда што нам туђини земљу отимају кад олош на власти не мари за овакве речи Светог Николаја?
Њима на укор и вечну срамоту, има и сасвим другачијих примера.

Случај из Чачка

Године 2013, августа месеца, десило се једно људско чудо у Чачку: брачни пар Стевановић, Дејан и Милка, купио је и уселио се у стан у Његошевој улици број 14, а Дејан је одмах вратио кључеве дотадашњег стана у Книћаниновој 18. Он је, као ратни војни инвалид прве групе, претходни стан добио на трајно коришћење и то још половином 2001, али је одлучио да кључеве овог стана врати Удружењу ратних војних инвалида, како би припао неком другом од ратних војних инвалида или породица погинулих у ратовима од 1991. до 1999. године.

Дејан Стевановић је српски херој који је, као добровољац Војске Југославије, рањен у борбама код Брчког, и остао је да целог живота носи последице рањавања; метак изазива велике болове, јер се налази близу кичме и не може да буде одстрањен. Њега и његову супругу годинама знам, још од доба кад држава није имала никаквог разумевања за њега и његов страдалништво. Живели су у рушевном самачком хотелу на Алваџиници. Чак ни тада, када му је било најтеже, Дејан није роптао, нити је икада помислио да жали на то што је пролио крв за свој народ; и он и супруга су се уздали у Бога, и чекали. Онда су, 2001, добили стан. И кад су стан купили, вратили су га потребитима, иако нису морали то да учине. Новинарима је својевремено рекао: „Многи су нам рекли да нисмо паметни што враћамо стан. А ми гледамо у небо, горе има неког“.

Наравно да има Неког, драги Дејане и Милка, дивни и добри православни Срби. Тај Неко је Господ наш Исус Христос, Бог Светог Саве и Светог кнеза Лазара, Светих Пајсија и Авакума, Карађорђа и Танаска Рајића, војвода Степе и Мишића и ђенерала Драже. Он гледа све нас – и ове што државу пљачкају, и ове што станове враћају, и мери и одмерава. Биће нама, Србима, по Његовој Љубави, која је Правда и Истина. Земља витезова се, ако се овако настави, коначно претвара у земљу пацова; али, док је људи попут вас, нада још није умрла.

Вама, драги Дејане и Милка, хвала на томе што (за разлику од оних који живе животом прасаца што се у блату ваљају, а тврде да се баве политиком – бригом о општем добру), гледате на небо, и знате за Небеског Оца.

Владимир Димитријевић, Борба за веру