TO

То устаје сат пре него што легне, јер је, проучавањем Специјалне и Опште теорије релативитета, дошло до квантног сазнања, да ко спава – тај не ради.

То свлачи пиџаму, и навлачи фармерке, кошуљу и сако домаће производње. Додуше, на етикети пише “Маде ин ПРЦ”, али Кинези су се довољно одомаћили, да више и нема потребе за домаћом текстилном индустријом. “То је добро”, помисли То, “јер бих и за домаћу текстилну индустрију морао да поклањам субвенције странцима”.

То утрчава у градски аутобус (први јутарњи!) , којом приликом објашњава возачу због чега је битно да нагази по гасу, уколико путем наиђе на патку жуте боје и предимензионираних димензија.

То успева да, до зграде Владе, убеди возача градског аутобуса, да ће да живи боље и да ће овог месеца да добије плату, уколико престане да га мрко гледа, шкргуће зубима и помиње му фамилију на сваком скретању удесно, обавезном правцу кретања возила, скретању улево, знаку “стоп”, зеленој, црвеној и, нарочито, жутој светлосној сигнализацији.

То, чило и орно, дотрчава до зграде Владе, лупањем у врата и оштрим дрмусањем покушава да пробуди портира, којом приликом му прилази монах Антоније, и поздравља га речима: “Иш, Сотоно!”.

То се крсти (једном брзо и двапут кратко), док из првог грма оближњег парка, дотрчава обезбеђење, вади своје кајле са предимензионираним крстовима, од којих могу да се излију звона Богородичне цркве у Паризу, па пошто приме благослов од монаха Антонија, разваљују врата, избацују портира на улицу, и спроводе То до кабинета.

Монах Антоније, указује прву помоћ портиру, методом душа на душу, а у Србији почињу ствари да се мењају на боље, јер То је коначно легло на посао. Додуше, То је легло тек пошто се добрано извикало на службеничко особље Владе, које још није ни дошло на посао.

То из несна разбуђују кафе-куварица и баба-сера, па на питање: “Шта опет хоћете?!”, прва га пита: горчу или слађу, а друга му уручује фискални рачун што га, у журби, није преузео, јер он жури и тамо и овамо, па она не би хтела, да је после прозива на конференцији за новинаре, што због ње инспекција затвара зграду Владе.

То обећава и једној и другој, да ће овог месеца да добију плату, уколико престану да га сваког јутра прецепљују с горчом или слађом, и избацивањем из зграде Владе.

То потом излази на друштвене мреже, и већ након првог читања онога што му умрежено грађанство поручује, одлучује да ће на наредној конференцији за новинаре, да се мане Вебера, Черчила и заљубљених пензионера, него ће да цитира Стивена Хокинга: “Данашњи компјутери су и даље мање сложени од мозга једне кишне глисте, врсте која није позната по својим интелектуалним способностима!”.

То, при самој помисли на интелектуалне способности, зачује зврндање фиксног телефона, а са друге стране зачу се молећив глас “Вучићу, помагај!”. “Искључи тај снимак, Дачићу! Знам да спаваш у ово доба!”, ори се пустим ходницима зграде Владе, али са друге стране истрајно допире: “Руши нас Ружић… Руши нас Ружић… Руши нас Ружић…”.

То тресне слушалицом, позива шефа кабинета, да му одмах испостави рапорт, и домара зграде владе, да поправи фиксни, пре него што га рашчерече новинари, као ономад с кваком. У кабинет утрчава кафе-куварица са слађом, и баба-сера са боном за две мале и три велике, кућа части. То, на помен “мале”, запита се, где му је Мали, а бабасера слеже раменима и оде да гледа своја посла.

То зловољно повика: “Не дам Малог!”, и баш кад хтеде да га позове, зазвони му мобилни, Нокиа 3310, класик из деведесетих. То, у краћем пријатељском разговору са шеиком Ал Бин Зајебом, доноси једногласну, неприкосновену одлуку, да се на Пашићевом тргу подигне споменик Бин Зајебовој стрини, која је у тренутку уметничког надахућа, изнедрила оду Бин Зајебовом оцу, у којој је до детаља описала како је Зајебов тата послао највећи војни контигент, као подршку за улазак НАТО-а на Косово и Метохију, као и за дотемељно уништавање православних цркава, које су биле под заштитом Уједињених Арапских Емирата и њихових војника у саставу КФОР-а.

То хтеде да помисли: “Ал ме Усра Ал Бин Зајеб”, чим му на ум паде како ће сад мање да га воле ови што га мрзе, али засвира му монофона Нокиа 3310, класик из деведесетих, којом приликом му Мали јавља да је решио проблем дефицита камења за споменик Ал Бин Зајебовој стрини, тако што је издао наредбу фантомцима да поваде све предизборне темељце из мајчице земље Србије.

То се тако одобровољило, да је одмах похитало на пословни ручак, певушећи успут рефрен песме коју је чуо на, телевизији, чији је омиљени гледалац: “…да се вратим, не могу, напред, немам куд… идем путем и сам причам… мисле да сам луд… тра, ла, ла…”

То се, на изласку из зграде Владе, судари са новопостављеним портиром, који га обавести да даје отказ, јер му је монах Антоније обећао, да у том случају неће на њега да баца анатему.

То улази у аутомобил, прекрстивши се (једном брзо и двапут кратко), и саопштава возачу да ће да живи боље, ако престане да га воза иза колоне предвођене жутом предимензионираном патком.

То путем певушећи „Плива патка преко саве, носи Скота и Давежпорта на врх главе…“ пристиже у Нишку касарну, на војнички пасуљ. Кувар му се лично извињава што је војнички пасуљ клот, јер због укидања војничког рока, нису успели да нахватају војнике, а за ребарца, сланину и кобасицу, нису одобрена средства из буџета.

То, након ручка, одлази на конференцију за новинаре, која траје, траје… па до закључења овог текста нисмо успели да забележимо на шта је То изашло.

На шта год да је То изашло, једно је сигурно: и ове ноћи… …То је легло много касније него што је устало.

Јасмина Буква, ВасељенскаТВ

фото: Бета/Емил Вас