Тек што сам у прошлој колумни написао (овде) да, ако је код Вучића остало бар нешто од патриотизма, тада ће се он у Бриселу чврсто ухватити случаја Каталоније као преседана – кад, оно, наш председник изјави (овде) да је одлучио да ипак одустане од најављеног писма Бриселу у коме је желео да и званично постави питање: „Како не може Каталонија, а може Косово?“.

„Шпанија нас је замолила да то не учинимо“, објавио је Вучић, „како не бисмо отежали њихову позицију. Имамо обавезу према шпанским пријатељима, јер су и они нама помагали“.

Ово писмо требало је да однесе у Брисел премијерка Ана Брнабић, лично, јер је сутрадан ишла у раније договорену посету.

Међутим, не само да је Вучић филмском брзином одустао од слања писма које је тако громко најавио. Он је одмах ставио до знања да Србија у Бриселу више неће ни инсистирати на каталонском контрапримеру. „Ми, као одговорни политичари, не смемо подизати очекивања међу нашим народом након овог што се десило у Каталонији, јер не можемо да се поредимо с већим, снажнијим земљама које су у бољем положају него што смо ми“ (овде).

Опште је познато да је једина шанса за преживљавање малих народа у светској арени то да инсистирају на принципима, универзалним правилима и међународном праву. Кад гле, наш председник је решио да одустане од те елементарне и здраворазумске логике и да прихвати важење закона јачег. Баш мудро од њега!

Овом изјавом Вучић је заправо пристао на двоструке стандарде – један аршин за земље ЕУ, а други за Србију. При томе је стандард намењен Србији очигледно неповољнији. Зашто?

„Не зато што смо слаби, већ зато што смо јаки!“ – чувена је реченица нашег лидера кад год треба да се направи уступак Бриселу, Загребу или Приштини (овде, овде или овде). Дакле, када је Србија до сада попуштала, то је било зато што смо јаки. Сада пак, када би требало изнова да попустимо и да не инсистирамо на једнаким стандардима, то је стога што смо слаби?!

Наш председник би, можда, најпре требало да се договори сам са собом: јесмо ли јаки или смо слаби? Или је, ваљда, сваки изговор једнако добар кад треба да се одустане од српског интереса?

Упоредо са дизањем руку од позивања на каталонски случај, Вучић је најавио да ће „са предлогом за Косово изаћи у марту следеће године“ (овде). „Синоћ сам разговарао са премијерком“, објавио је, „о условима који су потребни за наставак дијалога“. Након тога ће, он и премијерка, „бити довољно одважни да презентују одређене предлоге нашим грађанима“. Та „одважност“ у саопштавању косовског решења, у марту 2018. године, биће, ваљда, олакшана и тиме што ће претходни „унутрашњи дијалог“ омогућити „да се захтеви Србије приближе реалности“ (овде).

Занимљиво је да наш председник позива све нас на типичан педагошки дијалог – њиме би српска јавност само требало да научи шта је реално, а шта не. Тек након те подуке наш ће председник изложити своје унапред припремљено решење. Да је оно већ сад готово, и вероватно написано, следи из Вучићевих најава да ће за изношење тог предлога бити потребна „одважност“. То значи да он већ сада зна како то решење гласи, чим је у стању да предвиди реакцију јавности на њега.

Барем ауторима ФСК-а одавно је јасно какво ће бити то Вучићево решење: „правно обавезујући споразум“ којим Србија не признаје сецесију Косова, али пристаје да „две стране једна другу не ометају приликом аплицирања за међународне организације“. А то значи – Косово у УН (види овде).

Посебно је ружно што наш председник као коаутора овог свог предлога хоће да истури Ану Брнабић. „Жели да се сакрије иза женске сукње“, био је коментар једног читаоца. Брнабићева, колико се види, претежно носи панталоне; али то свакако јесте жеља да се за сопствени преступ обезбеди што више саучесника. Томе, уосталом, служи и „унутрашњи дијалог“. Он за циљ има тек да се направи што шири списак јавних личности и странака које мисле исто што и Вучић: „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“ (овде).

Да смо на прагу последњег чина одрицања од Космета сведочи и убрзано прикупљање подршке за тај злослутни „унутрашњи дијалог“. Председников „дијалог“ којим би Србија требало да се препарира за капитулацију подржавају не само другосрбијански аутоколонијалисти као што су Yihr-овци (овде), већ и некакав „Први сабор српске деснице“ (овде). На том „сабору“ између осталог је речено да „наш државни врх спроводи исправну политику“, да „мудра глава Александра Вучића води изванредну политику“ и да би требало „да безрезервно подржимо владајуће структуре“ (исто). Машала!

Франко Фратини, бивши италијански министар иностраних послова, министар за правду ЕУ и потпредседник владе ЕУ, а сада и лични саветник Александра Вучића, поручио је управо ових дана да би „било добро да преговори Србије и Косова буду вођени на председничком нивоу“ (овде). То је тачно оно о чему је на ФСК већ писано. Брисел је подржао Вучића да 2017. године постане председник како би директно с Тачијем могао да склопи „правно обавезујући споразум“ којим би се Србија одрекла Косова.

И ево, коцкице се полако склапају. Последњи чин одрицања од Косова одвијаће се 2018. године. У интервјуу за АП наш лидер вели: „Један од наших главних циљева је пуноправно чланство у ЕУ, то је мој задатак, то је мој посао, и ја ћу га обавити“ (овде). „Пуноправно чланство у ЕУ“, то сви знају, има свој апсолутни услов –„правно обавезујући споразум“ Србије и „Косова“ којим „Косово“ фактички постаје чланица УН.

„То је мој задатак, то је мој посао, и ја ћу га обавити!“, каже Александар Вучић. А сви ми други, који такав „посао“ сматрамо капитулацијом, па чак и издајом, само ћемо, ваљда, немо да посматрамо како се такав „задатак“ опошљава? И како његов извршилац на крају извештава: „Задатак извршен: Србија се одрекла Косова“…

Зар ће заиста тако да буде?

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе