Откуда тако страшан притисак, неповерење и одијум према наставницима? Не ради ли се можда о томе да у ствари школа служи да они, а не ученици, буду преваспитани и преобразовани?
Оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжи, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби по којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити; да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају, одговорност сносе наставници.
Оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад.
На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника, и што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да ће, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, бити прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас да у Закону о заштити животиња стоји да ће вас за малтретирање пса казнити са 300 хиљада динара. Било је то као позив на сезонско снижење!
Морали смо се тада упитати: откуда тако страшан притисак, неповерење и одијум према наставницима? Не ради ли се можда о томе да у ствари школа служи да они, а не ученици, буду преваспитани и преобразовани? Да ли то значи да су за неке „нове људе“ потребни неки „нови васпитачи“, а не ови стари и конзервативни, школовани на традиционалном систему моралних вредности? Да ли (де)конструкција неког новог света захтева и де(кон)струкцију традиционалног образовања?
Слушали смо да у лудилу које нам се догађа има неког система, али га сами нисмо могли докучити. Зато смо потражили помоћ од других. Организовали смо научни скуп на који смо позвали доказане стручњаке из сфере образовања, универзитетске професоре, публицисте, културологе, демографе, директоре, наставнике – практичаре…
Уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група.
Који би био генерални закључак скупа о улози школа у неолибералном светском поретку?
Неолиберални свет није успео, нити му је то заиста био циљ, да испуни своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуу којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.
Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити.
Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима који не желе да буду освешћени, јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче?! Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“. Ученику се, у ствари, брани да постане човек.
16. 04. 2014.
Драган Матијевић,
председник Уније синдиката просветних радника Србије
12. 03. 2015. Извор: pecat.co.rs – detinjarije.com, за ФБР приредила Биљана Диковић
Е па дошао ђаво по своје,овом народу је био милији диктатор тито од светог Саве и све оно што је красило нашег човека и друштво је погажено и исмејано а прихваћено лицемерје и полтронство хедонизам и неморал сваке врсте…то се све мора тешко платити муком и бедом окупацијом и територија и душа…Без муке нема науке и без невоље нема Богомоље!Сад, ко хоће да се учи мудрости и смислу живота ништа му не фали,многи пропадну и у добру и у злу и сиромашни и богати али и доста их се спаси уз Божију помоћ.Па бирајте!
tebi ni bog ne moze pomoci da ukapiras da mi popovi sa dzipovima koji siluju malu decu i dnevno uskladjuju cenovnike, a pritom se mesaju u dnevnu politiku ne sluze ni onoj svrsi za koju ti mislis da postoje……. Zelim ti puno zdravlja i setaj malo po prirodi…..
Komentar na sledeci NETACAN iskaz
Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност…. i nastavak recenice.
Nikada ni pre 40, ili 30 ili 20 godina nasa skola nije razvijala samostalnost, kriticko raymisljanje i nezavisnost. I pre 30 godina kao i danas postoji nekoliko profesora u svakoj skoli koji su entuzijasti i koji stvarno vole svoj posao pa makar za njega bili bedno placeni. Velika vecina profesora u skolama i na fakultetima radi taj posao samo ybog plate i rade ga bedno. To malo entizijasta zaista kod zainteresovanih ucenika razvijaju samostalnost, kriticko razmisljanje i nezavisnost. I od strane tih sindikalaca su uvek takvi entuzijasti bili kaznjavani.
Problem je sto potpuno nestrucni ljudi vece decenijama *( ne samo poslednjih 20 godina) vode ministrarstvo i zainteresovani su samo da preko njega operu pare. I onda se desi zvanjcni izvestaj skupstini Srbije da je Zarko Obradovic ulozio 500 miliona evra u razvoj skolstva na Kosovu. Za te pare je mogao da se napravi novi Univerzitet u Beogradu ili dva u manjim mestima. I sta se desilu drugu Zarku. NISTA. Svi su to zaboravili i ajmo sad da pljujemo po novom ministru koji takodje nije savrsen ali je u odnosu na Zarka mala beba.
Osta narod u srbiji ne samo bez obrazovanja vec i ne pismen. A to je posledica ” pismenih” nastvanika.
Na svim nivoima obrazovanja u srbiji je katasrofalna situacija.
хоћу да се захвалим вашем порталу србијаданас.нет јер сте осим телепромтера једини који немате цензуру на коментаре. ја нисам никакав човек који користи такозване ружне речи, ништа слично, једноставно истина није добродошла. ево овај текст сам покушао да оставим као коментар на ‘данас’, од тог посла нема ништа. лажу нас цео век. https://nemanjarakas.wordpress.com/2015/06/17/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D1%83-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83/
дозволите, нисам био довољно јасан, нисам чак ни линк оставио као коментар, већ текст. написао тамо и потписао се. ето осим вас телепромтера, опозиционара углавном али чини ми се не баш увек нећу да грешим душу, никада ниједан мој коментар нису дозволили нити политика, нити н1, б92, данас….нико. мој велики поздрав, помаже Бог