Тодорић, повлашћени “српски” тајкун!

Након куповине Меркатора, хрватски бизнисмен Ивица Тодорић, најбогатији предузетник на простору бивше Југославије, прети да монополизује не само трговину већ и добар део пољопривреде и привреде у Србији. Идеа, Рода и Меркатор већ држе половину домаће трговине, а странци укупно 70 одсто, па су домаћи производаћи, ионако добрим делом протерани с рафова ових трговачких ланаца, принуђени да играју по Тодорићевим нотама. А он је постао не само водећи трговац у региону него и други највећи трговац у целој средњој и југоисточној Европи.

За то време ми смо уништили домаћи трговачки ланац Ц-маркет, продали Темпо и Макси Белгијанцима па осим Универекспорта више не постоји јака српска велетрговина.

Због тога је Унија послодаваца Србије упозорила на то да би спајање хрватског Агрокора и словеначког Меркатора, оба под Тодорићевом шапом,  представљало опасност за целу привреду Србије. Наиме, овај бизнисмен у Србији власник је и прерађивачких капацитета као што су Фриком и Дијамант, па на својим полицама уз несметан увоз моле да држи хрватске и друге врсте стране робе колико жели, а домаће производаче уцењује.

НС репортер је пре три месеца спровео истраживање које је показало да се роба српских производача налази на задњим деловима рафова у Идеји и Меркатору. Тодорићеве планове и пропаст српске трговине може још једино да омете Комисија за заштиту конкуренције. Она треба да одлучи да ли је спајање Агрокора и Меркатора на српском тржишту монопол или није. Под-сетимо се тога да је ова институција предузећу Суноко Миодрага Костића забранила куповину грчког предузећа Хеленик шугар јер би тако МК група стекла 78 одстоудела на тржишту шећера у Србији.

Свака озбиљна држава мора да штити своје тржиште и потрошаче, сматра покрајински се-кретар за мцђурцгионалну сарадњу и локал-ну самоуправу Бранислав Бугарски. – Ниједно обједињавање не може да се догоди без одобрења Комисије за заштиту конкуренције јер је она једина меродавна да каже да ли је тај поступак обављен по слову закона. Штавише, та комисија може условити Тодорићев потез и рећи да ако жели обједињену трговину у Србији, претходно мора да прода одређен проценат трговачке мреже што надмашује дозвољени ниво, како концентрација његових продајних објеката не би била превелика. У овом послу значајна је улога и Привредне коморе Србије и организација за заштиту потрошача јер могу, у случају да посумњају у процене Комисије за заштиту конкуренције, затражити анализе независних страних институција и евентуално затражити ревизију одлуке наше комисије.

ИЗВОЗНЕ БАНКЕ

Како наводи, држава и те како треба да помаже домаћу привреду и извоз. – Државна власт би требало да помаже иницијативе као што је куповина словеначког Фруктала, коју је извео бачкопаланачки Нектар. Све државе света посебну пажњу поклањају извозу и оснивају своје извозне банке за те послове. Кинеска Ексим банка је једна од овлашћених банака за спровођење државне политике у економији и подстицање извоза и она се и те како пита коју ћемо опрему и технологију купитикод великих послова које финансира Пекинг, као шту су тунел кроз Фрушку гору или брза пруга Београд-Будимпешта – подсећа Бугарски. Свакако да држава може да заштити домаћу трговину а тиме и привреду, сматра председник Центра за либерално-демократске студије Бошко Мијатовић.

– Свака држава у свету штити се од монопола преко посебних регулаторних тела. Код нас је то Комисија за заштиту конкуренеције и она мора проценити да ли би спајање Агрокора и Мцркатора у Србији изазвало поремећаје који нису дозвољени законима. Притом се не ради о томе да ли је у питању хрватска или нека друга компанија. Ови прописи примењују се и на домаће компаније, тако да нема говора о некаквом економском национализму. Осим тога, ако Хрватска жели да толерише претерану моћ Агрокора код куће, то ће платити једино тамошњи потрошачи кроз више цене – сматра Мијатовић. Како истиче, држава не би требало да се меша у питања чисте трговине.

– У овој ситуацији је тешко замислити да наше велико трговачко предузеће покуша да се пробије на страно тржиште, али чак и кад би то намеравало, уза све личне симпатије, сматрам да би било боље да се власт држи по страни, односно да не даје новац за такве пројекте. Кад год смо досад покушавали да учинимо велика дела у иностранству, испоставило се да ефекта није било, а да је новац нестао – закључује Мијатовић.

Још увек није јасно да ли ће се и у Србији остварити концентрација, односно спајање Агрокорових предузећа и Меркатора, каже економски аналитичар Милан Ковачевић.

– Тај поступак бисмо могли условно при-ватити, тако да и даље остану два правна лица. Код нас није забрањцна концентрација трговине, већ монополско понашање на тржишту, а то су две различите ствари. Због тога тек очекујемо како ће реаговати антимонополски орган, односно Комисија за заштиту конкуренције – наводи Ковачевић.

ГДЕ ЈЕ ГЕНКЕС?

Држава која и даље баца паре на неуспешне гиганте, као што је Железара Смедерево, не може много да помогне домаћој привреди.

– Када конкретно говоримо о трговини, готово је незамисливо да српска компанија направи искорак на хрватско тржиште као што то ради Тодорић код нас. За то је потребна првенствено економска моћ и величина предузећа, али и помоћ државе. Делта је радила тако нешто у Бугарској и Црној Гори, али то је све. Наша држава је спискала новац и сад не може, рецимо, помоћи да се на тржиштима Западне Европе промовишу домаћи сокови, млеко, вода или воћне прератиђевине. Не може помоћи ни да се у Москви отвори велики дистрибутивни ццнтар за пољопривредне производе, сад кад нам је тржиште Русије још отвореније након санкција ЕУ – каже Ковачевић.

У последњих година наша привреда је толико пропала да смо постали лак плен страних трговачких ланаца, сматра потпредседник војвођанског одбора социјалиста Радослав Стриковић.

У Београду је1999. године освануо графит: „Само ви бомбардујте, ми ћемо ионако заборавити”. Мало је народа који тако слабо цене домаће производе као што је то наш народ Радослав Стриковиц функционер СПС-а

– Незамисливо је да данас било који српски привредник направи пробој на хрватско тржиште, као што то ради Тодорић код нас. Ни нашој роби тамо нема места колико њиховој у Србији. Због тога глас Уније послодаваца Србијц долази помало и са закашњењем, а и сад је питање да ли има ко да га чује. Држава не може да административно забрани некоме улазак на наше тржиште, поготово не земљама Европске уније, али може да учини нешто да и ми коначно постанемо конкурентни.

Где је Генекс, где је Агровојводина, где су наше робне куће? Да они постоје, ни Тодорић ни нико други не би тако лако могао да послује код нас јер би наишао на јаку конкуренцију. Овако су му врата отворена – каже Стриковић.

.Како истиче, постоји још један проблем о коме се мало говори. – У Београду је 1999. године освануо графит: „Само ви бомбардујте, ми ћемо ионако заборавити”. Мало је народа који тако слабо цене домаће производе као што је то наш народ. И с овако празним новчаницима посежемо чак и за водом из других земаља. У мојој кући нема хране из увоза, колико год да је има на полицама Тодорићевих продавница. А нормално је да он производе довлачи из Хрватске кад зна да ће их овде увек неко купити – напомиње Стриковић.

Потпредседник Српске радикалне странке Милорад Мирчић сматра да Агрокор користи ситуацију у којој се налази домаћа привреда.

– Главни разлог за хрватску трговачку експанзију лежи у превеликој отворености за улаз стране робе на српско тржиште. Увози се на велико, домаћа производња је уништена, а то није од јуче. Кривац је онај који је потписао Споразум о придруживању Европ-ској унији, а оперативац је увозни лоби коме погодује нереално низак курс динара према евру. Због тога нам је потребна комби-нација економских и административних мера док домаћа привреда не ојача. Нажалост, то актуелна власт не може да оствари. Дотад није могуће да наша компанија нешто слично оствари на хрватском тржишту, јер реално нити имамо производњу нити капитал за тако нешто – тврди Мирчић.

Аутор: Зоран Сурла

НС Репортер