- Лакомислени и наивни су већ заборавили да је управо Вук Јеремић као министар спољних послова Србије и пулен Бориса Тадића, извукао питање Косова и Метохије из оквира Уједињених нација и ставио га под скуте Европске уније
- Јеремићев Центар за међународне односе и одрживи развој штампао је књигу Нила Фергусона, професора историје на Харварду, која је биографија Хенрија Кисинџера, бившег америчког државног секретара. Ту књигу ће у Србији мало ко читати. Зато Фергусон, који је Јеремићев ментор са Харварда, каже да је он „добар кандидат“ за Генералног секретара УН
- А Фергусон, који сада подржава Хилари Клинтон, заговорник је америчког интервенционизма и критикује Обаму што је, наводно, закаснио да интервенише у Сирији. По њему, Слободан Милошевић је „подстицао етничко чишћење“ па су интервенције против Срба у Босни и на Косову биле оправдане и успешне. С тим што је „интервенција у БиХ требало да се деси и пре него што се десила“
- Јеремића у неким западним медијима чак проглашавају за „водећег кандидата“. За разлику од Владе Србије која мисли другачије, сва је прилика да од његове кандидатуре Србија никакве користи неће имати. Све што одатле (са Запада) буде долазило, носиће нам неки Милосрдни анђео. Не, хвала. Мање боли кад нам то раде други
ПРОШЛОНЕДЕЉНА посета Београду Нила Фергусона, професора историје на Харварду, пропраћена је у већини медија мање-више рутински, да не кажем „офрље“, иако из више разлога заслужује продубљену анализу и критички осврт.
Изузетак је интервју „Политици“ (среда, 15. јун) који открива мноштво занимљивих података и ставова овог човека кога је магазин „Тајм“ сврстао међу сто најутицајнијих људи у свету.
Фергусон је дошао да би промовисао први том српског издања биографије Хенрија Кисинџера, бившег америчког државног секретара и човека који је вероватно више него ико утицао на америчку спољну политику у другој половини двадесетог века. На страну питање – чему, „данас и овде“, служи Кисинџерова биографија од хиљаду страна – јер су они које је то интересовало и којима је то посао, сигурно правовремено прочитали и сазнали све што треба о Кисинџеру. Они други, сигурно ни сад неће купити књигу, тако да је, по свему судећи, реч о финансијски промашеној инвестицији.
Али овде, очигледно, није реч о парама, него о трговини утицајем. Ствар постаје јаснија, али истовремено и замршенија, кад се зна ко је издавач Фергусонове књиге.
Као издавач појављује се Центар за међународне односе и одрживи развој, познатији, како каже „Политика“, као „центар Вука Јеремића“. И ту тек почињу бројне недоумице.
Прво, чему служи и чиме се бави тај Центар, осим личном промоцијом Вука Јеремића?
Друго, одакле се финансира? Да ли од вишка оних милиона евра, које је Јеремић безочно тражио и делимично добио од државе, за финансирање свог председавања Генералном скупштином УН, или од страних донација?
Познато је да донатори ништа не дају на „лепе очи“, него по правилу траже нешто заузврат. Шта им то обећавају Јеремић и његов Центар, чије име је склепано од излизане бирократске фразе, „одрживи развој (sustainable development).
Јеремићу се приписује заслуга што је први пут у Уједињеним нацијама извођен „Марш на Дрину“. То је, изгледа, врхунски домет његовог председавања Генералном скупштином, иако ни то није прошло без полемика и контровeрзи. Ипак, он сматра да га то квалификује и за Генералног секретара УН, а Фергусон, његов ментор са Харварда, каже да је Јеремић „добар кандидат“.
Овај му, заузврат, објављује скупу књигу, коју вероватно нико неће да чита. Међутим, оно што лакомислени и наивни заборављају, а Јеремић не каже, јесте да је управо он, као министар спољних послова Србије и пулен Бориса Тадића, извукао питање Косова и Метохије из оквира Уједињених нација и ставио га под скуте Европске уније.
Резултати су познати, а са последицама ћемо се још дуго суочавати.
Али, поред напред наведеног примера, „ти мени књигу – ја теби подршку за фотељу“, Фергусон нам открива и своје погледе на многа геополитичка питања, који га ваљда сврставају међу сто најутицајнијих људи на свету.
Он је заговорник америчког интервенционизма и критикује Обаму што је, наводно, закаснио да интервенише у Сирији. По њему, Слободан Милошевић је „подстицао етничко чишћење“ па су интервенције против Срба у Босни и на Косову биле оправдане и успешне. С тим што је „интервенција у БиХ требало да се деси и пре него што се десила“.
Фергусон, међутим, сам себе демантује кад каже да је Косово на путу да се претвори у легло тероризма, попут бриселског кварта Моленбек.
То му ипак не смета да у америчкој изборној кампањи навија за Хилари Клинтон, која је била водећа заговорница бомбардовања и косовске независности. „Изразито сам против тога да Доналд Трамп постане председник, па бих више волео да победи Хилари, јер нема другог избора“, каже Фергусон.
По систему топло-хладно, Фергусон каже да међународна заједница греши што улазак Србије у ЕУ условљава признањем Косова.
„Нема смисла да мало Косово буде препрека за интеграцију Србије у ЕУ“, каже он.
Истргнута из контекста, ова реченица, као и она о Косову као леглу тероризма, обезбедила је Фергусону позитивне наслове и реакције у неким српским медијима. Онда, опет, хладан туш: „Србија такође мора да прихвати да Косово више никада неће бити део Србије.“
Какво онда решење нуди „један од сто најутицајнијих људи у свету“?
Перфидно и лицемерно.
„Потребно нам је неко двосмислено значење термина, да избегнемо да будемо јасни и одређени с тим у вези, а не захтев да Србија недвосмислено призна Косово“, каже Фергусон.
Постоји ли подударност у ставовима Фергусона и Вука Јеремића, који воли да се хвали својом харвардском дипломом и везама, и кога је Влада Србије подржала за Генералног секретара?
Зашто би иначе Фергусон подржавао Јеремићеву кандидатуру, а овај га доводио у Београд да промовише своју књигу, а богами и политичке ставове?
Генерални секретар УН није инокосни орган и у принципу не може много да учини за земљу свог порекла. Он мора вешто да балансира, пре свега, између ставова пет сталних чланица Савета безбедности. Неки то раде са мање, неки са више успеха.
Бутрос Гали, чије су извештаје сакривали у јеку југословенске кризе, у једном тренутку је покушао да се отме контроли, па га је Мадлен Олбрајт, тадашњи државни секретар, а данас ватрени поборник кандидатуре Хилари Клинтон, подсетила „одакле долазе паре“. За последицу, Гали није добио други мандат.
Јеремић, очигледно, зна одакле долазе паре, па га у неким западним медијима чак проглашавају за „водећег кандидата“.
За разлику од Владе Србије која мисли другачије, сва је прилика да од те кандидатуре Србија никакве користи неће имати. Све што одатле буде долазило, носиће нам неки Милосрдни анђео.
Не, хвала. Мање боли кад нам то раде други.
Пише: Вјекослав РАДОВИЋ, бивши дописник Танјуга из Уједињених нација
Факти
