Током спасилачке акције у којој се срушио хеликопетр у Сурчину озбиљно је нарушен ланац командовања у ВС

На основу изјава надлежних може се закључити да је током ангажовања хеликоптера који је доживео удес био нарушен ланац командовања у ВС

Удес војног хеликоптера и седморо погинулих нужно захтева одговор на питање шта је узрок ове трагедије и ко сноси одговорност за то.

У расветљавању овог случаја посебно боде очи чињеница да у акцији евакуације детета није ангажован Сектор за ванредне ситуације МУП-а Србије, чији би ово требало да буде посао. Ово министарство је одбило да пружи помоћ наводно због неповољних метеоролошких услова који би акцију спасавања учинили рискантном. Ако је то тачно, а да се проверити, онда се намеће питање због чега је Војска Србије употребљена као резервна варијанта ако ни њен најбољи хеликоптерније технички „дорастао” таквим метеоролошким околностима. Ко је онда и с каквим мотивом донео одлуку о употреби Војске Србије и посаду њеног хеликоптера ставио пред тешко искушење? Министар одбране каже да је он донео такву одлуку (али не и по ком основу), а генерал Бандић да је по основу те одлуке наредио посади хеликоптера да изврши задатак.

Већ из овога се види да је прекршена процедура командовања, односно да је нарушен ланац командовања у ВС утврђен Уставом, Законом о Војсци Србије и Законом о одбрани.

Према члану 112 (став 2) Устава РС, председник Републике је на челу тог ланца командовања. Према Закону о Војсци Србије (чл. 17), он командује Војском Србије у рату и миру, одлучује о њеној употреби, уређује систем командовања и прати његово спровођење, усваја План употребе Војске Србије, наређује њену употребу и доноси основна правила и друга акта која се односе на ово питање. Према Закону о одбрани (чл. 11), председник своја овлашћења у области одбране може пренети на министра одбране, осим одлучивања о употреби ВС и неким другим питањима из његове искључиве надлежности.

У вези са употребом Војске Србије постоји један изузетак који је релевантан за овај догађај, а који је прописан чланом 2 (став 2) Закона о ВС. Према том члану, председник Републике може дати овлашћење министру одбране да одлучи да ВС надлежном државном органу, односно, организацији, органу аутономних покрајина и органу јединица локалне самоуправе, на њихов захтев, пружи помоћ ради заштите живота и безбедности људи и имовине, заштите животне средине или из других разлога утврђених законом.

Сагласно овом решењу, министар одбране би морао да каже ко му је упутио захтев за помоћ, да ли је пре доношења одлуке тражио и добио овлашћење од председника Републике, али и да објасни зашто се директно обратио генералу Бандићу, а не начелнику Генералштаба, као што је био дужан. Ако није тражио овлашћење председника Републике, морао би да објасни зашто је прекршио поменути закон.

И председник Републике би морао да потврди или демантује да ли му се министар одбране обратио за овлашћење, али и да одговори на питање зашто није пратио спровођење система командовања који сам уређује и на шта је обавезан по закону. Зашто је ћутао док се није десила трагедија? То питање се може поставити и начелнику Генералштаба, јер је и он морао да буде упознат са акцијом и њеним током, а посебно да је у тој акцији противзаконито „прескочен”.

Генерал Бандић сигурно зна ко чини ланац командовања и зато би морао да објасни зашто је поступио по одлуци министра одбране без поштовања прописане процедуре и да ли су на њега, како то медији преносе, вршили притисак неки моћни појединци изван система одбране. На то га обавезује закон, високи чин, одговорна функција коју врши, Кодекс части, а нарочито седам мртвих душа. Бандић је био обавезан да безбедност мисије спасавања постави изнад значаја наредбе, без обзира са које адресе му је она била упућена. На то су га упућивала и Правила службе у ВС, у којима се каже да је „приликом издавања наређења претпостављени дужан да води рачуна о његовојреалности и могућности извршења” (тач. 35).

На крају, морамо се запитати каква је то држава која дозвољава да јој се војска толико дуго багателише и у којој политичка моћ појединца може да буде азил за одговорне, а потреба за политичком промоцијом да девастира њен Устав, законе и институције као што је Војска Србије, чак и по цену људских и материјалних губитака.

Професор Факултета безбедности у Београду

Зоран Вучинић

Политика