Какав господар, онаки и млађи, стара је српска народна пословица, прибележена код (и од ) Вука.
У овој кући, овој држави, земљи, републици, од воље свакоме да је назове како жели, а која се зове Србија, господар би требало да је њен председник. Зна се и који. А како овај, садашњи, тако и сваки други. Без обзира да ли је припадао или припада некој странци, партији, покрету… Не, овде се не мисли на диктаторско, аутократско, силовно или силеџијско код тог господара (а који га господар не поседује? Да га не поседује, не би ни био господар), него се мисли на оно што он јесте и као стварност, чињеница и као симбол. Као врховни поштовалац Устава. Као врховни поштовалац владарског бонтона. Као врховни поштовалац бонтона демократије коју му пружа, односно даје наш Устав. И без обзира колико је његова функција сведена на протокол. И без обзира на то шта све значи тај протокол. И без обзира шта ко мисли о том Уставу – добар ли је, није ли добар, треба ли да се мења, не треба, шта је са преамбулом везаном за питање Косова и Метохије, односно Косова, како такозвану своју државу зову и пишу Албанци.
Да, требало би да је председник државе и врховни врач, врховни поглавица, врховни саветодавац. Поред тога што је врховни командант. И требало би да је и сам окружен саветодавним већем мудраца, односно најсаветодавнијим саветодавцима у држави. Требало би да је окупљач свог народа (не и стада) око себе, говорник истините и благотворне, лековите речи. Онај који смирује, који зна кад, шта, како… Како је некад било лепо чути (у серијама, историјским емисијама, али не и у филмовима) кад поданици тепају књазу Милошу: Господаре… Господару… А кнегиња Љубица и сва женска послуга стоји са стране док он ручки. Е, то је било мушко, господарско мушко! И то по чистој родној равноправности, до корица равноправан, како би се данас казало.
Оду наш председник, који би требало да је господар, и који није више из своје странке, јер се замзрнуо од странке, и онај наш млађи, који јесте из своје странке, јер не би ни могао да буде млађи да нема своје партије, странке, свеједно, оду они у Брисел. Разговарају, разговарају, договарају се, слушају, вероватно нешто и кажу. А наши новинари, данас невероватно слободних медија, као и страни још невероватнији, чекају и чекају. А онда почну да севају блицеви, камере укључене, новинари са мобилним и којекаквим другим чудима – снимају. Снимају нашег председника Томислава Николића (овде се искључује било каква примисао на Тому Вучића-Перишића, јер Вучић је у странци, партији, свеједно, наследио Тому, није га присилио на абдикацију као што је Вучић-Перишић присилио споменутог Милоша), који би требало да је господар наш, и онога млађег, Ивицу Дачића, премијера нашег. Они се обраћају директно, у микрофоне, у апарате, у фото-апарате и камере. Њихов преговарачки домаћин није се појавио, појавила, свеједно, него је писменим путем издао, издала саопштење.
И наши рекоше: господар вели да смо близу решења, онај млађи вели да смо далеко од било каквог решења. Синоћ (четвртак, 14. март) исто: господар у клин, млађи у плочу. И џаба теби и Вук и његове пословице. Ето шта ти је мудрост народна. Веле – народ све зна. Не зна. Јер млађи вели, данас, за једне још увек слободне новине (тако мислим): Ударили смо у зид. А синоћ је, опет за медије, рекао: Јесмо близу, али и тако далеко. Док је председник казао: Никада нисмо били ближе споразуму који ће уредити живот свих становника на Косову и Метохији, а Србима омогућити да живе у оквиру заједнице у којој ће правилима регулисати свој живот и бити повезани са Србијом на начин да им помогне… (Госпођа Ештон, која је синоћ посетила Београд, послала је, по добром, старом, демократском обичају, штуро саопштење из свог кабинета, не петљајући се много у свој посао.)
Алал вера! велим ја. То је демократија! То је слобода! Кад господар каже једно, а његов млађи, из исте куће, друго. Нека они, та међународна заједница, знају какво ми богатство различитости поседујемо, развијамо, негујемо! А не само да нам то чине наше невладине организације. То је наш пилот-пројекат! Јер Тома није Вучић, а Ивица није Милош. Односно… требало би да је обрнуто. Јер то са господарима и са двадесет пет по туру одавно смо превазишли. То и Болоња забрањује. Нема више у школи…
Коју руку не можеш посећи, ваља је пољубити, вели опет једна српска, Вукова.
Уколико и она није застарела. И уколико господар и његов млађи, из исте куће, државе, не мисле другачије.
А не само да то говоре.
Милош Кордић
Интер Магазин
