ТОТАЛНИ РАСПАД СИСТЕМА: Лекари беже, нема возача у ГСП, нема воде, нестаје струја, бусеви касне по пола сата…

Ситуација број 1

Млађи син фасовао неку бактерију, па га водамо по лекарима последњих дана често. Јуче је избезумљена медицинска сестра ишла по Дому здравља и молила за игле. Немају људи основни материјал за рад.

Сестра, иначе кочоперна и отресита жена, увек присебна, има решење за све, била је на ивици суза.

Каже: ово је распад система.

Ситуација број 2

Возам се у четрестројци, ушао на прва врата, прислушкујем разговор возача за воланом и његовог колеге који је кренуо на посао:

– Брате, радио сам синоћ, ево ме јутрос у смени. Опет.

– Нема ко да ради?

– Нема. Сви побегоше. Знаш колико је људи дало отказ у последњих неколико месеци? Сви одоше напоље, неће да раде за сићу.

– Ма да бре, ево га мој другар, оде у Словенију, тамо вози за 1.200 евра месечно.

– Их, 1.200, у Немачкој не примају испод 2.000 евра.

– Шта да ти кажем: ово је распад система.

Ситуација број 3

Гледам на Твитеру, читам на Еспресу. Србију месечно напусти по 120 лекара и медицинских сестара. То вам је мање-више 1.500 школованог кадра у који је ова земља улагала годинама, деценијама. Просечна старост доктора у Србији је 59 година.

Пре неколико месеци добар пријатељ из града у унутрашњости, иначе просветар, одселио се у Немачку. За њим ће и његова жена, професор. Годину дана ишли су на вечерње курсеве немачког, по кратком поступку учили посао медицинских сестара.

Просветна лица, људи скроз на месту, сјајни педагози, одоше у Швабију да за пар хиљада евра пресвлаче пелене старим и онемоћалим Немцима.

Кад смо причали зашто тако, чуо сам реченицу коју тако често слушам у последње време: ово је распад система.

Ситуација број 4

Касним већ месецима на посао по 10-15 минута. Разлог: бус уместо да јиде на 10-15 мин зна да окасни читавих пола сата. Закрчење на Панчевцу свако јутро, чеп око Богословије и очас посла направи се ред до Крњаче.

Људи бесни и нервозни, још упекло сунце, а не тако ретко у градском превозу не ради клима.

У бусу нервоза може ножем да се сече, свако мало око себе чујем народ како сикће реченицу: ово је распад система.

Ситуација број 5

Били неки дан с клинцима напољу, дошли увече кући, а оно нема воде. Ај, окупаћемо их сутра. Кад цврц, од рано сабајле опет нема воде. Зовеш водовод да питаш, уморан глас с друге стране проговара:

– Господине, шта да вам кажем, пукла цев.

– Опет?! Па синоћ је била пукла.

– Опет је пукла.

Поглед ка жени, обоје у глас: ово је распад система.

Ситуација број 6

Касно синоћ заглавио на неком тексту, знојим се над њим већ 45 минута, стало ми да га завршим, јурим дедлајн. Кад, у једном моменту нестаје струја. Напољу је пријатних 15-20 степени, није баш да је свака клима у граду укључена.

Ипак, струје нема. “Појео” ми комп текст, псујем у себи све одреда. Најгора мора новинара јесте да му текст прогута комп, ко ће да реконструише ток мисли опет.

У глави ми одзвања: ово је распад система.

Ситуација број 7

Недавно су жениним родитељима било потребни мајстори да им заврше неке радове на фасади. Недељама нису успели да их нађу. Исцимамао сам друга који има екипу која ради ту врсту послова.

– Јеси нормалан, 3.000 квадрата ми чека, нема ко да ради. Могу да ти пошаљем раднике, али за 6 месеци – одбрусио ми је другар.

Касније чујем да је све побегло у Немачку, Швицу, Аустрију… Словачку чак.

Људи из Врања и околине траже бугарске корене и узимају пасош Бугарске, како би што пре отишли у неку од земаља Европске уније.

Нема ко да ради. Читај: ово је распад система.

Наравоученије? Нема га.

Где год да се окренете, живот нам је постао један огроман распад система.

Ништа не функционише, осим у вестима подобних телевизија и дневних новина. У тој паралелној реалности све је идеално, пада број незапослених, расту плате, бусеви иду на време, болнице су нам опремљене боље него швајцарске, млади таленти остају у земљи, а школовани одмах налазе посао.

У стварности, све се распада. Село је умрло, ред је на градове.

Саша М. Стајић, Еспресо.рс
Главни и одговорни уредник