Песничење као врста руске разоноде се не може ни са чим упоредити. Два табора голих до појаса јаких мушкараца се забављају млатећи једни друге. Организоване туче су постојале одувек као резултат основних особина руских мушкараца: они су снажни, не знају за страх и цене пријатељство.
1. Сачекај празник
Трациционалне борбе песницама су се организовале за време великих празника, али посебно за Нову години или Масленицу (недељу пред Велики пост), и пре почетка пољопривредне сезоне, на симболичном прелазу из старог у ново.
Историчари се слажу да су паганске туче симболизовале борбу између старог и новог живота. Учесници туче би се поделили у две групе, а постојале су и индивидуалне „један на један“ борбе као врста загревања за главну битку.
2. Знај своја права
Руска православна црква је увек била против песничења због његових паганских корена. Власти су такође осуђивале ову разоноду али и гледале кроз прсте, јер песничење се могло разматрати и као начин припреме мушког становништва за ратовање.
Црква је средином 18. века тражила да се масовне туче законски забране, али Сенат је одбио, сматрајући да се ради о здравој мушкој традицији, док би било каква забрана само наљутила народ. Чувари реда нису могли ама баш ништа када би се око 500 људи окомило песницама једни на друге.
3. Окупи свој тим
Кадар из филма „Сибирски берберин“ Никите Михалкова.
Борбе песницама су се одвијале углавном зими на залеђеном језеру, или топлијих месеци на пољани. Најпопуларније борбе су биле оне масовне, табор против табора, или како Руси кажу, „зид на зид“ (стенка на стенку). То је могла бити, на пример, туча између становника леве и десне стране села, или два суседна села.
У градовима су биле честе туче занатлија – месари против обућара, или радници једне фабрике против радника друг фабрике. У 19. веку је на тај начин могао лако да се добије посао. Власници фабрика су волели да запосле јаке људе, који би се доказали у тучи. Победити у тучи раднике фабрике конкурента је била велика част.
4. Тактика
Сваки „зид“ је имао свог предводника, човека кој је окупљао борце уочи туче и смишљао тактику. Попут чувања снага главне „наде“ до најважнијег, пресудног момента.
5. Спавај, једи и обуци се прикладно
Песничење није захтевало посебан тренинг. Искуство се могло стећи само у акцији. Дан пре окршаја људи су ишли у бање, добро спавали и јели. Алкохол пре туче нису пили. Сви су схватали озбиљност догађаја и то да је лако могло да се заврши нечијом смрћу. Да би ударци били мекши носиле су се капе и рукавице.
Туче су посматрали сви житељи села. Био је то прави вашарски догађај, продавала се храна, пиће, свирало се и певало. Долазили су и племићи, падале су опкладе.
Неки представници аристократије нису имали ништа против да и сами мало машу рукама. Гроф Фјодор Ростопчин, градоначелник Москве у време рата против Наполеона је тренирао енглески бокс и волео да се бије. Кнез Григориј Орлов, љубавник Јекатерине Друге је био напрасити човек и табаџија.
6. Почетак у великом стилу
Илустрација из 19. века
Фјодор Солнцев/Wikipedia
Као што се данас боксери пробијају кроз публику до ринга, тако су се и тада учесници песничења шепурили главном сеоском улицом. Затим би се поделили у две групе и почињали да добацују једни другима све и свашта. Засвирала би хармоника због подизања морала. Дечаци са обе стране би се упустили у своју тучу, затим младићи, а прави шоу је почињао када се узму у коштац одрасли, породични људи.
7. Чиста борба
Смисао руског песничења никада није био у искаљивању беса или у победи било којом ценом. Да би се избегле трагедије постојала су правила.
1) Не ударај онога који лежи, клечи или обилно крвари;
2) Не нападај гледаоце и пролазнике;
3) Не нападај никога ко није окренут лицем према теби;
4) Не стављај тешке предмете у рукавице. Ако би неко прекршио ово правило, тукли би га сами чланови његовог тима и забранили му да икад поново учествује у борбама. А учешће у песничењу је част сваког мушкарца;
5) Твоје једино оружје је песница (ударци ногама или било каквим предметима су недозвољени);
6) Учесник туче није смео да пређе на другу страну, макар и борба трајала целе ноћи и наставила се следећег дана.
8. Паузе
Неки празници су заиста дуго трајали, и туча је могла да се настави сутрадан. Обично је почињала после подне и одвијала се уз једну или две паузе до увече, да би је наставили наредног дана. За време паузе противници су могли заједно да попију, разговарају, одмарају се, забављају, расправљају о тучи и смеју се. Важно је било показати да се ради о здравој забави и нормалним људским односима, а не о мржњи.
9. Победи и купај се у слави
Празник у Суздаљу
Сергеј Метелица/TASS
Након неколико окршаја постало би јасно која је страна јача. Слабије су јурили чак до краја села. То се већ сматрало доказаном победом. Затим су се сукобљене стране окупљале на заједнички ручак и испијање алкохола. Победнички тим је уживао славу, добијао сву женску наклоност и поштовање старијих. Наравно, само до наредне туче.
Георгиј Манајев,
Russia beyond
Восток.рс
