Трагедија на Ибарској магистрали – четвороструко убиство за које су криви убијени

Јутро 9. августа 2019. године је за многе је само један давно минули тренутак али за породице Александра Саватића, Ђорђа Белушевића, Ђорђа Суботић и Катарине Иванковић оно још није oсвануло. Кобна летња ноћ у којој су ова три младића и девојка постали жртве убилачког пира пијаног возача Николе Михаиловића још увек траје а помрчина бола и неправде коју је она са собом донела постаје све гушћа и полако гаси сва светла једног потонулог друштва.

Трагедија која је у многоме показала крах институција државе Србије, неспособних да заштите њену младост и праведно казне убицу, догодила се, неком чудном иронијом, недалеко од манастира Боговађа у коме је 1803. године донета одлука да се крене у одлучну борбу против непрадве и зулума османског окупатора. На истом месту где је, пре нешто више од два века, устао за правду и слободу, српски род је сада немоћно устукнуо пред зулумћарском сабљом корумпираног, криминализованог и однарођеног правосуђа кога плаћа из сопственог џепа.

Судско веће Вишег суда у Београду којим председава судија Ивана Рамић је после годину дана суђења пресудило да је убица Никола Михаиловић мање крив за покољ који је направио од своје жртве Александра Саватића који се својим возилом укључио на Ибарску магистралу, на месту где је ограничење брзине 50 км. на сат. Према чињеничном стању које су утврдили вештаци – професори Саобраћајног факултета у Београду, покојни Саватић је направио пропуст јер није довољно добро осмотрио пут на који се укључује док Михаиловићево прекорачења дозвољене брзине „није имало одлучујећег утицаја на настанак саме незгоде“, јер би она, по мишљењу вештака, настала и да се окривљени кретао прописаном брзином (!?).

Овакво изругивање правди и срамођење струке професора Београдског универзитета поткрепљено је опскурним прорачунима по којима се окривљени у време несреће кретао брзином од око 117 км. на сат иако снимци камера и изјаве полицајаца, који су након несреће изашли на лице места, јасно потврђују да се радило о далеко већој брзини (по преовлађујећем мишљењу и преко 200 км. на сат). У намери да још више увреди и понизи жртве и њихове породице суд је одлучио да убицу казни са 4 године затвора, узимајући као олакшавајуће околности то што је у питању „млад човек који је показао искрено кајање“ за оно што је урадио.

При томе суд није нашао за сходно да испита околности везане за ранији живот убице који су успуњени бахатошћу, насиљем и опијатима који су преовладавли у свим његовим животним активностима па и у вожњи којом се професионално бави. Да јесте, суд би можда разумео да ће на друмове Србије ускоро вратити још једног професионалног возача-убицу који ће, заједно са стотинама њему сличних, наставити да убија децу и односи оно мало српске младости која још није побегла у туђину. Разумео би можда суд и да би у овој несрећној држави цветао још по неки млади цвет по имену Александар, Ђорђе, Ђорђе и Катарина да у његовим зидинама седе поштени, часни и стручни људи који раде свој посао а не корумпиране, криминализоване и неморалне незналице који својим непочинствима правду и право свакодневно извргавају руглу.

Срамна пресуда из децембра прошле године је укинута од стране Апелационог суда и поступак је враћен истом судском већу које сада поново суди убици. Уместо да посрамљено исправи грешке које је тада направило, судско веће је одлучило да убицу пусти из притвора да се до краја поступка брани са слободе. Оваквим бескрупулозним и неморалним чином судско веће Вишег суда у Београду на челу са судијом Иваном Рамић понело се попут лопова који насрне на домаћина када га овај ухвати у крађи. За народ који на својим плећима носи крст живота у држави без институција, ово је јасна порука да за њега правде нема и неће је бити на судовима које плаћају од своје муке и зноја. Још једном је српском народу и свима којима у Србији живе на груб начн речено да не постоји уређена држава која брине о њима и њиховој деци већ, како би рекао Матија Бећковић, само проклета земља у којој је пашчад пуштена а камење свезано.

Породице жртава