Српска влада и домаћи стручњаци би требало што пре да преиспитају одлуке бивше владе у вези домаће пољопривреде и да успоставе нову стратегију за њен развој.

Румунија има 9,7 мил ха обрадивог пољопривредног земљишта, а само 1/3 је потпуно обрађена

У периоду пре II светског рата, Румунија је била други по величини произвођач хране у Европи.(1) Данас Румунија увози око 70 процената хране за своје потребе.(2)

Од укупно 14,7 милиона хектара пољопривредног земљишта у Румунији, само око 10 милиона хектара је обрадиво земљиште. Процена извршена током 2008. године утврдила је да 6,8 милиона хектара плодног земљишта није обрађено.(3)

Учешће пољопривреде у румунском бруто домаћем производу (БДП) је опало са 12,6% у 2004. години на само 6% током 2007. У односу на укупну величину земљишта, приноси житарица у Румунији су знатно опали па је земља у 2006. години, на пример, произвела свега 5,3 милиона тона пшенице и 8,6 милиона тона кукуруза.

Подаци указују да је доскоро око три милиона Румуна, или скоро 30% радно способног становништва, било запослено у пољопривреди.

Међу главним проблемима румунске пољопривреде званично се помињу недостатак фондова, фрагментација поседа и ерозија земљишта, застарела пољопривредна технологија и нерегулисан правни статус земљишта.

Увид на терену доноси нешто прецизнију слику стања:

– Око два милиона румунских сељака има поседе од просечно 2,7 хектара земљишта;(2)

– У појединим регионима Румуније скоро 35% земљишта је по веома ниским ценама продато странцима – који ту земљу не обрађују;(4)

Откриће британске штампе

Недавно објављен чланак у британском Гуардиан-у додатно разоткрива неке од кључних разлога изузетно тешког стања у румунској пољопривреди:(5)

– Од укупно 6 милијарди евра пољопривредних субвенција које долазе у Румунију, скоро 51% суме добија само 0,9% фарми, док укупно 70% румунских фарми – не добија никакве пољопривредне субвенције!!!

– Храна увезена по бесцаринском режиму из неких ЕУ земаља – које својим фармерима дају вишеструко веће пољопривредне субвенције од оних које добијају румунски фармери – је знатно јефтинија од оне произведене у земљи, што доводи до пропадања румунских сељака; треба рећи да је овде у питању класичан дампинг, односно продаја стране хране на домаћем тржишту по ценама које су ниже од стварних трошкова производње (због високих субвенција).

– Тржиште семена за пољопривредну производњу у Румунији су, углавном, монополизовале велике међународне компаније (Монсанто, ДуПонт, Пионеер) које стално подижу његову цену; сељаци не могу да користе усеве од овог семена као семе за следећу сетву већ сваке године морају поново да га купују од истих компанија; из оваквог описа у чланку изгледа да се ради о генетски модификованом семену (ГМ семену) чијим коришћењем су румунски сељаци доведени у потпуну зависност од страних компанија.

Српски сељаци и лажна тржишна утакмица

Ово искуство румунских сељака може да послужи као поука за српску пољопривреду. Потписивањем ССП – Споразума о сарадњи и партнерству са ЕУ, који је потписала бивша влада Србије, биће дозвољена продаја пољопривредног земљишта странцима од 2014. године. Царине на увоз стране, високо-субвенционисане хране у Србији већ сада су знатно редуковане, што тешко погађа домаће пољопривреднике.

Српски сељаци, једноставно, нису припремљени за ову лажну тржишну утакмицу:

– домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе храну – што доводи до нефер утакмице на штету српских сељака;

– домаће пољопривредне субвенције у Србији не прима скоро 90% пољопривредних газдинстава: од 770.000 пољопривредних газдинстава у Србији само 60-80.000 газдинстава прима субвенције.(6)

Заблуде о пољопривреди

Требало би коначно уклонити у српској јавности постојеће заблуде о пољопривреди, које свесно или из незнања шире неки домаћи стручњаци и агро-новинари – односно рећи оно што је данас добро познато светским стручњацима:

– мали поседи су једнако или чак боље продуктивни од великих поседа; у неким земљама са развијеном пољопривредом просечна површина пољопривредних газдинстава је мала па тако Италија, например, има око 69% газдинстава која су мања од 5 хектара;(7)

– ниске цене хране из развијених земаља нису резултат већег знања и вештине њихових фармера већ долазе од знатно виших пољопривредних субвенција њиховим фармерима – чиме се вештачки снижавају цене пољопривредних производа на светском тржишту (последице дампинг цена);

– инсистирање на што већим приносима и интензивном коришћењу вештачких ђубрива и агрохемикалија доводи до деградације и ерозије пољопривредног земљишта; у свету је деградацијом земљишта обухваћено око 40% пољопривредног земљишта, а на 25% површина је тај процес посебно изражен; деградација земљишта је највише изражена у индустријски развијеним земљама па зато ЕУ захтева да њени фармери оставе 7% пољопривредног земљишта необрађено, да би се земљиште опоравило; због тога је ЕУ земљама потребно додатних 7 милиона хектара у суседству, само да одрже постојећу производњу;(7)

– Европска заједница увози више хране него што извози: она извози храну за чију производњу користи око 14 милиона хектара а увози храну за чију производњу се користи 49 милиона хектара – што значи да ЕУ за своје потребе користи 35 милиона хектара ван граница ЕУ;(7)

– успостављањем ниских цена хране на ширем тржишту Европска унија профитира двоструко: по изузетно ниским ценама увози знатно више хране него што извози; дампинг ценама хране на тржиштима сиромашних земаља она доводи до пропадања њихових малих фармера који онда продају своје земљиште странцима по изузетно ниским ценама;

– пољопривредно земљиште је практично необновљив природни ресурс (јер се изузетно споро обнавља) па је зато неопходно успостављање дугорочне стратегије његовог очувања; светско становништво се убрзано увећава што захтева све веће количине хране и ставља пољопривреду у ред најзнацајних стратешких сектора; климатске промене, стални пораст цена енергената и компонената за производњу као и деградација пољопривредног земљишта озбиљно угрожавају светску производњу хране што захтева укључивање много већег броја и профила стручњака за успостављање стратегије одрживе пољопривреде – на глобалном и на локалном нивоу; неопходно је знатно веће улагање у пољопривреду да би се она припремила за све теже услове који је чекају у скорој будућности.

Српска влада и домаћи стручњаци би требало што пре да преиспитају одлуке бивше владе у вези домаће пољопривреде и да успоставе нову стратегију за њен развој. У противном, тешке последице досадашње пољопривредне политике довешће до катастрофалних последице по домаћу производњу хране. Заиста је чудно да све већи број људи у Србији увиђа данас које су економске последице отцепљења Косова а да није свесно да ускоро може да изгуби још значајнији домаћи ресурс – српске оранице.

Референце:

1. – http://en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Rumania

2. – Dragocena rumunska iskustva

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=849

3. – http://en.wikipedia.org/wiki/Agriculture_in_Rumania

4. – Stari rumunsko selo

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=847

5. – Romania must not sell out traditional farmers to the biotech giants –

www.guardian.co.uk/commentisfree/2012/jul/10/romania-smallholder-farmers

6. – Bez zurbe u integracije –

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=856

7. – Ratko Karolic: Politika hrane ili zamracenje nad srpskim oranicama