Крајем марта ове године светску јавност је узбуркала смрт Бориса Березовског, руског тајкуна који је умро разочаран и депресиван, док је његово покајничко писмо Путину послужило као потврда да му огромно богатство стечено пљачкањем сопствене земље није донело ни душевни мир ни спокојну смрт. У Русији су Березовског теретили за пљачку 110 милиона долара државне имовине, а против њега су вођени истражни и судски поступци поводом 13 кривичних дела. Због тога је је почетком 2000-их био приморан да оде у Велику Британију, где је 2003. добио политички азил. Да би спречио заплену имовине, своје пословне активности је потом водио далеко од очију јавности, преко мреже различитих холдинга, трустова и фондова, у којима су односи увек били врло замрачени, а власништво нејасно.
Док је још био жив, руско државно тужилаштво је продајом његове имовине у Русији обезбедило повраћај 109 милиона рубаља, а власти ни после његове смрти не одустају од настојања да се домогну његове имовине у иностранству. Због тога је и Србији у октобру прошле године упућен захтев да се замрзне имовина покојног тајкуна, односно компаније којима располаже инвестициони фонд Салфорд, односно Денјуб фудс група. Реч је о компанијама које спадају међу најбоље у Србији, и то су између осталих и Имлек, Млекара Суботица и Књаз Милош. До сада се веровало да иза ових компанија стоји српски бизнисмен Милан Беко, али се испоставило да је вероватније да је Беко куповао ове фирме за рачун руског тајкуна, а да је фонд „Салфорд” био само „менаџер инвестиције”, дакле фирма која је за одређену накнаду управљала пословањем ових компанија.
Вредност имовине Бориса Березовског у Србији процењује се на између 300 и 400 милиона евра, али се не зна када ће бити утврђена, ако уопште буде утврђена, припадност српских компанија сада покојном олигарху. Наиме, Виши суд је у јулу донео одлуку да се забрани располагање имовином ових фирми, али је потом Апелациони суд прекјуче донео ново решење којим се у потпуности поништава првостепена одлука „због низа пропуста које је направио Специјални суд“, који, према саопштењу Апелационог суда такође није у потпуности доказао да је Березовски био њихов власник.
Москва, међутим, има чврсте доказе да је Березовски заиста контролисао фирме у Србији и да је у смутним временима српске транзиције новцем опљачканим у Јељциновој Русији, између осталог, проширио пословање у Србији, уз озбиљне сумње и да је активно утицао и на политичке односе у нашој земљи. А да је он стајао иза куповине Имлека, потврђено је и на основу званичне провере Комисије за хартије од вредности још почетком 2003. Березовски је тада потврђен као један од власника у Холандији регистрованог New World Value Fund, чијом је активом управљао фонд Салфорд. Овај случај је зато и тест и за Србију – његово расветљавање би потврдило решеност власти за озбиљну борбу против корупције и њену искреност у одржавању добрих односа са Русијом.
За сада, нажалост, показује се да су и једно и друго само илузорна очекивања, а највероватнији исход ове афере је да ће се судски процес отегнути довољно дуго док трагови Березовског у Србији потпуно нестану. То што ће Србија добити озбиљан проблем у односима са Москвом, која вероватно неће тако лако прећи преко прања новца опљачканог у Русији у пријатељској земљи, домаће пандане Березовског свакако не брине – а и Европска унија у свом списку 24 спорне приватизације достављеном српским властима нигде није споменула руског тајкуна који је покрадене милионе и милијарде трошио у Лондону. Зашто би се онда у и Београду ико бринуо?
Трифун Ристић
НСПМ
