Наводна „активна борба и огроман уложен труд српске стране“ учешћем у раду Мешовите комисије хрватских римокатоличких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, доживела је бар за српску страну, сасвим очекивано, тотални фијаско. Након шестог и последњег састанка ове комисије, „онај који десницом Србе покрштава а левицом витла нож коље оне који нису научили Здраво Маријо“, како видимо након Саопштења за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције , проглашен је мучеником.
У име Српске Православне Цркве, у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, са констатацијом да је Алојзије Степинац мученик, сагласили су се: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ.
Извештавајући о стрмоглавом паду српских епископа, уз констатацију „да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ, прве су се огласиле ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ текстом под насловом ШОК НА КРАЈУ РАДА КОМИСИЈЕ: Степинац мученик, ни слова о злочинима!
Да ли зато што су на тај начин предухитриле гласноговорнике Београдске Патријаршије да објаве своју верзију догађаја, или зато што су својим текстом обелоданиле нешто што се по опробаном рецепту, требало „сакрити под тепих“, тако што се о томе неће говорити, те новине проглашене су клеветничким, а њихов текст окарактерисан је као „лаж и монструозна конструкција (против СПЦ) која се организовано и са очигледном намером протура у овдашњим средствима информисања“.
Када упоредимо „шокантни, клеветнички текст“ дневног листа са Саопштењем са званичног сајта СПЦ, јасно се види да разлике нема.
Новинарском двојцу Р. Драговић/ J. Кеблер, који је разобличио још једно срамно додворавање папиних прстенлија, највише је замерено што су у наведеном тексту део Саопштења препричали овако: „У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве“.
А да видимо шта о томе кажу на званичном сајту СПЦ: „Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава“.
Није шија, него врат!
У немогућу мисију одбране части осведочених папољубаца међу српским владикама, кренули су њихови унезверени лакеји тумачењима типа: „Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца“.
А шта се то радило, што по „браниоцима праве истине“ изискује још времена, „макар мало више времена за објашњење у јавности (јер се за пар дана то напросто – не може)?“ Чиме уопште може резултирати тај рад, ако се њихово свесрдно учешће у рехабилитацији надбискупа Степинца оправдава грешком у преводу а срамота потписаног саопштења прикрива опаском да је „заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења“ једно, а „да постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан“.
Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља. ( 2 Петар, 2:22)
И још само два питања свима онима који стају у одбрану лицемерних екумениста у редовима СПЦ и који се „брину за народ , довољно наиван и неучвршћен у вери, који ће бити саблажњен и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“:
ПРВО- Ако постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, како су они у чију сте одбрану стали, (из жеље да ето у некој од наредних комисија будете један од чланова), могли (па макар то био и како рекосте заједнички протоколарни и „дипломатски” део објашњења) пристати да потпишу документ у којем пише :“ Чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију“? Рекосте ли то „свака Црква“?
ДРУГО– Читајући изнова и изнова део саопштења: “У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.“ Дакле у увијеној форми, екуменисти из Синода су се обавезали да са папистима заједнички “деле сећање“ мало на старца Вукашина из Клепаца пострадалог од усташа, мало на усташког и “блаженог“ Викара НДХ Степинца. Спремите се Срби да празнујете мученика Алојзија!
Да ли се ико надао да је резултат рада Мешовите комисије, у којој су Српску Православну Цркву представљали баш они, могао бити другачији?
1.Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, недоследан не само православној светосавској традицији, већ и недоследан самоме себи, када нпр. каже да од 1054. године наша Православна црква од Истока не признаје римског епископа као првог у хришћанској васељени. А када је то Светосавска СПЦ још од времена преподобног Симеона Мироточивог и светог Саве Немањића, па преко свих светих Немањића, помињала римског архијеретика – папу – као хришћанског епископа.
2. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је између осталог, као изасланик Светог Архијерејског Синода учествовао у Асизију на 30. молитвено-мировном сусрету , где је како на званичном сајту СПЦ стоји, одржао запажено излагање на тему „Молитва и корени мира”. Вероватно су обавештавајући верни народ „заборавили“ да обелодане да је у склопу програма шуровања са римском куријом, исти тај митрополит Порфирије, сав сретан и усхићен целивао руку римском папи и клањао му се до земље.
3.Епископ новосадски и бачки Иринеј, који је као члан Делегације СПЦ у италијанском граду Равени, заједно са представницима римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутним делегацијама православних цркава које је предводио митрополит Јован Зизјулас) – потписао 27. октобра 2007. године документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве.
Том приликом донет је Докуменат од 46 тачака с циљем превазилажења раскола од 1054. године, односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да „Рим као Црква заузима прво место у поретку“ (прво седиште) универзалне хришћанске цркве, а да папи „припада место примата на свим нивоима“, односно место „првог (протос) међу патријарсима“. И он као и митрополит Порфирије љубио руку папи.
3. Епископ пакрачко-славонски Јован, познат и као највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, који је својевремено за београдски магазин ”Недељник”, изјавио да ћемо сви морати добро да измеримо сваку реч о кардиналу Алојзију Степинцу који ће можда бити канонизован: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима је он показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“
Како је уследила реакција јавности на изјаву која не доликује једном српском владики, стигао је демант из СПЦ: „На жалост, те речи нити је епископ Јован изрекао у интервјуу, нити такав наслов може да се извуче из било чега што је епископ Јован у интервјуу за ”Недељник” рекао. Судећи по наслову који је дала редакција ”Недељника”, испада да се епископ Јован поставио као адвокат Алојзија кардинала Степинца, надбискупа загребачког у време Другог светског рата, што он свакако није нити жели да буде.“ Учини ли ми се да рекоше да на жалост владика Јован (Ћулибрк) није рекао то што је „Недељник“ објавио?!
4. Проф. Дарко Танасковић, СРПСКИ ИСЛАМОЛОГ, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, дипломата Савезне Републике Југославије и амбасадор Србије при Унеско. Исламолог који је вероватно, као бивши амбасадор Србије у Ватикану и носилац Одликовања Ордена великог крижа витешког реда Пија ИX који се додељује „угледним страним дужносницима и амбасадорима акредитираним при Светој Столици, заслужио да се нађе у саставу Мешовите комисије.
За све оне који су имали другачија очекивања једна анегдота: и ако је балсамованом вођи Лењину у маузолеју обезбезбеђен „комфор“, одмах после уношења ковчега у гробницу се излила канализација и просторија се напунила смрадом. Када су о том догађају испричали једном руском владики, он се благо насмешио и рекао: „Према свецу и миро“.
Извор: Православље живот вечни
