У СЈЕДИЊЕНИМ Државама није било мало експерата који су – и пре ракетних удара по Сирији – критиковали мешање САД у конфликт у тој земљи.
Било је, наравно, и ратоборних „говорећих глава“. Али су критичари – поготово они с десна – говорили: „Неоконзервативци, опет неоконзервативци!“.
Лидери САД, Велике Британије и Француске били су, очито, спремни и зато су, обраћајући се својим нацијама, тврдили да циљ удара није био ни мешање у сиријски грађански рат, а ни смена ређима у Дамаску.
Има, наравно, међу америчким „говорећим главама“ и еуфоричних које уверавају: Руси нису ништа постигли, а нису ни могли јер ми имамо такве авионе и бродове којима „Русија у распадању“ нема шта да супротстави.
Међутим, већина признаје да и ограничени удар по Сирији, а по војним мерилима – и бескорисни удар, може створити озбиљне непријатности савезницима САД, а да никако није утицао на победнички налет Асадове армије и њених иранских савезника које из ваздуха подржава Русија.
Скора победа Дамаска, заједно са до краја раздраженим Техераном и „одложеним узвратним потезом Москве“, изазивају узнемиреност не само у САД, него и у неким другим земљама, укључујући Израел чије руководство, на први поглед, треба да се радује новом удару по Асаду.
Тел Авив се боји асиметричних мера Русије, међу којима може бити и испорука Сирији система С-300 и парирање дејствима Израела на југозападу Сирије.
Раније је авијација Израела практично несметано деловала против сиријских и иранских трупа у тој области, настојећи да не дозволи јачање Хезболаха.
А сада југ Сирије може бити „покривен“ системима ПВО руске производње. Још и Техеран може од Москве добити додатно наоружање… Није Израел овакву подршку очекивао од Вашингтона.
Реакција слева била је веома чудна: тражено је да Трамп усаглашава војне акције са Конгресом САД (зато што се „председнику не може веровати“), а чуле су се и процене да су удари бесмислени ако немају за циљ уништавање Асадове армије. Критиковано је, дакако, и „лансирање паметних ракета“ преко Твитера.
Нашли су се и они који су указали да Трамп удара по Сирији због непријатности код куће и прича о његовој вези са порно-глумицом.
Једини либерал који је понудио разумну аргументацију против ескалације био је професор Колумбијског универзитета Џефри Сакс који је указао да би једини прави потез било повлачење америчких трупа из Сирије. Као што је Трамп и обећао.
Сакс је подсетио да је грађански рат у Сирији почео са тајном операцијом CIA „Платан“ за свргавање власти у Дамаску уз помоћ наоружане опозиције.
Трамп је операцију „Платан“, исто као и паралелни програм Пентагона, практично већ затворио, али се испоставило да „дубоку државу“ није баш лако избацити из игре.
Шта, примера ради, уопште знамо о „Белим шлемовима“ и „Сиријској цивилној одбрани“?
Отворени извори говоре да је то дело бившег британског официра Џејмса Ле Мезиријеа и да их је направио од неколико организација за „људска права“ и турске међународне спасилачке асоцијације AKUT. И да су тај посао помогле неке западне земље.
Међутим, извршни директор Института за мир и просперитет, Данијел Макадамс, рекао је у разговору са бившим америчким конгресменом Роном Полом да је Ле Мезирије био агент британске обавештајне службе MI6 а да новац за „Беле шлемове“ добија преко USAID, то јест – од Стејт департмана.
Стога је сасвим могуће да амбасадорка САД у УН Ники Хејли – када говори да се оптужбе против Асада заснивају на обавештајним подацима – вероватно има у виду „поуздане“ изворе MI6.
Доналд Трамп је у међувремену схватио да је борба против „дубоке државе“ и тешка и опасна, па настоји да се окружи „крутим момцима“. Један од њих је нови помоћник за националну безбедност Џон Болтон. Он је карика која повезује америчке неоконзервативце и националисте.
Апаратни део операције против Сирије био је одрађен перфектно, али управо то што су неоконзервативци преузели спољнополитичку игру и изазива свеопште негодовање међу америчким трампистима.
Цео низ ауторитетних експерата и новинара, за које је Трампова изборна кампања била надахнуће, иступио је са критиком „сиријске авантуре Беле куће“. То су учинили: Такер Карлсон, Лора Инграм, Мајк Пејновић, Алекс Џонс, Томи Лорен, Стив Дуси и други. Затражили су од шефа државе да не заборавља да је „Америка пре свега“.
Конзервативни публициста Ен Коултер, аутор књиге „Ми верујемо Трампу“, већ 8. априла је „хемијски напад у Думи“ назвала фалсификатом.
Сви ови људи – а то је цвет протрамповске пропаганде 2016-те и 2017-те године – схватају да се председник САД одваја од своје бирачке базе и на то упозоравају.
Вирус „моралног императива“ бомбардовати (или на неки други начин кажњавати) „лоше момке“ одавно је заразио обе америчке партије и сву вашингтонску бирократију.
Та болест није заобишла ни праве трамписте – оне који би му морали помагати да исуши „вашингтонску мочвару“.
У интервјуу радиостаници SiriusXM, бивши Трампов саветник Себастијан Горка из све снаге је покушавао да покаже да председник САД није неоконзервативац, али је притом понављао њихову мантру о „аморалности“ нечињења „пред лицем бандитских режима“.
Данас неоконзервативци уопште нису они који су били раније. Они више и не говоре о ширењу демократије по свету. Све су свели на један једини циљ – уништити Иран. Притом ни сами не знају шта чинити а да се не доведе у опасност Израел, али их стари инстинкти терају на демонстрацију силе на Блиском Истоку.
Ово је последњи улазак неоконзервативаца у власт.
Једна је ствар разорити државност Ирака и потрошити седам трилиона долара на бесмислене ратове, а сасвим друго – тражити наставак банкета, доводећи свет на ивицу нуклеарног рата. И то: под влашћу председника САД који је обећао да ећ америчке војнике вратити њиховим кућама.
Остаје само једно питање: хоће ли десни популистички покрет, који „билдује мишиће, пристати да оде на дно заједно са поборницима „моралних бомбардовања“ и са самим Трампом, ако се он ради демонстрације „тврдоће“ одрекне од својих предизборних обећања?
Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИЈ
Факти
