АНАЛИЗА војно-политичке ситуације у Азијско-Пацифичком региону показује да се сва кључна питања безбедности концентришу у троуглу Кина-Јапан-САД.
Међутим, засад може да се говори само о тенденцијама у спољној политици двеју савезничких земаља. Ипак се уочавају противречја у региону, тло за конфликте и могући путеви и сценарији за њихово разрешење.
Анализа такође показује да главна оса геополитичке напетости (и регионалне и глобалне) постаје америчко-кинеска конфронтација која нараста због раста економске, а сада већ и војне моћи Кине.
Као прво, Азијско-Пацифички регион је део света који се најбрже развија и постаје нови војно-политички и економски центар света.
Динамику целом региону у последње време придаје очевидна тенденција уздизања новог играча – Кине, што води промени не само стратешке равнотеже у Југоисточној Азији, него је и главни тренд у светској равнотежи снага.
Према подацима и предвиђањима М. Крупјанка и Л. Арешидзеа, „током три наредне деценије кинеска економија ће избити на прво место у свету и битно надмашити америчку.
По оцени Фонда Карнеги, БДП Кине ће 2035 године бити 82 билиона долара а амерички – само 44 билиона.
Последице неће морати да се дуго чекају. Доћи ће до озбиљног престројавања светског економског и монетарно-финансијског система. У новом систему ће САД бити принуђене да играју потчињену улогу.
Као друго, јачање Кине ће се сударити са позицијом Токија.
Борба за утицају регионе између Кине и Јапана створиће улове за геополитички конфликт.
Америчкој администрацији је Јапан важан због могућности да своју војну моћ прикључује америчком потенцијалу силе ради обезбеђивања „стратешке надмоћи над Кином и Русијом у том делу света.
У извештају бившег првог заменика државног секретара Ричарда Армитижа Конгресу САД из октобра 2000-те, Јапан је био представљен као „Британија Истока“, то јест – као исто тако поуздани савезник Америке. Ипак, има разлога да се претпоставља да ће се САД успротивити ремилитаризацији Јапана и његовом могућем покушају да стекне статус нуклеарне силе.
Уздизање Кине и ракетно-нуклеарни програм Северне Кореје представљају озбиљну опасност за Вашингтон и Токио. Зато је обуздавање Кине постало од фундаменталног значаја за САД. Америчко-јапански војно-политички савез игра кључну улогу у блокирању кинеске моћи“.
Као треће, Сједињене Државе разматрају могућност коришћења научно-техничког потенцијала Токија за своју реиндустријализацију и роботизацију, пошто без тога неће моћи да одрже технолошку победу над Кином.
У једном коментару „Гласа Америке“ указивало се да се јапански премијер Шинзо Абе – према речима извора из његове владе – нада да ће Трамп, како буде успевао да реализује предизборна обећања о отварању радних места и да појача војни потенцијал земље, имати све повољнију позицију поводом економских питања у оквирима сарадње две земље.
Официјелна лица Јапана изјављују да Абе рачуна на то да издејствује промену Трампове позиције…
„Активно спровођена политика Кине усмерена је на техничку модернизацију Оружаних снага при смањивању њихове бројности већ је на источним обалама Пацифика створила принципијелно нову геостратешку ситуацију јер САД више не могу да диктирају своју вољу (Пекингу). Нарочито јак утицај су имали успеси Кине у модернизацији њеног ракетног и космичког потенцијала, средстава ПВО, ратне и нарочито подморничке флоте… Сједињене Државе су на уздизање Кине почеле да гледају као на фундаментални изазов који изискује разраду стратегије обуздавања“.
„Пентагон се определио за стратегију ограђивања која подразумева и преношење тежишта активности флоте САД из Атлантског у Тихи океан. Дакле: фундаментално прегруписање поморских снага и – уз узимање у обзир кинеског фактора – измену структуре војних база.
Тешко је сумњати у Трампову одлучност да појача борбу за обуздавање Кине. Да ће до тога доћи – сведоче и састав саветника новог америчког лидера и њихове досадашње изјаве о Кини.
Мајкл Пилсбери и Питер Наваро су двојац који претендује да за Трампове владавине креира политику Беле куће према Азији и Кини.
Лајтмотив Каварове књиге је тешко замислив. По његовом мишљењу, за све економске невоље САД током последњих 20 година крива је Кина.
Амерички неуспеси и проблеми су обрнута страна – кинеских успеха у истом том периоду.
„Откада је Кина ступила у Светску трговинску организацију – у САД је затворено преко 70.000 различитих фабрика. Просечни приходи америчких породица остали су исти. Темпо раста БДП Сједињених Држава су се смањили више него дупло. Преко 20 милиона Американаца не могу да нађу пристојан посао са пристојном платом, а још су Сједињене Државе Кини дужне преко два билиона долара“.
По Наваровој процени, за све је крив „диктаторски режим у Пекингу који је на превару ушао у Светску трговинску организацију, манипулише националном валутом, користи нефер стечене предности у трговини, трује околину, тиранише своје становништво и спрема се да слободном свету – на челу са САД и њиховим савезницима – нанесе одлучујући ударац.
Наваро је у оптицај убацио занимљив и веома илустративан термин – „хладни економски рат“, за који тврди да се управо захуктава.
Он процењује да се ствара „једна од најопаснијих ситуација у целој досадашњој историји човечанства“.
Наваро прогнозира да ће доћи до озбиљног судара између Кине и Јапана који је де факто већ сада суперсила. Чак је написао: „Све већа претња са стране Кине, која истовремено долази из више праваца, могла би да постане она сламка која ће нестабилну равнотежу у региону померити према производњи јапанске атомске бомбе и јапанским оружаним снагама у пуном формату“.
Други Трампов саветник је зналац Кине Мајкл Пилсбери. Његови радови посвећени су кинеској војној стратегији и томе како генералитет Кине гледа на будућа ратна дејства.
Пилсберијев приступ се најбоље види из његове књиге штампане 2015-те: „Столетни маратон: кинеска тајна стратегија – како заменити Америку у улози глобалне суперсиле“…
Сједињене Државе, по Пилсберијевом мишљењу, саме су нехотице помагале свом конкуренту, интегришући га у светски систем и дајући му ресурсе за развој. Зато сада САД – да би разориле кинеску стратегију – морају разрадити властиту контрастратегију која ће укључивати нова оружја, и спремати се за жестоку конфронтацију са Кином“.
С друге стране, индикативна је и еволуција спољнополитичког вектора Јапана под руководством Шинза Абеа.
„У јулу 2014. његов кабинет је иступио са новим тумачењем права Јапана на колективну самоодбрану, у складу са којим је политичко руководство земље добило право да користи Снаге самоодбране у ситуацијама које не потпадају под дефиницију директног војног напада на територију Јапана.
Токио је узео курс на стварање савременог војног потенцијала, који би омогућавао вођење ратних дејстава не само на територији Јапана, него и далеко изван његових граница, са ослањањем на достигнут економску и технолошку моћ.
Војска Јапана се активно опрема офанзивним видовима наоружања.
„Основни правци плана националне одбране“ предвиђају обухватно повећавање потенцијала „динамичне одбране“. Међутим, одлучујући аргумент у прилог способности Јапана да се супротстави Кини је неразоривост јапанско-америчке алијансе и способност САД да се супротставе Кини у војној сфери.
Веома добро је уочио Ју Ли Куан, председник Сингапура: „Чак и кад би Јапанци успели да нагло повећају свој наталитет и повећају своје становништво, њихов сусед је толико огроман и тако брзо повећава своју моћ да ни решавање демографског проблема никако не би изменило ситуацију. Јапанци немају снагу да буду супарници Кине и никада више неће успети да понове оно што су извели 1930-те године, када су упали у Кину и заузели безмало целу ту земљу. Зато су има сада потребне САД као гарант безбедности Јапана“.
Оштар проблем јапанско-кинеских односа је припадност острва Сенкаку која имају огромну стратешку важност јер се налазе на укрштању поморских комуникација, па су објекат конфронтације Кине са САД и њиховим савезницима. Та острва кинеско руководство сматра једној од првих карика острвске линије која има кључно значење у војно-поморској стратегији Пекинга која је срачуната на блокирање слободног доступа ратној морнарици САД обалама Кине.
Реч је о зони у којој су 1999-те откривена велика лежишта природног гаса (200 милијарди кубних метара). околина тих острва богата је рибом и другим морским ресурсима које традиционално експлоатишу и Кина и Јапан.
За Вашингтон је сценарио у којем би био принуђен да употреби силу у случају оружаног конфликта око острва Сенкаку – крајње непожељан, ако не и – неприхватљив.
У Сједињеним Државама постоји консензус да је америчко-кинески оружан конфликт непожељан јер би био у супротности са базним интересима САД.
За разлику од основне територије Јапана, напад на коју би довео не само до жртава међу његовим грађанима, него и готово извесно међу Американцима – заузимање острва Сенкаку од стране Кинеза не би представљало непосредну претњу америчким интересима.
Слично на ствари гледа и експерт Василиј Кашин. он је рекао о карактеру могуће конфронтације САД и Кине у наредним годинама:
„Мислим да ће конфронтација носити политички карактер и карактер трке у наоружању, борбе за савезнике, а донеће и активизацију дипломатије у земљама трећег света“.
Ову тенденцију су потврдили Трампови први кораци.
Први спољно-политички контакт Доналда Трампа и Шинзо Абеа показао је колико САД важним сматрају стратешки савез са Јапаном.
Трамп своју стратегију у Источно Азији гради друкчије од Обаме који је односе са азијским земљама желео у вишестраном формату и покушао да економски ограничи утицај Кине (у оквирима пројекта ТТП). А Трамп је пренео тежиште на унилатерализам и војно-политичке механизме.
Савремене тенденције показују растући значај економског и војног савеза САД и Јапана, због претње коју представља јачање Кине која је Сједињеним Државама већ упутила и економски и војни изазов.
Пише: Константин БЛОХИН, Руски институт за стратешка истраживања
Факти
