Иако се Млађан Динкић, министар финансија, прошле јесени приликом представљања буџета заклињао да му је државна каса „штедљива” и да је направио ред у јавним финансијама, да ће бити бољи од претходника чији је минус у каси износио 6,2 одсто БДП-а, јуче је пред истим посланицима морао да образлаже зашто му је каса празна. Други пут за седам месеци тражи нову пореску реформу. Зашто? Зато што повећање ПДВ-а и акциза из октобра прошле године није било довољно за стабилне финансије.
Коалиција на власти је изгласала предложене пореске измене, али ту се посао на смањењу дефицита за министарство финансија не завршава. И са њима минус у каси биће најмање 5,5 одсто БДП-а. Предалеко од циља који је лане зацртан на 3,6 одсто БДП-а. Зато се чека да Министарство изађе с новим пакетом мера за уштеду што ће бити обухваћено најављеним ребалансом.
Има ли лека за дефицит или је он наша судбина?
Горан Николић, сарадник Института за европске студије, сматра да је план Министарства финансија да дефицит целе државе, који по Фискалном савету рачунато и са последњом пореском реформом износи 210 милијарди динара, може да буде сведен на 169 милијарди динара или 4,5 одсто БДП-а. То је, по његовим сазнањима, и план ресорног министарства.
– Са последњим пореским изменама штеди се 24-30 милијарди динара, а у другом пакету, који би подразумевао уштеде на дискреционим правима државе и набавци робе и услуга, додатних 32 милијарде динара. Укупно око 60 милијарди динара и то без ребаланса. По мојој рачуници проблем је око 10 милијарди динара – објашњава Николић.
По њему, евентуалним замрзавањем плата и пензија постигле би се мале уштеде у овој години, јер се ради само о последњем кварталу и повећању од 0,5 одсто. Међутим, због наставка замрзавања у 2014. години само по том основу могуће су знатније уштеде од око 75 милијарди динара. То значи да би дефицит буџета за 2014. био мањи за око два процентна поена. Николић сматра да није реално очекивати отпуштања у јавном сектору, поготово не 20.000 људи. Он подсећа да је у претходној групи отпуштања било само 2.000 људи, али их је суд вратио на посао.
– Док не крене привреда и раст плата код приватника неће много помоћи замрзавање зарада у јавном сектору – каже Николић.
Професор Економског факултета Љубодраг Савић каже да ми од скромног БДП-а покушавамо да направимо прерасподелу и да се онда чудимо што нам то не успева.
– Криза је све исцрпела. Када би грађани знали да ће после неких мера владе о стезању каиша изаћи из кризе они би то прихватили. Али проблем је што нико у то не верује. Јесте популистички, али оно што је рекао Јован Кркобабић није далеко од истине: има великих примања у јавном сектору и што их не бисмо смањили. Пример бахатог понашања је „Србијагас” чији директор им плату од 10.000 до 20.000 евра месечно. Па није то његов феуд, ко му је то одобрио? То је државна фирма. И плате у НБС су високе. Не могу само неки делови становништва да осећају последице кризе, а други не, то је ствар поштења – каже Савић, подсећајући и да је и министар Динкић говорио да за време кризе нема отпуштања, а да сада прича друго.
Он подсећа да ниједна земља није изашла из кризе без инвестиција. Субвенције за запошљавање од 10.000 евра по радном месту имају смисла само ако дугорочно обезбеде раст извоза и БДП-а. Уколико се на један уложени динар врати три. „Противник сам субвенција које се користе за одржавање социјалног мира. Ми деценијама трошимо више него што стварамо, а сада пошто је криза најжешћа – цар је го”.
И професор Универзитета Сингидунум Данијел Цвјетићанин подсећа да ми, у последњих 12 година, трошимо више него што стварамо за око петину, а простора за уштеду има у државном апарату – на агенцијама, јавним сервисима, фондовима…
– Увозимо два пута више него што извозимо, а „благостање” финансирамо задуживањем у иностранству или продајом ресурса. Када би се нека породица тако понашала њеним унуцима не би ништа остало – каже Цвјетићанин.
