Душан Ј. Басташић већ годинама се налази на челу УГ Јадовно 1941. Ово удружење је својим радом успјело да окупи око себе велики број потомака жртава усташког терора и заједничким снагама постигли су завидне резултате у објелодањивању истине о страшним злочинима, који су почињени у вријеме злогласне НДХ.
Посао који би требало да ради држава свео се на ентузијазам и вољу неколицине појединаца. У разговору за Српско Коло Басташић открива генезу српског ћутања, али и критички посматра реалност у којој се се често сами одричемо очувања националног идентитета.
Колико данас, 75 година након злочина, уопште знамо о Јадовну али и о другим стратиштима из времена НДХ?
– О првом ликвидационом центру НДХ у коме је за 132 дана постојања побијено не мање од 38.000 Срба до прије свега неколико година није се знало готово ништа. Чак су и породице жртава биле увјерене да се ради о само једној јами, јами Јадовно. Истина, дуго и брижљиво сакривана била је потпуно другачија.Двотомно дјело др Ђуре Затезала, издано 2007, било је основ за објелодањивање тог стравичног српског страдања. Нажалост, због високе цијене књиге и лијености издавача, она није стављена у функцију.
Протеклих шест година наше удружење низом активности настоји, не само информисати јавност о фактографији везаној за комплекс логора смрти Госпић–Јадовно–Паг, већ и мобилисати стручну и најширу јавност на конкретним пројектима културе сјећања.
Ако је у вријеме комунистичког режима било јасно да се зарад братства и јединства крију усташки злочини, зашто се и данас на ту тему мало ко осврће?
– Срби, као највећи страдалници и побједници, из Другог свјетског рата нису изашли са својом националном државом. Изградњом наднационалног, југославенста, негативном селекцијом српских кадрова, и режимом, који није презао од строгог кажњавања непослушних пристали су да утопијску идеју братства и јединства плате заборавом, сакривањем и релативизовањем истине о страдању својих чланова породица и сународника.
Посљедњих двадесетак година као да идемо истим путем, утабаним већ деценијама. Рекао бих да нам се то дешава због елементарног непознавања ове фактографије од стране одговорних лица али и због тежње за изградњом пријатељских односа са сусједном нам државом.
Истраживање злочина, рад на допуни календара и атласа геноцида су веома захтјевни пројекти. Колико УГ Јадовно, на чијем сте челу, може да одговори на све изазове, и да ли имате и у којој мјери подршку државе?
– Све ово што радимо требала је и треба да ради држава преко својих институција. Прије свега Србија и Република Српска, а онда и институције Срба у Хрватској. Нажалост, свједочимо да се то не дешава а најбољи показатељ инертности институција је појава све већег броја удружења потомака, који се не мире са таквим неодговорним односом према нашим жртвама из не тако давне прошлости.
Када би поредили злочине широм некадашње НДХ да ли они имају неке специфичности или је рецепт мање више исти.
Независна хрватска држава је законом установила образац за елиминацију православних Срба са територије коју је прогласила својом. Процедура за физичку ликвидацију спроводила се свуда на готово исти начин. Прво су били одвођени “на рад” виђенији Срби, трговци, учитељи, свештеници, Солунци и богатији земљопосједници. Њих су одводили до најближе жељезничке станице а онда марвеним вагонима отпремали према јамама Лике и Велебита. Убијани су у крашким јамама и утапани у оближњем морском акваторијуму.
Слиједећи на реду су били сви остали мушкарци и младићи старији од осамнаест година. Они су хапшени, одвођени и убијани на ближим, локалним стратиштима. Преостале жене и дјеца, били су сакупљани на превару због тобожњег одвођења на покрштавање у католичку вјеру. Били би убијани недалеко од својих кућа, или одвођени, углавном пјешке или сеоским колима до удаљенијих стратишта предвиђених за масовне ликвидације.
Око Вашег удружења окупили су се и људи из СНД Пребиловаца и удружења Огњена Марија Ливањска.
– Много jе српски народ пострадао у 20 виjеку, па и не чуди да jе све више организациjа коjе окупљаjу потомке жртава, коjи не чекаjући политичку вољу и прави тренутак, не хаjући за политичком коректношћу, радећи готово по правилу волонтерски, чине све што могу да очуваjу сjећање и испишу наук о породичном и завичаjном страдању, свjедоче о сатирању рода свога православног.
Ове организациjе и часни поjединци, дубоко посвећени своjоj мисиjи, поред осталог упорно указуjу институциjама, свjетовним и црквеним, на тешко разумљиве пропусте на пољу очувања сjећања на пострадали род наш.
Близу тридесет оваквих организациjа и активних поjединаца, са благословом владике Атанасиjа Раките, формирало jе прошле године Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова у 20 виjеку.
Недавно сте промовисали пројекат „Пребиловачка кућа“. О чему се ради?
– Поред велелепног Храма Христовог Васкрсења, неколико књига, интернет саjтова и изложбе, у Пребиловцима треба да се подигне барем скроман Мемориjални центар са свим садржаjима коjе имаjу слични центри у свиjету. Идући ка том циљу, УГ Јадовно 1941. jе донаторским средствима недавно прибавило jедну страдалничку кућу, уништену у протеклом рату, управо на путу, коjи повезуjе Дом Краља Милутина са новим Храмом. Пребиловачка кућа ће, ако Бог да, бити и мjесто дружења потомака српских жртава геноцида почињеног од стране Независне државе Хрватске али и, како рече Миленко Јахура, витални покретачки обjекат сваковрсне обнове села. Оваj веома захтjеван али и богоугодан проjекат, не можемо реализовати сами, али смо дубоко увjерени да ће Срби широм свиjета а онда и српске институциjе, препознати његов значаj и помоћи у његовоj реализациjи. Како радили, тако нам и Бог помогао!
Свједоци смо да Хрвати претендују да отму српско културно насљеђе. Један од примјера је свакако Никола Тесла. Који је рецепт да одбранимо српско насљеђе?
– Након што је држава Хрватска, геноцидом у Другом рату преполовила наш биолошки корпус у Хрватској и Босни и Херцеговини а у протеклом рату у највећем броју протјерала са вјековних огњишта, у овом „мирнодопском“ периоду, настоји избрисати трагове нашег постојања на тим подручјима. То чини и присвајањем културног наслијеђа. Еклатантан је примјер Тесле и његовог родног села Смиљан. У том, некада већинском српском селу данас нема ни једног православног Србина а православна црква у којој је служио Теслин отац данас је „Спомен црква“ у којој се не врше редовна богослужења. Али очито да ни то није довољно, него се фабрикују лажи о Тесли као аутохтоном Хрвату.
У Србији и РС постоји велики број дневних новина, а практично је wмање од 20% новина које су штампане ћирилицом. Колико сами доприносимо губљењу националног идентитета?
– Добро сте то примјетили, али нису ту у питању само новине. Прошетајте улицама Београда, Новог Сада и Бање Луке, па ћете видјети да се на таблама са имена фирми и локала ћирилица појављује само у траговима. Послушајте рекламне поруке и синхронизоване цртане филмове за дјецу на нашим ТВ каналима па ћете видјети да се хрватски језик и писмо дубоко укорјењује у нашем јавном простору.
Очито је да смо сами криви за то и да се у име европеизма и интернационализма, олако одричемо основних категорија идентитета.
Утисак је да је у НДХ кључну улогу играла католичка црква. Колико наша СПЦ може допринијети очувању националног јединства?
– У циљу нашег биолошког опстанка, неопходна је реинтеграција националног корпуса, изградња и јачање националне свијести и кондиције. Улога наше цркве у том процесу кључна је кроз вијекове. Нажалост, у нашој јавности све су присутнији гласови о нејединству у највишим црквеним редовима и то нас посебно брине.
Што се тиче мисионарске улоге Римокатоличке цркве у брисању православља до ријеке Дрине али и даље, ту се вијековима ништа стратешки не мијења а тактика и оператива зависе од тренутних околности.
Историја је показала да је неслога најчешће била и највећи непријатељ српског народа. И данас дјелује да држава нема праву националну стратегију?
– Очито је да народи у окружењу али и шире, који имају јасну националну стратегију и изражено национално јединство у темељним поставкама, а који виде интерес у растакању српства и елиминацији православља у Хрватској, Србији и Српској, на томе раде вриједно и прагматично. Томе се свакако није лако супротставити и зауставити тај замајац.
Потребно нам је Начертаније око кога би се окупило све оно у нашем националном корпусу, гдје год да живјели, што има вјеру, знање, част, самопоуздање, непоколебљивост, храброст, непоткупљивост, спремност да без обзира на цијену преузме ризик, срце и љубав према Србији, Српској, српству и православљу.
Српско коло