- Аутопут Ниш-Приштина-Драч није садашњи интерес и приоритет Србије, већ експанзивног албанског чиниоца и западних сила да превазиђу тренутну саобраћајну и геостратегијску изолованост Албаније и њиховог „чеда“ тзв. Косова. Приоритет Србије су аутопутеви дуж западноморавске долине – до Црне Горе и Бања Луке…
- Главни циљ је да се покаже као тобоже небитно да ли је то простор који припада Србији или је то простор који припада тзв. Косову, важно је да се може лако прелазити. Као да је направљен модел функционисања Албаније, косовско-метохијског дела Србије и Македоније, где је простор који насељавају Арбанаси, у ствари, једна зона
- Све што нам долази као предлог из ЕУ и Вашингтона је нешто о чему треба два пута размислити и анализирати са погледом у даљину. За сада не знам ни једну позитивну ствар која нам је у последњих 25 година дошла са те две стране
- Руска и немачка интересна сфера значе редефинисање граница које је неизбежно. Јер, садашње границе су атлантистичко наслеђе и оно не сме да остане. Те границе су нереалне, неетничке и неодрживе, вештачке и наметнуте. Пројектоване су тако да српски чинилац на Балкану чине немоћан
- Немачка интересна зона је свакако Словенија и један велики део Хрватске, али ми не смемо да дозволимо да то буде цела Хрватска. Немачка има стари интерес да се њена сфера простире од Балтичког и Северног мора до Јадрана, али то не значи да треба да се простире на целу балканску страну Јадрана, коју највећим делом држи Хрватска
- Део Хрватске и БиХ не смеју бити препуштени немачком интересу, јер немачки интерес форсира хрватски чинилац, муслимански и словеначки. Ако немачка интересна сфера буде до Дрине – онда ће ићи преко Дрине
ДРЖАВА се не може водити без геополитичких знања. То не важи само за велике силе – империје, него и мале земље, поготову оне на Балкану. Глобалне геополитичке концепције пројектују се на Балкан и Србију, па се без њиховог разумевања не може успешно ни анализирати дневна политика, а камо ли водити успешна државна политика, упозорава на почетку разговора за Факти, проф. др Миломир Степић, чија се монографија „Геополитика, идеје, теорије, концепције”, објављена крајем децембра 2016, сматра капиталним и незамењивим геополитичким штивом не само за академце, него за све који претендују да се политиком баве озбиљно.
– Монографија је намењена широкој публици: од студената завршних година до њихових професора и асистената. Јер, многи предају геополитичке предмете, нарочито на приватним факултетима, а колико ја знам, није њихово знање неког високог нивоа. Углавном се баве дневно-политичком аналитиком, а не знају да је ипак све записано у теоријским поставкама. Међутим, до сада се показало да је велико интересовање међу људима који нису ни географи ни политиколози, док међу тим струкама није онакво какво би било логично да буде. Можда имају приступ да геополитика није битна, или приступ „кисело грожђе“ или већ све знају. С друге стране, велико је интересовање у војсци и међу новинарима, што може само да ме радује – каже Степић.
• За кога би посебно било корисно да прочита монографију?
Намењена је и политичарима који хоће да се озбиљно баве политиком, а не политикантством и који имају амбицију да постану државници на различитом нивоу.
• По чему се разликује од других дела сличне тематике?
Садржи обиман теоријски приказ геополитике, од њене дефиниције, места у систему наука, методологије, поделе па надаље, јер је то нешто што у нашој геополитичкој литератури не постоји, а ситуација није много боља ни у страној литератури. Тај део може да се тумачи као уџбенички. Књига има карактер научне монографије, али је први део био посебан јер није тако нешто постојало. Једно поглавље разматра односе геополитике са две блиске науке, то је отклон према политичкој географији, из које је геополитика потекла, а други је отклон ка геостратегији, ка којој геополитика тежи у војном смислу. Потом је најобимнији онај део који се односи на геополитичке идеје, па и оне које су постојале и пре него што је геополитика дефинисана, а најважнији је део који садржи геополитичке концепције релевантниих школа.
То није само хрестоматија, приказ тих концепција, него критичка анализа у историјском контексту у коме су настајале и како су се развијале. Оно што, чини ми се, нигде другде нема јесте: како се те концепције – које су глобалне – пројектују на Балкан и Србију.
• У том смислу, једна од главних порука је да Србија уопште није тако „мала, слаба и без утицаја“ у шта желе да нас убеде извођачи атлантистичког пројекта. Где је заправо Србија у атлантистичкој агенди? Зашто нас стално гурају у великошиптарске пројекте, од којих је последњи пример аутопут Ниш-Драч. Вучић тврди да је то пут сарадње, други да је то пут Велике Албаније.
Наравно да је сваки аутопут, нарочито на слабо повезаном Балкану, добродошао. Штавише, у једном од ранијих просторних планова Србије била је предвиђена градња аутопута Ниш-Приштина-Пећ и његово повезивања са аутопутем Београд-Јужни Јадран. Али, аутопут Ниш-Приштина-Драч није садашњи интерес и приоритет Србије, већ експанзивног албанског чиниоца и западних сила да превазиђу тренутну саобраћајну и геостратегијску изолованост Албаније и њиховог „чеда“ тзв. Косова. Уосталом, постојећи пут Ниш-Прокупље-Куршумлија-Мердаре има сасвим добру, широку трасу, коју би требало „пресвући“ новим асфалтом јер је садашња у веома лошем стању. И то је довољно јер је густина саобраћаја мала. А приоритет Србије јесу аутопутеви дуж западноморавске долине, до Црне Горе, до Бања Луке…
Да се вратимо на то зашто Србију увлаче у великошиптарске комбинације. Балкан је геополитички веома важан у европском, евроазијском и глобалном контексту. То је аксиом. Балкан је „сеизмограф“ свих светских геополитичких тектонских померања. За његову контролу траје стално надметање. Већ једно столеће је под атлантистичком контролом, коју САД желе да задрже и у постхладноратовском раздобљу. У тој намери одређују се балкански фаворити и аутсајдери. Фаворити су хрватски и арбанашки чинилац јер су компатибилни атлантистичким условима. Њима је намењена важна улога у неокенанистичком „обуздавању“ српског чиниоца који је апострофиран као проруски, тј. континенталистички (евроазијски). Зато им се толерише све, укључујући и експанзионизам на српску штету. Зато се Србима намећу разни облици интеграција у којима ће бити инфериорни.
• Западнобалканско тржиште, односно „царинска унија“, коме је потребно и за шта? Треба ли то Србији или је у функцији оних из Брисела? И да ли то значи да се улазак у ЕУ одлаже на неодређено, пошто се не види чему царинска унија ако ћемо сви ускоро у ЕУ?
Када би геополитички и геоекономски процеси текли природно, Србија и српске земље били би због својих просторних, популационих, ресурсних и других квалитативних и квантитативних својстава – логичан регионални хегемон. Јер, како би почетком 20. века рекао Ј. Цвијић, „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“. Сходно томе, заједничко тзв. западнобалканско тржиште било би српски интерес. Али, овај простор још увек је под атлантистичком „шапом“ и простор коме су наденули погрешан, географски непостојећи, тенденциозан назив „Западни Балкан“, у ствари је бесконачна „чекаоница“ за обећани приступ ЕУ.
Бојим се да се од овог простора прави једна врста карантина. Да ће то бити простор затворен споља, а отворен изнутра. Имаћемо лаку комуникацију где ће се кретати неконтролисано робе (и у хигијенском, здравственом смислу – што је јако опасно), шверцована роба и наравно оружје, војна опрема, наркотици и људи. Споља гледано, то у овом моменту делује доста примамљиво и доста прихватљиво – споља гледано – али то у ствари нарушава суверенитете. То је овде и главни циљ: да се покаже као наводно небитно да ли је то простор који припада Србији или је то простор који припада тзв Косову, да се може лако прелазити. Као да је направљен модел функционисања Албаније, косовско-метохијског дела Србије и Македоније, где тај простор који насељавају Арбанаси је, у ствари, једна зона.
Проф. др Миломир Степић
То није у нашем интересу, то се намеће као пандан „западном Балкану“. Све што нам долази као предлог из ЕУ и Вашингтона је нешто о чему треба два пута размислити и анализирати са погледом у даљину. За сада не знам ни једну позитивну ствар која нам је у последњих 25 година дошла са те две стране. И ово треба гледати на тај начин.
Главни циљ ЕУ и Америке је не толико да нас интегришу у своју интеграцију колико да нам не дозволе интеграцију према Русији.
• Тренутно имамо убрзану реализацију два пројекта – тиранске платформе и Вучићеве царинске уније…
Ако тзв. царинска унија подразумева чланице у својим међународно признатим границама, тј. целовиту БЈР Македонију и целовиту Србију, онда је то у супротности са тзв. Тиранском платформом. Приметно је да се различите „иницијативе“ појављују као печурке после кише“. Све то је „завођење за Голеш планину“ и служи за скривање суштине. А суштина је да на Балкану о(п)стаје стање неограниченог ишчекивања, нестабилности, инхибиције и „држања САД и ЕУ унутра, а Русије ван“.
• Шта значи то што иза тих комбинација стоје Немачке и Меркелова, за шта то треба Немцима у овом тренутку и да ли више треба Немцима или бриселској администрацији?
Немци размишљају, планирају и пројектују дугорочно. Они користе ЕУ ради остваривања сопствених интереса, али не желе да буду њени таоци ако не испуњава циљеве. Немци се већ спремају за пост-ЕУ време, када ће се Немачка вратити традицијама mitteleurop-ске и континенталистичке оријентације. Њена непосредна интересна сфера јесте централна Европа, тј. „завеса“ од Балтичког и Северног до Јадранског мора. На Балкану и она рачуна на словеначки и хрватски, али и муслимански/бошњачки и арбанашки чинилац. Може да се очекује повратак немачке и руске интересне сфере на Балкану.
• Где ће бити границе тих интересних сфера?
Оне ће се тек постављати. У нашем је интересу да се самопрепоручимо великим силама, а пре свега Русији која на неки начин стоји иза нас. Да кажемо Русима зашто њихова интересна сфера не би требало да на западу буде само до Дрине.
Велике силе, као Русија, ствари посматрају у широком дијапазону. Руска и немачка интересна сфера – а сад ме доводите у деликатну позицију – значи редефинисање граница које је неизбежно. Јер, садашње границе су атлантистичко наслеђе и оно не сме да остане. Те границе су нереалне, неетничке и неодрживе, вештачке и наметнуте. Пројектоване су тако да српски чинилац на Балкану чине немоћан.
Немачка интересна зона је свакако Словенија и један велики део Хрватске, али ми не смемо да дозволимо да то буде цела Хрватска. Немачка има стари интерес да се њена сфера простире од Балтичког и Северног мора до Јадрана, али то не значи да треба да се простире на целу балканску страну Јадрана, коју највећим делом држи Хрватска. Ту негде треба дефинисати границу. Али, свакако да и део Хрватске и БиХ не смеју бити препуштени немачком интересу, јер је онда немачки интерес да форсира хрватски чинилац, муслимански и словеначки. И, онда, ако је њихова интересна сфера до Дрине, онда ће ићи преко Дрине.
(следи – други део)
Диана Милошевић
Факти
