Бобан Петровић

Када су цветале клике…

Попаљчики

Пламене форе буде ме из сна
изборна јутра, лаж из димњака
Песма се ори, млади наивци
Пластична јутра, хитам болници

Другари моји, лењи, весели
Фијате возе, надобудни сви
Другари моји, лењи, весели
Слогане нове носићемо ми.

Сунце већ греје, телевизор ћарлија
јутарња боза, благо заносна
Сунце већ греје, а а а а а
Жетви гласова, радујем се ја.

Пополудний кружок, на которий я иду
Там уже будет моя девушка, девушка молодец,
которого я люблю
Мы вместе будем ездить на Фиату

Високе пећи уваљујем ја
Раја се топи, насмејан сам ја
Песма се ори, пева Европа
Песма се ори , а а а а а…

Када будете читали ове редове већ ће се знати да ли ћете имати још једне ‘пресудне’ изборе у пакету за трећи председнички мандат Четвртог рајха у Србији. Наравно ту ће бити већ позната гомила лажи као ове коју је изговорио београдски ‘принц’ наследник ДС-а.

“* Које бисте резултате Владе Србије јавно бранили?

– Било је доста позитивних ствари. Због нејединства и политикантских мотива, неке ствари нису до краја завршене. Али, када се подвуче црта, видимо да је Србија добила статус кандидата, да је укинут обавезни војни рок, да смо постали земља „Фијата“, „Боша“, „Сименса“, „Бенетона“, „Мишелина“, да пољопривреда извози највише у историји, да су нарко-дилери или у затвору или се скривају негде по свету, а да су им виле претворене у обданишта и јаслице… Свестан сам, међутим, и да све у речима и бројкама изгледа много, много боље него у реалном животу.“

Занимљиво, уместо Заставе која је запошљавала 100000 људи по Србији и хранила пола милиона, добили смо Фијат који запошљава 1000 људи а кога храни цела Србија. Уместо да нахране гладан народ они се хвале извозом исте. (Узгред свако ко је био неко време ван Србије а сећа се укуса правог црног а не овог данашњег обојеног или безукусног белог хлеба и некада сочних пљескавица и остале хране, а проба ову углавном бљутаву коју данас уваљују наивним људима, запазиће колико је све постало бљутаво и отужно. То је међутим теже онима који су постепено навикнути на лошу храну, лошу власт и светлу будућност која постоји само на екрану.)

О ‘поштованим’ мафијашима који су као Чуме постали заштићени сведоци под заштитом државе ваљда не треба ни трошити речи. Мафија се са улица преселила у институције државе и то је ‘напредак’, као и онај у Енглеској чија је чувена изрека да је Дом Лордова пун потомака криминалаца, убица и гусара. Енглези међутим имају срећу да могу да се праве Енглези јер као бивша империјална сила и део данашње империје ипак уживају у плодовима пљачке својих предака, за разлику од Срба који једино могу да преживљавају на пљачки будућих генерација задуживањем уз помоћ таквих као “далековиди“ градоначелник Београда.

Захукталој кампањи европских Скојеваца придружила се и Јелена Триван која је почела да плаши народ бомбама и као и Ђилас и поновним увођењем војног рока. Жалосно је што народ не примећује да се такви дезертери никада не би могли оженити као ни такве напућене “паметнице“ удати за непроверене мушкарце да нису укинули војску. Некада је војска служила да отреби мушко жито од кукоља, али боже мој времена се мењају, па се може рећи по оној старој Орвеловој ‘рат је мир а мир рат’, тј. килаво је ‘способно’ а способно жалосно килаво чим су овакви ликови на власти.

Ако одбацимо на страну уобичајена плашења народа ‘мрачним деведесетим’ и други уобичајени фолклор малограђанске Србије, која се сада помодно зове ‘европска Србија’, лако је видљиво да је њихова једина идеја о привреди она да постану робовска радионица Фијата, тржиште Икеа иверице, азил Азијата на путу у европски ‘рај’. Ништа чудно за пропале психологе, пропале чуваре паркинга, инжењере без дана радног стажа у струци као наведени ‘принц’ Београда (чувен по куповини прескупих трамваја и још скупљег моста којима су задужене генерације), и остале ‘величине’ на власти. Оно што је међутим чудно је како им толике лажи деценијама пролазе. За ту анализу међутим није довољно посматрати само њих и методе пропаганде којима су испрали мозак наивнима. Потребно је схватити ширу светску позорницу и време у коме су не случајно ови приземни ликови и фрустрирани карактери испливали из својих рупа на површину.

Живимо у свету пројектоване стварности у коме се намеће владавина светске финансијске олигархије и корпорација. Потрошачком светском конгломерату који се ствара не требају свесни појединци, а још мање свесни народи са државама које их бране. Пошто су већ мање више завршили посао у земљама као што су биле некада поносна Француска, Немачка, Италија, у новије време и увек гладна источна Европа (поуздан савезник Трећег а и Четвртог Рајха), остаје им да до краја расточе боранију на југоистоку Европе по систему залуди па владај. Као и оном Трећем и овом Четвртом Рајху, званом од милоште ЕУ, су потребни квислинзи свих боја и савршено их лако налазе у интелектуалном отпаду заосталом на Балкану после распада државе, морала и памети. Лако их је наћи, а 2008 смо видели да их је још лакше одржавати на површини. ‘Опозиција’ која не може да се сложи ни у томе да је једини начин да се ове штеточине скину са власти њено удруживање, је још један од разлога зашто је тешко поверовати у било какву смислену промену на предстојећим изборима. За илустрацију јаловости опозиције је довољно и погледати да се нико од њих и не буни на противуставно кандидовање Тадића за трећи мандат, укључујући и “легалисту“ Коштуницу.

У новом као и старом уставу је јасно наведено да се мандат ограничава на два мандата и нигде не пише ‘два мандата после доношења устава’. Зато је свака квазилегалистичка аргументација да је наводно, само због чињенице да је устав мењан, могућ Тадићев трећи мандат, чиста лаж и напад на здрав разум. По тој наопакој логици могао би се мандат вечно продужавати минорним променама устава и тако имати доживотну диктатуру ‘жуте љубичице’ уместо оне чувене ‘беле’. Али не очекујте од јалове опозиције да вам то каже. Поред њих може све да прође, па ће проћи и трећи мандат Четвртог Рајха у Србији оличен у ‘демократском’ диктатору Тадићу.

Зато користите свој здрав мозак и запитајте се колико добра вам може донети бескрајно понављање лажи о ‘бољем животу у ЕУ’? Ту лежи главни проблем кога су психолози Четвртог Рајха давно искористили и искоришћавају. Јер народ види и зна да га лажу и мажу само се некако наивно нада да ће на крају бити неке користи од свега тога и за њих, не схватајући да су том белом свету само јеловник а не “партнери“. Када то схватите лако ћете схватити да се на изборима ништа суштински неће и не може променити. Некоме то може бити разлог за депресију и предају, а некоме за размишљање и проналажење излаза. Ако ових других буде довољно онда има наде за ове генерације. Ако не, дочекаћемо неке друге, које ће ваљда у међувремену схватити оно што њихови очеви нису могли.

Васељенска