Београд- Да кладионице полако замењују кафиће, кафане и ресторане указује и процена да је број радника у овим „приређивачима игара на срећу“ једнак трећини запослених у угоститељским радњама.
Откако је са тањира и чаше прешла на тикет, срећа је постала варљива категорија, али довољно сигурна да кладионице изнедри у засебну привредну грану.
„До 20. јула 2016. регистровано је укупно 1.750 кладионица у Србији. Законом о играма на срећу предвиђена је обавеза плаћања накнада за одобрење и приређивање посебних игара на срећу од којих је по том основу наплаћено укупно 1.579.499.385 динара“, кажу у Пореској управи.
(Фото: РАС Србија)
То значи да се само од тих накнада у државну касу од кладионица слије чак 12,8 милиона евра годишње.
У Удружењу приређивача игара на срећу (УПИС) истичу да је то само део намета.
„Поред накнада плаћамо ПДВ, порезе и доприносе на плате и локалне комуналне таксе, као и порез од 15 одсто на разлику између уплате и исплате, односно накнаду на сваки већи добитак од 11.000 динара.
На пример, просечна такса за истицање фирме у последње три године повећала се за више од три пута па сад износи око 370.000 динара годишње“, објашњавају у УПИС-у чије чланице чине половину тржишта кладионица.
У већини кладионица поред најмање три радника који седе иза пулта за уплате тикета, постоје и конобари, људи задужени за рулет или покер апарате, менаџери, систем администратори, програмери и квотери па грубом рачуницом се долази до бројке веће од 10.000 запослених. Према последњем истраживању, у угоститељским радњама запослено је око 35.000 радника.
„Сличност између кладионица и угоститељства је, пре свега, у раду на црно. На број легалних кладионица, поред економских прилика, утиче и континуитет и интензитет деловања инспекције према онима који избегавају дажбине. Када је та акција интензивна и континуирана, онда број легалних расте, а чим се смањи контрола ниче велики број кладионица на црно“, кажу у УПИС-у.
Према броју легалних кладионица у односу на број становника, Србија је 19. у Европи, наглашавају у овом удружењу.
„Поред земаља ЕУ већи број кладионица по глави становника од нас имају и све земље региона. Влада мишљење да имамо кладионице на сваком ћошку, а то је због тога што се овакви локали отварају једино на прометним местима. Која је сврха да отвориш кладионицу где ретко ко пролази“, питају се у УПИС-у.
Због кризе пао промет за 25 одсто
„Потпуна је заблуда да кладионице цветају током кризе пошто је, рецимо, од 2009. године забележен пад обима промета игара на срећу за чак 25 одсто. Игре на срећу су најразвијеније тамо где има пара“, истичу у УПИС-у.
Сурова математика
Кладиоци
Пасионирани кладионичари рећи ће вам да је погађање спортских резултата, пре свега, јефтина забава. За свега 20 динара стварате комбинацију снова којом ћете зарадити бар просечну плату у Србији. М. В. из Београда већ годинама тикете попуњава скоро свакодневно.
„Не могу да гледам фудбалску утакмицу ако се нисам кладио на њу. Углавном играм комбинације, на шест-седам тикета уплатим по 200 до 300 динара. Мој највећи добитак досад је 200.000 динара“, прича М. В.
„Кладионица је најпоштенија коцка. Играо сам и електронски рулет и покер на апаратима, али ту је софтвер такав да ретко добијате. Код клађења тога нема“, објаснио је он за ДW.
Они одређују квоте
Можда и најинтересантнију, али и најпримамљивију функцију у кладионици имају такозвани квотери.
„Они добију математичке моделе и онда по њима, али на основу свог знања и интуиције, одређују квоте за мечеве. Како би остали у форми они добијају и одређени новац за клађење, а такође имају велику плату која се креће око 2.000 евра“, објашњавају у централи познате кладионице.
Франшизе
Велики новац зарађују, наравно, власници сваког уплатног места, професионално названи агенти франшизе.
„За отварање кладионице мора да се плати лиценца од 4.000 евра. Зарађујем по процентима тако што од сваке уплате за сингл мечеве имају два одсто, за дубл четири одсто, за три, четири или пет утакмица пет одсто, а за више од пет меча седам одсто.
Од тог новца треба да исплатим плате запосленима, порезе, таксе, кирију ако изнајмљује простор, али и одржава апарате и набавља пиће.
У сваком случају, у просеку сам месечно добар за 1.000 евра“, каже један од агената и додаје да и када се догоди месец пун добитака кладионичара минус надокнађује централа, односно главна филијала.
Као банка
Сви се заносе да ће „одрати“ кладионицу, што ретким срећницима и пође за руком. Ипак, кладионица се не ослања на срећу, већ на закон бројки. Тако, на пример, ако се кладите на исход четири утакмице (фиксеви) на једном тикету, постоји 81 могућа комбинација резултата, од чега играчу само једна доноси добитак, а осталих 80 је у корист кладионице.
Прављење квота је математика која намешта да кладионичари у перспективи остављају кладионици новац. Нико не примети када уложи сто динара на тикет па изгуби. Изгубите тако 50 пута, али 51. пут добијете 4.500 динара па се радујете, а у ствари сте у минусу 500 динара. Слично као банка, само што кладионица паре узима одмах.
Играч
Просечан играч који се клади на спортске резултате има од 25 до 40 година, запослен је, са средњим или високим образовањем, а на тикет троши између 20 и 180 динара.
Запослени – од бакшиша до максималне награде
Кладионица изгледа свима може донети срећу осим радницима на уплатним местима чија дневница у просеку износи 1.000 динара. С друге стране, запослени у ИТ сектору могу годишње зарадити малтене ко добитник максималне награде на тикету – више од два милиона динара.
„Дневница ми је годинама била 1.000 динара да бих се једног дана побунио и тражио повишицу па сад добијам 1.200 динара – каже младић за пултом једне од кладионица. Већини радника куцање тикета није једино задужење у кладионици, али без обзира на то“, зарада је иста.
„Радим и на покер апаратима и још конобаришем пошто имамо у понуди и пиће. Бакшиш зависи од добитака на кладионици. Дешава се да по неколико дана не добијем ништа, а на бакшиш може да се узме 300 до 400 динара“, објашњава радник.
Посао се води као сталан, али много тога указује да и није баш тако.
„Пријављен сам на минималац, а све паре добијам на руке. Такође, када идем на боловање или на одмор рачуна ми се дневница само за оне дане када сам радио. Просто не смем да се разболим јер не знам од чега ћу да живим“, жали се момак.
Негде чак и радници за пултом могу да напредују.
„Ако покажу знање на компјутеру и мотивацију, могу да буду пребачени у централу или постану менаџери. Систем администратори имају плату од 600 до 800 евра, а програмери до 2.500 евра“, објашњава ИТ стручњак у једној од кладионица.
Марко Ташковић, Блиц