„Трепча” данас – једна фирма два система

Звечан – „Трепча” је данас један комбинат, један привредни субјекат са два система. Све је двоструко: и администрација и производња и директори и прописи по којима се послује. Тешко за сналажење, још теже за пословање, али и неопходно за опстанак на Косову.

Рад „Трепче” на северу Косова значи посао за  3.260 људи. Препрека је много, помоћи мало. Подела је и у свакодневном говору јасна и свеприсутна. Као лајтмотив се говори о југу и северу, знатно ређе о албанском и српском делу.

Организовати рад у овако великим и сложеним фирмама и у уређеним условима је компликовано, а успешно пословати у околностима када ништа није јасно – подвиг је. Директора „Трепче север” питамо шта је највећи проблем.

– Управо тај нерешени правни статус. Од 1999. године подељени смо по ентничком а не технолошком принципу на „северни” и „јужни” део. Тамо је остало око 70 одсто капацитета, четири рудника међу којима је највећи и најпознатији „Стари трг”. Официјелно смо једна, а суштински смо две технолошко-економске целине. Свакодневно се боримо са опструкцијама, прескачемо или заобилазимо препреке које нам поставља косовска администрација.  У свом раду морамо да задовољимо прописе Републике Србије, Унмика, али и косовску регулативу. Али, надамо се да ће „Трепча” што пре бити на дневном реду преговора Београда и Приштине у Бриселу и да ће се наш статус решити – каже Јован Димкић, генерални директор Холдинга „Трепча север”, истичући да и међународна заједница преко више амбасадора на Косову подржава налажење решења које би омогућило нормалан рад овог привредног гиганта.

Због оваквих односа заустављен је посао који би донео око 50 милиона долара прихода. И власти Србије и Унмик дали су сагласност за овај посао, али је албанска администрација забранила продају читавих брда од 2,5 милиона тона гранулисане шљаке са јаловишта.

То је отпад који садржи олово и цинк. Нимало здрав, еколошки опасан, па је тим пре одлука албанских власти неразумнија.

– То је озбиљан новац који бисмо могли да уложимо у нову технологију, у развој. Сада таворимо са постојећом технологијом. Ипак, сами смо успели да обновимо погоне флотације, у шта смо уложили више од два милиона евра. „Трепча север” уредно исплаћује плате које су у просеку око 450 евра, али за рударе и металурге од 700 до 900 евра – највише у региону. Са југа је дошло, после бомбардовања 1999, још око 2.000 људи и посла за све нема. Зато смо се организовали тако да се радници смењују сваког месеца. Они који не раде добијају по 30 евра од фирме, а из буџета Србије им се исплаћује „привремена накнада” за незапослена лица. Око 1.200 је реално запослених, па је јасно да је „Трепча” за север Косова и Метохије и социјално изузетно важна. Она је стожер опстанка народа у овом делу – каже Димкић.

Продуктивност је на завидном нивоу и поред свих баријера. Куриозитет је да су рецимо рудници „Црнац” и „Бело брдо” са обе стране административне линије. Када, рецимо, уђете у окно „Црнца” из централне Србије, можете да изађете на Косово. Ако пак у главно окно „Белог брда” уђете на Косову, руду можете да копате у Србији. Подземне границе још нису повучене.

– „Трепча север” је апсолутно ликвидна фирма, све обавезе према добављачима уредно се измирују. Све финансирамо сами – каже Димкић, не без поноса, и додаје да ни кредит од било које банке не може да добије.

– Опет је проблем правни статус. За последњих 12 година није створен ни један динар минуса, али су претходници оставили 250 милиона евра дуга и блокиран рачун, са три милијарде динара оптерећења. Ниједан штрајк није покренут, иако су радници пролазили кроз тешке периоде. Одржан је социјални мир – каже Димкић, верујући да је то и знак поверења у пословодство.

Први човек „Трепче” каже да није превелики оптимиста када га питамо како напредује реализација уговора о пословно-техничкој сарадњи са америчком компанијом НГП („New generation power”) из Илиноиса, али тај уговор, тврди, још није „мртав”.

Иницијатор потписивања овог уговора из којег је предвиђено да се развије стратешко партнерство јесте Влада Републике Србије и ресорно Министарство за рударство. Америчка компанија је одабрана управо зато што се очекује да та држава може да помогне да се превазиђе правно недефинисани статус.

– Овим уговором је први пут дефинисана заинтересованост једног страног инвеститора за модернизацију постојећих капацитета, активирање онога што сада није у функцији, и то је улило наду – каже Димкић.

И заиста, када човек погледа само онај већи димњак, висок чак 306 метара, а из којег ништа не излази, бива му ситуација мало јаснија. Добра страна је само у томе што нема загађења по којем је Звечан некада био познат.

– Када се руда преради, добијамо концентрат олова и цинка. Продаја концентрата се обавља јавним оглашавањем за сваку годину по регулативи Унмика која је усклађена са европским прописима. Годишње овде на северу произведемо 15.000 до 17.000 тона концентрата. То је на нивоу најбољих пословних година, а све је резултат повећања продуктивности и до 70 одсто по раднику – каже Димкић.

Цена ових метала зависи од котирања на Лондонској берзи, али и од квалитета, влажности, трошкова прераде… Уз ово се прерадом отпада (нпр. старих акумулатора) – због чега је производња кампањска, повремена – произведе и око 1.000 до 1.500 тона рафинисаног олова.

О вредности „Трепче” било је много нагађања. Помињане су милијарде. Свакако, она вреди много, пре свега омогућава опстанак, плате онима који живе са оне стране Копаоника, на самом почетку Ибарске клисуре.

Економску процену вредности управо ради Институт за економске и правне експертизе из Београда, а за сада је сигурно и то да је по тренутним подацима утврђено да у рудницима „Бело Брдо” и „Црнац” има наслага тешких још 2,5 милиона тона. Зато се и копа Копаоник са оне стране.

И да географски свима буде јасно. Граница са Косовом, коју данас зовемо административна линија, иде преко Копаоника, до самог Панчићевог врха.